НЕСЛАГАЊА АНТАНТЕ И СРБИЈЕ: Пашићева влада је предложила превентивни напад на Бугарску

У МАЈУ 1915, са почетком велике офанзиве Централних сила на Истоку и отпочињањем ратних дејстава на италијанском фронту, појачали су се захтеви да чланице Антанте усагласе акције против Аустроугарске.

Никола Пашић и Елефтериос Венизелос, грчки премијер

На савезничкој конференцији у штабу генерала Жофра, у месту Шантији 24. јуна 1915. затражено је да српска војска, да би растеретила италијанске и руске савезнике, пређе Саву и Дунав, крене у сусрет Италијанима и да маршира ка Љубљани. Помоћ савезничке војске, у овако замишљеној офанзиви, није помињана.

Трезвени начелник штаба Врховне команде војвода Радомир Путник и његов помоћник, пуковник Живко Г. Павловић, већ су имали лоша искуства са прошлогодишњим уласком у Срем и Источну Босну; прелазак Саве код Чеврнтије тада се завршио потпуним поразом. Сада се од њих тражило да преморену српску војску, без довољно наоружања и основних техничких средстава, упркос изливању река и непроходности путева, пошаљу скоро 600 километара далеко од својих граница, кроз равницу, у дубину непријатељске територије. Најважније је, међутим, било то што су Срби знали да ће Бугарска искористити такву прилику за напад на Србију.

ВЛАДА, регент и Врховна команда били су сложни у уверењу да су се, у таквим условима, захтеви савезника морали пажљиво избегавати, уз позивање на поплаве, лоше комуникације и недовољно наоружање. Захтеви да се крене у напад су, међутим, учестали нарочито из Петрограда, са све тежим поразима руске војске. У јулу 1915. и Италијани су трпели поразе на Сочи. Пашић је тада почео да попушта пред притисцима, па су војвода Путник и пуковник Павловић морали да направе ратне планове и да започну припреме за напад.

Све је, међутим, заустављено 22. септембра, када је у владу у Нишу и у Врховну команду у Крагујевцу стигла вест о почетку бугарске мобилизације. Живко Павловић је рачунао да би српску војску, да је кренула у офанзиву када је то од ње тражено, бугарска мобилизација затекла негде код Винковаца. Руски посланик у Нишу, кнез Григорије Николајевич Трубецки, приметио је да су Срби тада чак одахнули, јер не само да нису више морали да се припремају за офанзиву у коју нису веровали, него су очекивали да ће савезници коначно разумети оно што су им они месецима понављали - да се Бугарска одавно нагодила са Централним силама, које су јој могле понудити много више од Антанте, и да је преговорима само покушавала да добије у времену.

СРБЕ је тек чекало горко отрежњење. Тринаест дана, од 23. септембра до напада Немачке и Аустроугарске на Србију 5. октобра 1915, протекло је у покушајима Пашића и Путника да коначно добију војну помоћ савезника. Предлагали су низ јасно одређених мера, које су могле да спасу Србију од сигурног слома и спрече повезивање Централних сила са Бугарском и Турском. Уместо настављања преговора са Бугарском, силе Антанте требало је да јој упуте ултиматум, којим би био захтеван прекид мобилизације у року од 24 часа; у случају негативног одговора, оне би Бугарској објавиле рат. Утицај руске објаве рата на Бугаре, који су од Русије добили слободу 1878, био би појачан слањем једне руске дивизије у Србију, која би препречила пут бугарској војсци, као и блокирањем или заузимањем Варне, Бургаса и егејског Дедеагача. У исто време, Британија и Француска би, преко Солуна, послале Србима у помоћ 150.000 - 200.000 војника, који би заштитили комуникацију Солун - Скопље - Ниш и учврстили одбрану Србије на Сави и Дунаву. Коначно, требало је извршити притисак на Румунију и Грчку, да би се придружиле Антанти и да би, као и 1913, запретиле Бугарској. Српска Врховна команда предлагала је и брз, превентивни, заједнички напад на Бугарску, пре него што она успе да доврши мобилизацију.

И ГРЧКИ премијер Елефтериос Венизелос затражио је од Антанте да у Солун пошаље најмање 150.000 војника. Он је обзнанио да ће Грчка остати верна слову савезничког уговора са Србијом од 1. јуна 1913. године. Већ 23. септембра у Грчкој је објављена општа мобилизација. Силе Антанте, међутим, неће повући ниједан од ових потеза. Док су протицали драгоцени дани и сати, државници и војници у Лондону, Паризу и Петрограду су се колебали, међусобно сукобљавали и доносили противречне одлуке.

Србија је, ипак, још могла да покуша да спречи пропаст. На дан почетка бугарске мобилизације, Никола Пашић је савезничким владама предложио превентивни напад Србије на Бугарску. Наишао је, међутим, на оштру осуду и упозорење да Србија не сме да учини било шта што би угрозило преговоре Антанте са Бугарском. "То нас камени" - написао је Пашић у свом одговору од 25. септембра, понављајући да нема времена за губљење, јер је Бугарска већ одабрала страну.

Исте поруке, са истим успехом, савезничким командама слао је и пуковник Живко Павловић, у име српске Врховне команде. Пуковник Пјер Виктор Фурније, француски војни аташе при српској Врховној команди, пренео је министру рата Александру Милерану све детаље плана који му је 23. и 25. септембра изложио Павловић. Главне операције требало је да изврши српска војска, при чему се рачунало на подршку Грка и савезника.

ЖИВКО Павловић сведочи да је српска Врховна команда, пошто је закључила да су све молбе биле узалудне, одлучила да, без дозволе савезника, ипак крене у припреме за напад на Бугарску. Елитним српским дивизијама, које су, почевши од краја августа 1915. већ биле пребациване на бугарску границу, да би, од 23. септембра, тамо биле убрзано концентрисане, требало је ударити на бугарску војску, која се још мобилисала. Тиме би један непријатељ на време био избачен из строја, после чега би српска војска, уз помоћ савезника, могла да се окрене против противника на северу. Пуковник Живко Павловић је саставио операцијски план; војвода Радомир Путник га је одобрио и усагласио са генералштабним потпуковником Миланом Недићем, задуженим за пребацивање железницом додатних српских трупа на бугарску границу.

Павловић је, међутим, морао да прими војне изасланике Русије, Британије, Француске и Италије при српској Врховној команди, који су, како је писао, "заузели према нама претећи и скоро непријатељски став". Предводио их је руски војни аташе, пуковник Артамонов; тврдили су да су "њихове владе скоро на завршетку преговора са Бугарском, и она тек што није прешла на страну наших савезника, који ће је окренути противу Турске". Кратко време после тога пуковнику Павловићу је, накнадно, уручен и телеграм од лорда Киченера, са додатним упозорењима и претњама.

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ОБРУЧ СЕ ПОЛАКО ЗАТВАРАО: Српска влада почела је да шаље своје инте лектуалце у специјалне мисије у савезничке земље

19. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ПАШИЋ ОДБИЈА ТАЈНЕ НАГОДБЕ: Немци су преко емисара нудили Србији сепаратни мир

18. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

1 1

ПЛАНОВИ ЗА УНИШТЕЊЕ СРБИЈЕ: Узајамно непријатељство начелника аустроугарског и немачког генералштаба помоћи ће прогоњеној српској војсци

17. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФРОНТ СЕ ПРЕНОСИ НА ИСТОК: Улазак Османског царства у рат на страни Централних сила повећао је стратешки значај Србије

15. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

НЕЖЕЉЕНА УЛОГА БЕОГРАДА: У јесен 1915. знало се да ће Србију напасти снаге три државе

14. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

СВАЂЕ СА СОПСТВЕНОМ ИСТОРИЈОМ: Шта би се догодило да се Срби 1915. нису повукли, него предали?

13. 02. 2021. у 18:01

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације