КРАЉ ПЕТАР ЖИВ УШАО У ЛЕГЕНДУ: Појава "чича Пере", како га је звао народ, нa фронту је учинила право чудо

ДA цео један народ буде јуначан, треба да буде добро вођен, а да би био добро вођен, треба му добрих шефова. Да једна војска буде храбра, истрајна, чак у несрећи, и да се не боји жртвовања за спас своје земље, треба јој примера, а ове примере могу дати само њени шефови.

Краљ је пустио браду у знак жалости за отаџбином

Дакле, српски народ и војска, чак у часовима кад је на крст разапета Србија крвавила из свих својих жила, имали су срећу да имају своје шефове и своје примере. Ови шефови били су најпре њихов краљ и њихов принц регент, а затим велике војсковође Путник, Мишић, Степа Степановић и Бојовић. Краљ Петар и његов син Александар, уз помоћ Путника, Мишића, Степе и Бојовића спасли су Србију и створили уједињену Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.

Грађански шефови то не би могли учинити, јер, мора се рећи, они нису могли никада потпуно да забораве своје свађе партијских политичара, а да би се спасла земља из очајне ситуације у којој се налазила, требало је потпуно јединство које жртвује све једној јединој идеји: спасу отаџбине. Краљ Петар, његов син и његове велике војсковође остварили су ово јединство и тако су могли да спасу земљу.

ВЕЛИКИ рат, кад је плануо, Петар Први био је већ предао регентство своме сину Александру. Био је стар и био је мудрац који је сматрао да су, кад се пређу извесне године, његова плећа постала сувише слаба да издрже без повијања одговорност за добро управљање целом једном земљом. Он није, дакле, директно узимао учешћа у вођењу рата. Он се држао по страни, добровољно, сам. Ипак његова крупна фигура лебдела је, од почетка, над целим овим ратом, и, као у вилинским причама, у критичним часовима он је био усред својих јунака. Ко ће икада достојно моћи да опева старога краља укоченога од реуматизма, који, усред зиме, силази сам у ровове својих војника да победи или да погине с њима?

Појава "чича Пере", како га је фамилијарно звао народ, учинила је право чудо. Поред све оскудице у муницији, српска војска разбила је силну Поћорекову војску и истерала је из своје земље као зечеве. После неколико дана, краљ Петар се вратио у свој Двор у Београду, газећи ногом прострте аустријске заставе уместо ћилима пред капијом. И тај краљ делио је са својим народом и својом војском све невоље и све патње повлачења кроз Албанију! Едмон Ростан, у једној узвишеној песми, опевао је овог старог краља који одлази у прогонство на колима која вуку четири вола, усред свога народа који није хтео да остави у најстрашнијим искушењима.

ПЕТАР Први је ушао жив у легенду. Кад човек на то мисли, чини му се да је ова слика готово сувише лепа да би била стварност. Па ипак, то јесте била стварност. Истинску легенду о краљу Петру, обичном Србину усред својих војника у рововима и спремном да погине или да победи с њима - легенду исто тако истинску о старом краљу како прелази преко негостољубивих планина и долина Албаније на колима која вуку четири вола, и окруженог фамилијарно од својих војника и свога народа у несрећи, причаће баба унучади поред топлог огњишта. Али, оно што су нам причали кад смо ми били мали, било је измишљено, док је оно што ће се причати деци будућности, била велика стварност.

Петар Први, генерал Топола, како се он дао називати, живео је сам у Тополи, затим близу Халкиса, и, најзад, у Солуну. Он је примао само врло ретко неколико пријатеља. У Солуну, где је пустио браду у знак жалости за отаџбином. Био сам један од повлашћених који су, за време рата, виђали с времена на време овог великог краљевског мудраца. Боље него описивањем моћи ћу дати његову слику, пуну велике племенитости, жарког патриотизма, дивне једноставности и велике привржености успоменама, по својим белешкама које сам узео после две посете код њега. Овде су прве белешке, док смо још били у Србији.

КРАЈ августа 1915. године. Рђавим општинским путем, преко Наталинаца, стижемо брзо у подножје брежуљка на чијем се гребену диже Карађорђева црква коју је саградио краљ. Наш аутомобил лако се пење уз овај брег и ми улазимо у краљевско имање. Пред "Двором" стајемо. Овај Двор је једна мала кућица, врло чиста, али једноставна и има само неколико соба. Унутра је све исто тако једноставно као и споља. Зидови су бело окречени без икаквих шара. Ипак је донесено нешто намештаја из београдског Двора, тако да, поред све једноставности, има извесне удобности и извесне отмености. Ту краљ станује сам с једним пуковником и једним коњичким капетаном који командује градом. Пуковник нас прима и убрзо улазим код краља.

То је старац с енергичном главом и са јаким белим брковима. Он носи војводску униформу. Има достојанствено држање и изгледа у добром здрављу, али га је слух издао.

Чича, како га фамилијарно зову, има заиста гордо држање средине из које је произашла његова породица и што он не крије, него се чак тиме поноси.

ПРИЈЕМ је био врло пријатељски. "Срећан сам што вас видим", казао ми је, "јер ви сте добар пријатељ Србије и то сте доказали - бес Беча и Софије против вас најбољи су доказ. А поврх тога, ви сте Швајцарац, ви сте из земље коју толико волим и где сам провео толико лепих година".

Фамилијарно улази се у разговор. Разговарамо о рату и он ми прича неколико епизода из 1870. Говорећи о немачкој шпијунажи, он ми је испричао ову причу: једног дана кад је био са генералом Бијоом, наиђе један официр који је казао да га је упутио генерал Бурбаки. Говорио је врло добро француски, али генералов ађутант је посумњао у њега и то саопштио генералу. Генерал је рекао да познаје официра из младих дана и забранио му је да га дира.

АЂУТАНТ није хтео да остане побеђен. Приметивши официрове врло шиљате чизме какве се нису могле наћи у Француској, запитао га је где их је набавио. Овај, уместо да каже да их је скинуо са једног мртвог Пруса, тврдио је да их је набавио из Париза. Кад су га ухапсили и претресли, открили су да је то гроф Де В. (краљ се више није сећао имена) - пруски официр. На питање зашто се он, као племић, понижава да врши шпијунажу, одговорио је да је част шпијунирати за пруског краља. Кад су га дигли на вешала он је умро вичући: "Француске свиње, Пруси ће вас ипак погазити!"

Разговарамо и о Швајцарској и краљ ми прича своје стрељачке успомене. Он је члан "Аркбизе" у Женеви и учествовао је у готово свим федералним и кантонским стрељачким утакмицама за време свога бављења у Швајцарској. Он има све медаље, пехаре са ових утакмица, и вади из џепа један сребрни сат са федералне утакмице у Луцерну. Он је такође одлазио на стрељачке вежбе у Ивердону и на федералне стрељачке вежбе у Нешателу.

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ВАСКРС СРПСКИХ ЈУНАКА: Војници на Крфу нису узели ни најмању ситницу, а да не плате

31. 01. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

МИРОЉУБИВА ОКУПАЦИЈА КРФА: Судбина је хтела да будем од користи Србији, Француској и Италији

30. 01. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

СЛЕПА ДИПЛОМАТИЈА АНТАНТЕ: Сваке вечери минијатурни торпиљери испитују реку и њене обале

29. 01. 2021. у 18:06

Фељтон

0 5

СТРАХ ОД МАЈОРА ТАНКОСИЋА: Аустријски листови су писали да су заробили чувеног официра, док је он седео у гостионици у Градишту

28. 01. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ПОСЕТА ЛОГОРУ АВИЈАЦИЈЕ: На српском фронту ниједан човек никад није био гладан

27. 01. 2021. у 18:00

Фељтон

0 3

ШВАБЕ ЗАЗИРУ ОД СМЕДЕРЕВА: Вардарска дивизија је тукла шест хиљада Немаца на Дунаву

26. 01. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације