ФЕЉТОН - БЕЗ МАДЕРЕ - НЕМА КАРИЈЕРЕ: Дух Чубуре се осећао и у "бермудском троуглу"

НЕМА места у Београду где традиција опстаје на достојанствен начин. Једно од таквих места је "Мадера", ресторан који из много разлога носи епитет истинске институције међу београдским кафанама, а назив "мадераш" често има већу тежину од многих академских титула.

ФЕЉТОН - БЕЗ МАДЕРЕ - НЕМА КАРИЈЕРЕ: Дух Чубуре се осећао и у бермудском  троуглу

Фото из књиге "Врачарци крсташи"

Када је дошао у Београд, мој пријатељ Борис Крамаршић, бизнисмен из Трста, постао је стални гост "Мадере", готово инвентар, па заједно из ње готово и да нисмо избијали. За "Мадеру" гласила је сасвим тачна крилатица "Без Мадере - нема каријере", коју је сковао Др О - доктор Аца Обрадовић. Неки други су "Мадеру" сматрали местом где се производе "рекла-казала", трачеви последње врсте. То је била "кухиња" у којој се "кувала" Звезда, "Политика", политичари, где су се окупљали белосветски ситни бизнисмени, од којих ће неки после деведесетих година догурати до небеских висина. У "Мадери" су се смишљале сплетке сваке врсте, уговарали трансфери фудбалера, наравно испод жита, склапали и правили озбиљни послови.

ОДМАХ, још 1937, видело се да кафана-ресторан "Мадера" има потенцијал да једног дана понесе незваничну титулу главне градске кафане. Гастрономски симбол Београда родио се те давне године, када је изграђена висока вишеспратница са кафаном-рестораном у приземљу. Легенда каже да је једном неко донео флашу слаткастог вина са поргугалског острва Мадера и да се друштво толико одушевило новим вином, да су кафану прозвали по тој флаши.

Епитег градске кафане "Мадера" првенствено заслужује атмосфером у којој се сви пријатно осећају. Свако је дочекан и испраћен као цар, па она тако привлачи све слојеве друштва, интелектуалну и политичку елиту, али и обичне људе. Ипак, оно по чему је сваки Београђанин познавао "Мадеру" било је свакодневно окупљање најистакнутијих људи Црвене звезде.

ПОЧЕЛО је све педесетих година прошлог века, када је стални гост "Мадере" постао доктор Аца Обрадовић, легендарни Др О, тада технички директор клуба Црвена звезда. Стални гости постали су велики глумац Љуба Тадић, а - када је дошао на кормило Црвене звезде - и Миљан Миљанић. "Мадера" је постала Звездин бастион, где су долазили многи политичари блиски овом клубу, министри, директори највећих фирми, утицајни новинари. Међу првима, велики господин, који је лептир-машне мењао ујутру, у подне и увече - магични човек који се звао Мирослав Миро Радојчић.

Мирослав Миро Радојчић, доктор Аца Обрадовић и Љуба Тадић били су људи које је свако знао или познавао. И зато је њихово свакодневно присуство ширило славу "Мадере" и примамљивало велики број гостију, који су се, седећи у њој, уписивали у београдску елиту.

Када Београд у августу сасвим опусти и сви се преселе на плави Јадран, у престижни Ровињ или Дубровник, тада ћете у ова два древна града пре наћи београдску елиту него у усијаном Београду, где је паклено вруће. Македонска улица скоро сасвим опусти, као и читав град.

Десетка за Ацу Деветку

ПОСЕБНО место кафанских легенди прохујалих времена припада Аци Романићу, познатијем као Аца Деветка, који је био заштитни знак старог Београда. Иако ни пореклом ни становањем ни пословањем није био Чубурац, заслужује да му се овде нађе место, јер је његово угоститељско умеће, где год је радио, било нешто као извезен крсташки дух Чубуре.

Зато су га Чубурци, предвођени Хаџијом, често посећивали.
Аца је дошао у Београд педесетих година прошлог века, из далматинске Буковице. Свој чувени надимак добио је по месту где је отворио бифе - на почетку Улице 29. новембра (данас Деспота Стефана), код окретнице трамваја број девет, а легенда је постао када је најпре на игралишту ФК Раковица, а потом на игралишту БАСК-а, поред Хиподрома, почео да окреће прасе на ражњу и служи стара српска јела.

Највећу славу Аца Деветка доживео је у ресторану "Голф клуба" у Кошутњаку, пуном зеленила, где се у свежини баште истински уживало уз омамљујући мирис роштиља.

"Ма каква деветка! Чиста десетка!", говорио је Хаџија.

Аца је био мајстор коме у Београду није било равна. Некада је одлазак код Аце Деветке значио тачно следеће: проја са сиром, пита зељаница, па киселе паприке, кисео купус и домаћи ајвар; онда се служио пасуљ у ћупу, за који се користио градиштанац, пасуљ који нема кору, па онда пребранац тетовац, па ђувеч, мусака од плавог патлиџана, јагњеће печење испод сача и купус са овчетином.
За Ацу његов чувени колега Мића Алас каже: "Аца је знао знање." Да је отворио ресгоран на пустом путу, гости би одмах дошли за њим. Често је својим пријатељима говорио: "То шго ја знам није нека велика наука, него пука чињеница да је госту увек празник кад му изнесеш пасуљ у ћупу, срце главице купуса и кажеш му: извол'те!"

НИКОГ осим таксиста испред "Грмеча", који узалудно чекају муштерије и дремају на седиштима својих кола. Не зна се одакле више пржи, с неба, из асфалта или са фасада, спреда, искоса или отпозади. А ко год се појави, обавезно улази у "Грмеч", "Шуматовац" или "Липу", једну од угаоних кафана тог чувеног београдског "бермудског троугла", тако названог "јер су у њега бесповратно пропадали новинари околних медијских кућа и института, поклоници бога Пијандре", како се изразио један песник. Тај усамљеник је, наравно, утекао из своје узавреле редакције, да хладним пивом залије пословне разговоре и осведочи принудну летњу љубав према своме граду, али и да потоне у океан фантастичних кафанских прича. И зато је тај троугао пулсирао уобичајеним темпом свих 365 дана у години.

Ту су млади, још неафирмисани књижевници, певачи и глумци тражили свој први ослонац, трошећи последњи динар за плаћање пића неком уреднику, оправдано рачунајући даће им се то исплатити приликом добијања очекиваног ангажмана.

ИЗ "ШУМАТОВЦА" нису избијали стални новинари "Политике" и њени покераши, као ни певачи који су већ стекли име и сада су јурили богате тезге. Њих су предводили Жика Живуловић Серафим, осведочени новинарски вук, и Аца Трандафиловић, познати певач народних песама.

"Грмеч" је био право легло новинарских вукова. У њему је седео комплетан Радио Београд, са чувеним спикером Браном Сурутком на челу. Међу угледним новинарима био је Васа Поповић, а предводио их је ненадмашни новинар бриљантног стила, Мирослав Миро Радојчић, који је својом магичном личношћу обележио и боемску Чубуру.

Није само Миро Радојчић стално носио лептир-машну. Њу је у Београду једино још носио новинар "Политике" Саша Марковић. Али њему се није посрећила. Можда баш због ње, осим до уредничког места ревијалне штампе, даље није догурао.

Искључиво у "Грмеч" долазили су сви дописници "Политике" из иностранства када су имали годишњи одмор. Долазили су у свако доба дана и у ситне сате. Једино су "Политикин" дописник из Берлина Божидар Дикић, уредник унутрашње рубрике Милош Гојковић, иначе брат нашег познатог џез трубача Душана Гојковића, и доајен београдског новинарства Предраг Милојевић долазили на прво пиће још пре отварања у 10 сати...

СУТРА: Прве дискотеке у Београду

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.

20. 12. 2024. у 17:07

Коментари (0)

ХАОС: Српски спортиста пребио двојицу Хрвата - своје саиграче!