СРПСКА ВОЈСКА НЕ ПУЦА НА ЦРКВЕ: Француским морнарима нису дозволили да оборе рефлектор окачен на звоник панчевачке богомоље

АДА Циганлија је у пролеће 1915. године била покривена раскошном, готово тропском вегетацијом.

Фото архива

Дрвеће је порасло од пролетње поплаве, а нарочито ниско жбуње које чини трњак, те је човеку тешко прокрчити пут. Усред ове шуме девичанског жбуња логорују војници под колибама од грања и, понегде, у кабинама од потопљених бродова. То подсећа на црначка села у централној Африци. Ровови су усред шуме, добро заштићени од погледа Аустро-Мађара. Напротив, аустроугарски ровови, ископани на много голијем терену, савршено су видљиви. С времена на време, ипак ретко, непријатељска артиљерија баци по коју гранату која се дубоко уваљује у влажну земљу Аде и не чини много штете. Пријатно је проводити топле дане у дубокој хладовини шуме на Ади Циганлији, али ово задовољство човек мора скупо да испашта убодима безбројних комараца.

Иза тркалишта, у кући која је после рата служила за стан управнику топчидерске економије, а која сада припада терену штампарије Народне банке, смештен је кантонман команданта топчидерске одбране. Непријатељ стално бомбардује станицу великим гранатама од 305, али није успео да погоди ни станицу ни њене пруге, које добро штити брежуљак. Напротив, пројектили су ископали многобројне дубоке кратере у парку, разрушили један мали орнаментски храм од камена и оштетили неколико од оних дивних топола које су чиниле алеју, дрвеће које је данас готово потпуно ишчезло.

ИЗ ТОПЧИДЕРА се пењемо до положаја француских морнара којима командује мајор Пико. Ту има један дуг марински топ од 110, добро прикривен од погледа противничке авијације.

Морнари су саградили неку врсту подземне касарне са одељењима у којима су обешени кревети с лађа. Њихов топ нарочито пуца на тешку артиљерију на Бежанији и на мониторе. Французи живе у одличним односима са становништвом и кажу да им није нимало досадно.
Код морнара налази се једна велика српска хаубица која је већ дејствовала пред Једреном. Французи ме уверавају да је њезино гађање необично тачно.

Једног лепог и топлог дана, одлучио сам да обиђем положаје у Шаиновцу. Кад сам рано ујутро изишао из хотела "Балкан" топовска паљба ме је обавестила да је дошао један аустријски аероплан и, на небу, видим ките од шрапнелског дима. Београђани су навикли на овај призор и многи чак не дижу главу да гледају.

ИДУЋИ најпре уз Дунав, пењемо се затим једним доста рђавим путем до положаја Шаиновца или Беле стене. Ове положаје образује један низ брежуљака, изнесених над Дунавом, и на којима су намештени Дебанжови топови, хаубице од 120 и један други француски марински топ. Ови топови бране реку од београдских предграђа до околине Смедерева. Они прете Панчеву и селу Овчи. Стари Дебанжови топови још увек лепо свршавају свој посао.

Капетан Костић и његови официри дочекују нас. Весело је ово друштво официра на Белој стени. Ту је млади заставник брода Сер, Француз из Алжира. Готово још дете, мален, са фином главом, он већ носи на својој блузи ратни крст и Обилићеву медаљу. Затим, ту је Серов побратим, поручник Јанковић од Дебанжових топова. То је почетак расположења на положају. Он нам говори црначким жаргоном: мешавином српског, француског, немачког и латинског. Сер је једини који за дивно чудо разуме овај међународни језик. Али какво добро расположење код овог храброг младића који нам се више није вратио из рата! То је био пљусак досетака и шаљивих прича.

НА положају Самар, мало испред Беле Стене налази се топ француске марине. Аустријанци су га тражили и пронашли, али њихове гранате нису нанеле никакве штете топу ни његовој послузи. Као њихове колеге у Топчидеру, морнари на Самару саградили су врло чисту подземну касарну и они су обесили своје кревете с лађе. Усвојили су једно мало српско сироче и обукли га, и овај дечко врши њихове поруке. Два пса, "Петрол" и "Шнапс" и један ован служе им за разоноду. Швабе су наместиле један рефлектор на звонику панчевачке цркве и Сер и његови морнари хтели би да га скину. Али то им се не дозвољава, јер српска војска не воли да пуца на цркву. Ипак, "Самарско страшило" као што зову великог француског бумбара, могло је једном пуцати на варош. Избачено је 39 великих граната у име репресалија за бомбардовање Београда. Изгледа да је гађање било успешно, јер су становници и војници напуштали наврат-нанос варош као пчеле кошницу кад се у њу убаци крупан шљунак.

Бела стена није далеко од Сланаца, малог села у долини, где је кантонован један пук трећег позива којим командује пуковник Ивковић, зет војводе Путника. Овај пук се одликовао у јесен 1914, задржавши са дивном храброшћу упадачке трупе на Космају.

МЕСЕЦ мај 1915. био је доста буран, и обилате кише које падају не поправљају путеве, прекривене дебелим блатом, кроз које сељачка кола имају муке да прокрче пут и у коме се заглибљују аутомобили. Уосталом, аутомобили су још доста ретки у српској војсци. То су неколико старих кола која су већ била у балканском рату, и приватна кола реквирирана у почетку рата и брзо искварена од врло смелих импровизованих шофера, али мало искусних и мало брижљивих. У време киша, није било никакво чудо да човек застане на пола пута, и требало је чекати да се путеви потпуно осуше да се човек на њих усуди аутомобилом. То ми се десило у више махова, а нарочито у Београду. Шта да човек онда ради у овој вароши где је једина разонода било бомбардовање? Требало је да учини што и ја, да обилази настањене делове вароши или да проводи своје време код француских авијатичара на Бањици.

НАЈЗАНИМЉИВИЈИ од ових делова вароши свакако је циганска Чубура. Ту су остали сви становници, наравно сем мобилизованих, јер, поред свега тога што је већина њих сиромашна, они се не могу одвојити од својих страћара и од својих прња. Уосталом, овај кварт релативно ретко прима непријатељске гранате. Чим се човек овамо упути, ваше присуство је примећено и "кмет" колоније долази да вас поздрави и позива вас на једну ракију у једну од оних живописних кафаница које, данас, све више ишчезавају.

Ако сте странац који не говори српски, зову "званичног" тумача, Добривоја Попадића, једну врсту старог пропалице који је био, некада, студент у Паризу и Монпелијеу и који говори ванредно француски. На крају крајева, добар тип и одушевљен родољуб кога је алкохол срозао. Са меланхолијом он вам прича о ономе лепоме времену кад је био млад студент у Француској, верујући у будућност пуну обећања. Сада је он рушевина, која чак више нема снаге да узме пушку да брани своју земљу. Да ли је једна милосрдна граната за увек успавала ову слабу и заблуделу душу која би боље вођена, можда дала једног хероја?

СУТРА: Четници на Ђавољем острву

Препоручујемо

Фељтон

0 0

АУСТРИЈСКЕ ТОБЏИЈЕ НЕ МИРУЈУ: Швабе су на Теразијама обесиле дечака од 17 година

23. 01. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

НЕИСКРЕНО ДРЖАЊЕ САВЕЗНИКА: Недостатак далековидости Француске, Енглеске и Русије били су кључни разлози за слом српске војске у јесен 1915.

22. 01. 2021. у 18:00

Фељтон

1 8

САВЕЗНИЧКЕ ИГРЕ НА ШТЕТУ СРБИЈЕ: Да су силе Антанте, 1915. прихватиле српски захтев, Први светски рат би био скраћен за три године

21. 01. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ПАТРИОТИЗАМ ВОЈВОДЕ ПУТНИКА: Из једне мале куће на периферији у Крагујевца, војсковођа је вукао кључне стратешке потезе у одбрани Србије

20. 01. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ПРВО БОМБАРДОВАЊЕ КРАГУЈЕВЦА: Становнике града 9. јуна 1915. у пет сати ујутру, пробудио је брекет аероплана и тресак детонација

19. 01. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

МИСИЈА ЧЕСТИТИХ ШКОТСКИХ ЖЕНА: Крагујевац је био пун савезничких лекара и болничарки

18. 01. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације