СТРАХ ОД МАЈОРА ТАНКОСИЋА: Аустријски листови су писали да су заробили чувеног официра, док је он седео у гостионици у Градишту

ЕВО нас у Градишту. То је варош од 4.000 становника, и, пре рата, Градиште је извозило 30.000.000 кг кукуруза, 25.000.000 кг жита и 500 до 800 вагона пасуља.

Фото архива

Сада оно нема више од 1.000 становника. Цео кварт у луци напола је разрушен од бомбардовања са 1.470 граната и шрапнела, које су избациле Швабе.

Добили смо собу у малој гостионици код "Златног шарана". Увече налазимо код једног богатог трговца, који је остао у својој вароши, мајора Танкосића, чувеног шефа четника, кога су толико мрзели Аустро-Мађари да су, приликом инвазије у јесен 1915, ископали његов леш и обесили га!

Ово није први пут да га сретам. Какав чудан човек и пун контраста беше овај Танкосић! Омален и слабуњав, он је у исти мах весео и меланхоличан. Да даде подстрека своме сувише слабом телу за задатак који му је наметнуо, он пије, чак много пије. То је гвоздена душа у једној ломној љусци. Његови подвизи су познати, они су изванредни. Овај пут, њега прати десетина његових људи који су смештени у Петки. Пре неколико дана аустријски листови су јавили да су њихови заробили Танкосића на руском фронту, преобученог у болничарку. Он је ту, поред мене, и ми смо се слатко насмејали овој "патки" листова Франца Јосифа.

ГРАДИШТЕ добро бране батерије, сакривене у зеленило. На супротној страни диже се брдо од обале реке, брдо обрасло травом и шумама. Са једне стране осматрачнице, намештене у једном сењаку на обали воде, могу да посматрам по вољи положаје Аустро-Мађара на којима се чак јасно види како се крећу војници.

После Градишта улази се у долину Пека, која се све више сужава да образује најзад прави кланац чије су косе покривене расцветаним дивљим љиљаном. Кад се прође кроз ове кланце, долина се поново шири и ми у сумрак стижемо у село Кучево. Забачено у дивљу природу, ово село има среско начелство. У његовом затвору ухапшена је цела једна чета разбојника од којих су четворица осуђена на смрт, али смртна казна неће никад бити извршена, јер се налазимо у рату, а њихов процес је старији од три године.

Иде се уз Пек до испираоница злата, власништва једног француског друштва које, за тренутак, има само два чиновника, једног Швајцарца из Цириха и једног Француза. Наилазимо на густу шуму, величанствене букве.

САТИМА и сатима вози се кроз ову шуму. Кажу нам да пут није био увек баш сигуран, јер има неколико дезертера који су постали разбојници у шуми, али их ми нисмо срели. Усред ових шума има још један рудник, али у обичној кући његовог сопственика живи само његова жена.
Најзад, ми излазимо из шуме и пролазимо поред старих рудника и високих пећи за топљење руде, које су у своје време експлоатисали Енглези. Ево Мајданпек. Рудник више не ради.

Нема више новца за рад. Његов директор, један врло симпатичан Белгијанац, остао је на своме месту. Он ће делити удес предузећа које му је поверено. Како је тужно кад човек види напуштене све радионице, сва ова стварања људске техничке активности, од којих је живео цео један крај! У ову долину, изгубљену у планини и шумама, која је некад одјекивала од рада, хук рата не продире, једино њена мртвачка тишина покрива све као некаквим покровом.

ОСТАВИМО ово ћутљиво место и пођимо активности, чак и ако је она убиствена. Пођимо да нађемо оне који чувају стражу. Пењем се уз стрму косу рђавим путем. Поново смо у шуми коју ћемо напустити тек сасвим близу Дунава. С времена на време, каблови и пилони телефона мајданпечког друштва пресецају пут. Котарице које су преносиле бакар у Доњи Милановац, заустављене су, празне. Силазимо пешице откривеном косом, кријући се да не привучемо пројектиле на ову малу варош у којој су дивљачки противници убили и још убијају невине грађане својим шрапнелима и својим куршумима.

Како је лепа ова варошица на обали величанствене реке и у свом оквиру од зеленила! Како овде мора бити пријатно живети усред мира! Али данас, варош је суморна, поред свега лепог сунца. Има у њој сувише жалости и она је сувише близу онима који су се заклели да униште српски народ. Ипак, нада у боља времена и у победу Права и Слободе није ју напустила.

Убедио сам се о томе у току једног величанственог ручка, заливеног најбољим вином из овог краја, код једног првака, Милана Рајковића, чије сам девојчице касније прихватио у Солуну после повлачења, да после тога остану код нас у Швајцарској до завршетка рата.

ПОСЛЕ Милановца наш пут иде уз Дунав, па се затим пење према Мирочу. Сунце је већ одавно зашло и месечина осветљава пут кад смо стигли до овог положаја на ивици велике храстове шуме. Ту командује потпуковник Цветковић и он нас прима у кафани која му служи за Главни стан.

Мироч је доста далеко од непријатељских положаја, али наш пут нас поново приближава тим положајима. Заиста, после дугог парчета пута по гребену и по лепој шуми, на једној окуци угледасмо поново пред собом Дунав, али овог пута његова противна обала није више мађарска, већ румунска. Ми смо пресекли испупчење које чини српска граница и налазимо се сада према Румунији. На јакој стрмини и описујући многобројне окуке пут се брзо спушта у Брзу Паланку. Добар друм води нас одавде у Кладово, преко пута од Турн Северина. Наравно, да бисмо могли видети положаје треба да се вратим према Аустро-Мађарима. То и чинимо одлазећи у Сип, мало рибарско село на улазу у канал, ископан у Дунаву, да се омогући пловидба на том месту.

СТРМОМ стазом и напола уништеном од киша ових дана, затим блатним путем који су израдили пешаци, пењемо се до смештаја једног батаљона трећег позива Крајинског одреда.

Војници су ископали, као кртице, рупе у земљи, које су покрили бусењем. Поред њих су се сместили артиљерци. Артиљеријски капетан Владимир Гачевић показује нам њихове положаје. Дебанжовци, хаубице и брзометни топови од 75 вешто су заклоњени на гребену.

Непријатељи су их ипак пронашли и свуда око топова констатује се непријатељско дејство по многобројним рупама од граната свих калибара до 305. Положаји Крајинског одреда су готово свакодневно бомбардовани. Губици на овим положајима, поред све кише пројектила која ту пада, минимални су. Ипак, одстојање за гађање износи само 1.200 метара.

Какав се диван видик отвара одозго. У тесној долини, између зелених обала, Дунав тече величанствено. С друге стране је Оршава и турско острво Ада Кале. Покаткад какав топовски метак поремети тишину и пројектил се уваљује често без експлозије, у мокро шумско земљиште. Пошто смо сишли у Сип, враћамо се у Кладово, праћени српским, руским, аустријским и румунским рефлекторима.

СУТРА: Слепа дипломатија Антанте

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ПОСЕТА ЛОГОРУ АВИЈАЦИЈЕ: На српском фронту ниједан човек никад није био гладан

27. 01. 2021. у 18:00

Фељтон

0 3

ШВАБЕ ЗАЗИРУ ОД СМЕДЕРЕВА: Вардарска дивизија је тукла шест хиљада Немаца на Дунаву

26. 01. 2021. у 18:00

Фељтон

0 4

ЧЕТНИЦИ НА ЂАВОЉЕМ ОСТРВУ: Добровољци спремни да се жртвују представљали су страх и трепет за војску Франца Јосифа

25. 01. 2021. у 18:00

Фељтон

0 2

СРПСКА ВОЈСКА НЕ ПУЦА НА ЦРКВЕ: Француским морнарима нису дозволили да оборе рефлектор окачен на звоник панчевачке богомоље

24. 01. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

АУСТРИЈСКЕ ТОБЏИЈЕ НЕ МИРУЈУ: Швабе су на Теразијама обесиле дечака од 17 година

23. 01. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

НЕИСКРЕНО ДРЖАЊЕ САВЕЗНИКА: Недостатак далековидости Француске, Енглеске и Русије били су кључни разлози за слом српске војске у јесен 1915.

22. 01. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације