ДУШМАНСКА РУКА ПАЛИ И РУШИ: Борци су певали посмртну песму "Свјати Боже, Свјати крепки"

МАСИВНОМ разарању 6. октобра је подвргнут и Београд. Српска и савезничка артиљерија још је избегавала да одговори на ватру, да не би открила своје положаје, али је ипак уништена сва противавионска артиљерија, затим руска батерија тешке артиљерије код Цркве Ружице на Калемегдану, један француски топ и једна српска хаубица на Топчидеру. Разбијена су сва светла и покидане све телефонске везе, па су ордонанси јурили и гинули између ровова.

Немачке и аустријске јединице прелазе Саву

Простор од Куле Небојше, преко Дунавског кеја, све до стругаре Прометне банке (данашњег магацинског простора Луке Београд), бранио је Други батаљон Десетог кадровског пука. Командант батаљона, мајор Драгутин П. Гавриловић, спасао је својим војницима главе када им је наредио да ровове ископају поред самог Дунава, тако да вода делимично улази у њих, јер непријатељ ће тући обалу неколико десетина метара даље од реке. И тако сакривени, војници Другог батаљона трпели су губитке тог 6. октобра.

ЈЕДАН од њих, водник Ђорђе Рош, син немачког инжењера који је у Србији градио пруге и мајке Словенке, добровољац из балканских ратова, већ рањаван на Церу, ратни пилот и потоњи индустријалац, забележио је:

"Тих 24 часа бубњарске ватре на Дунавском кеју били су најтежи часови које сам у рату преживео и не дају се никаквом маштом представити и реконструисати. Тучени са свију страна, у немогућности бити брањени од своје сопствене артиљерије, гинули су војници са страшним ранама по телу. Земља је затрпавала читаве групе војника с тим да затим, заједно са тим покривачем, буду бачене у ваздух под експлозијом зрна тешкога калибра. Свака веза са позадином била је прекинута. Храна није слата, а послати ордонанси нису се више враћали, јер су успут један за другим гинули. Земља се тресла и стењала под тешким ударцима, а када је ноћ пала, киша је почела да сипи, и цело поприште било је осветљено огромним пламеном горућих зграда: електричне централе, кланице."

ЈЕДАН од припадника Сремског добровољачког одреда, Света Милутиновић, описао је следећу сцену која се одиграла увече, 6. октобра, у рововима које су добровољци ископали испод Сахат-куле.

- Ми у рововима, ни сад не знам како је до тога дошло, сви у један мах запевасмо, громко: "Душманска рука пали и руши, У огњу пламте села и град. Официри нас ућуткују, али узалуд." Дошло нам нешто да певамо, и ми певамо. Одједном, сви некако чудно мењамо песму, као да смо знали да ће нас зора многе заувек раставити, и певамо: "Свјати Боже, Свјати крепки." Певамо сами себи посмртну песму. А певамо је, певамо је не као црквену, већ, буди Бог с нама, некако дивљачки, лудачки, као да смо памет изгубили.

Непријатељ је почео да прелази реке, и код Београда и код Рама, у рано јутро, 7. октобра. У 2.30 почела је артиљеријска припрема, да би се, десет минута касније, припадници 59. дивизије из састава Осмог аустроугарског корпуса, отиснули у дугачким ланцима понтона из Земуна и Нове Борче ка Кули Небојши и Дунавском кеју. Војници 57. дивизије и Хауштајнова ландштурмска бригада, као појачање, чекали су на земунској обали наређење да крену дуж јужних обала Великог ратног острва, ка истим одредиштима. Око три ујутру, 44. и 43. дивизија из састава немачког 22. корпуса почеле су да са сремске стране прелазе Саву, ка Ади Циганлији и Малој Ади.

НА самој реци и непосредно по искрцавању, аустроугарске и немачке трупе трпеле су велике губитке. Били су изненађени силином отпора, јер су очекивали да је српска пешадија била десеткована артиљеријском ватром. Артиљерија бранилаца сада се више није крила и дејствовала је свом снагом по непријатељу. Београд је горео и ватра је осветљавала нападаче на рекама као да је био дан. Експлозијама топовских пројектила придружили су се рафали и пуцњи стрељачког наоружања и детонације ручних бомби. Борбе на адама и на дунавској обали, у октобарском блату и ритовима, вођене су прса у прса, на бајонет.

На Ади Циганлији и Малој Ади први удар примили су војници Седмог пука, мобилисани на територији Београда. Милан Предић је овако описао покрет понтона пуних Немаца и први отпор бранилаца:

"Долазили су тешки од шћућурених војника, кривудајући, док је једна бела рука плавокосог човека, једина видна, управљала малим мотором на крми. При обали су се ускомешали врхови шлемова више сивог металног руба бокова. По неки је пристајао, насукао се и празнио за часак своју посаду, која се одмах претварала у масу припијену уз земљу, у блато, пола у води. Други нису ни додирнули обалу, као одбивени пригушеним јауком и боловима на њој. Неодлучно, полако, спуштали се струјом, носећи један безобличан товар. Ручна бомба их је претворила у пловеће саркофаге."

СЛИКУ понтона са мртвим Немцима, који се отискују Савом, од Аде ка ушћу, живо је описао још један бранилац, Богосав Војновић Пеликан:

"Крви је било толико да је Сава одатле па до ушћа текла црвена, а стубови порушенога моста били су просто закрчени пробушеним понтонима и непрегледним сплетовима људских телеса, раскомаданих топовским зрнима. Било је понтона који су лагано клизили низ воду без управљања, без господарења, јер њихова посада махом поубијана топовским зрнима није могла управљати њима и узалуд су рањеници из тих осакаћених понтона дозивали у помоћ. Ти огромни чамци крвави и омашћени људским месом лагано су клизили ка ушћу Дунава бојећи црвеном бојом воду око себе."

Немци који су успели да се искрцају на обале Аде, укопавали су се у блату и шибљу; одатле нису могле да их истерају ни ручне бомбе. "Не можете их одвојити од земље, у коју су се упили, као гамад, док их ногом не нагазите", сећа се Милан Предић. У борбама прса у прса, без подршке артиљерије и без борбене мотивације упоредиве са српском, они су, ипак, бежали или су се предавали.

ЗА разлику од Срба, међутим, Немци су могли да рачунају на појачања. Браниоцима Аде, једном батаљону Седмог пука и муслиманском батаљону Десетог пука, регрутованом у Новим областима, који се јуначки тукао, у помоћ су слати и мобилисани Албанци; по речима Милана Предића, они су међутим били као "преплашено крдо". Пуковник Милан Ј. Радојевић, командант одбране Аде и Чукарице, описао је јунаштво и погибију добровољца Шефкета Халиловића, митраљесца на моторном чамцу "Победа".

Немачка 44. дивизија је ипак успела да ступи на десну обалу Саве и растера трећепозивце на караули Јарац. Ту, у Макишу, отворена је бреша у одбрани, која ће се ширити и постепено довести до пада Београда. Браниоцима Аде Циганлије који су, уз помоћ још једног батаљона Десетог пука који им је стигао у помоћ, чак прешли у офанзиву, сада је претила опасност да буду опкољени и одсечени од јединица на обали. Пала је и Мала Ада.

СУТРА: САЧУВАН ЈЕ ОБРАЗ БЕОГРАДА

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ШВАБЕ РАЗАРАЈУ БЕОГРАД: У пламену су горели небо и земља, мртви су лежали на све стране!

27. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

СТРАХ ОД БОРБЕ ПРСА У ПРСА: Српска пешадија била боља од немачке

26. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 2

ЈУНАШТВО ЧИЧА "ТРЕЋЕПОЗИВАЦА: Само је први позив имао пуну ратну опрему

25. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

РАТ БЕЗ ЗАЈЕДНИЧКЕ КОМАНДЕ: Војвода Путник је пред собом имао исувише непознаница

24. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 3

СРБИЈА ОСУЂЕНА НА ПРОПАСТ: Британци су 1915. године обманули српску владу

23. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ЕНГЛЕСКИ АДМИРАЛ НА ДУНАВУ: Ернест Трубриџ провео је три године са српском војском

22. 02. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације