ТАМАРИ СЕ ОБРАДОВАЛО ПУСТО ПОЉЕ ЛИВАЊСКО: Породица Козомара из Кикинде прешла око 1.200 километара да би крстила у Врбици код Ливна ћерку

КИША је лила те суботе у пустом Ливањском пољу. Испред Цркве Силаска Светог духа на апостоле у селу Врбица, чула се свака кишна кап.

Фото Приватна архива

Врата малог сеоског храма отворио је свештеник Предраг Црепуља. Изашао је када се зауставио ауто српских ознака. Из црвеног аутомобила изашла је девојчица у белој свечаној хаљиници, са венчићем шареног цвећа око главе. Са њом су били родитељи. Иза њих су стигла још једна кола. Исто из Србије. Дошао је кум.

Киша је стала. Облаци су се разишли. Засијали су златни зраци сунца. Насмејало се доње Ливањско поље. Дошла му је троипогодишња Тамара да се крсти. Из Кикинде су је довели родитељи у парохију којој припадају њени преци по оцу Милошу, од рода Козомара, из Бастаса. У крају који је опустео после злогласне "Олује" пре 26 година. У тој парохији, са шест села, сада је свега 25 домаћинстава.

- У цркви свега нас шесторо, а ипак, свечано. Свештеник се потрудио да тако буде. Чучне да Тамари прича, па јој каже да ће је мало помазати, а она мирна и само га гледа. Није се ни окренула ни заплакала. Венчић сам јој исплела од цвећа које смо пре подне убрали на Шаторском језеру. Био је то још један посебан дан у нашим животима - причају отац Милош и мајка Радмила.

Од Кикинде, где живе, путовали су 600 километара, у једном смеру, да би баш на том месту крстили своју мезимицу. И кум Владо Топаловић стигао је издалека. Из Новог Сада. Ни овај пут није му било тешко да у Ливањском пољу сведочи кршетњу. Други пут кумовао је у овој цркви, на пропланку изнад Врбице.

- Први пут сам био кум њиховом сину Илији, а истовремено и куму Милошу. Било је то пре седам, а Илија сада има девет и по година. Овакви предели су ми добро познати, јер сам родом од Кључа - прича кум Топаловић.

А њихово кумство, договорено је још у студентским данима, а кад је дошла "пуноћа времена" да се Милош крсти, одлучио је да то буде тамо одакле је његов деда чије име носи дошао у Кикинду.

- Никада пре нисам био у Бастасима одакле је он. Нисмо ни знали којој цркви припадамо.

Неколико месеци смо тражили контакте. И успемо да закажемо крштење. После само неколико дана добијем позив за посао - прича Милош.

Он је унук чувеног Милоша Козомаре, који је после Другог светског рата у Банат стигао са партизанском споменицом на грудима. Не зна Милош млађи шта би сада рекао Милош старији. Само му је жао што више није слушао дедине приче о завичају.

- Када је требало да се венчамо, Милош није био за црквено венчање. Није био ни крштен.

Кад смо одлучили да крстимо Илију, Милош је пожелео да то буде у дедином завичају.

Пристала сам. Крстили су се обојица. Обоје наше деце рођено је на свеце. Син на Светог Матеју, а ћерка на Ваведење. Ко зна, можда неку годишњицу брака обележимо црквеним венчањем - прича Радмила.

На дугом путу до цркве доживели су, кажу, неколико чудесних и чаробних тренутака. Иако су овај пут знали где иду и шта их очекује, ипак, је било несвакидашњих изненађења.

- Чим смо стали испред цркве и киша је стала. Кад се крштење завршило, поново се проломио пљусак. Исто нам се десило испод засеока Козомаре, зараслог у дрвеће и шибље.

РАДОСТ Тамара са родитељима, свештеником и кумом, Фото Приватна архива

Стали смо на пут да осмотримо, киша престала. Вратимо се у кола, поново пада. На Шаторском језеру, дочека нас густа магла, не видимо ништа. Стојимо разочарани, кад одједном, облаци се померају, као да их руком неко одвлачи и пред нама се укаже предивно језеро, плаво-зелена вода, чисто као суза - причају готово углас Милош и Радмила.

Још прошле године хтели су да крсте Тамару. Бела хаљиница била је спремна, али их је спречила пандемија ковида 19. Ове године све је било лепше. И незаборавно.

Фото Приватна архива

ДИРЉИВИ СУСРЕТИ У ЗАВИЧАЈУ

ПРЕНОЋИЛИ смо у Нуглашици, код Стане Ковљенић, која изнајмљује собе. У исто време тамо су дошле још две породице Козомара, које нисмо познавали. Обе из Београда. И они су дошли да обиђу завичај предака. Једни су пореклом из Бастаса, а други из Челебића - причају Козомаре из Кикинде.

ДВА МУШКА ИМЕНА У ПОРОДИЦИ

КОД породице Козомара засад се смењују два мушка имена, Милош и Илија. Тамарин отац је Милош и име је добио по деди, а Милош је свом сину дао име Илија, па најмлађи Козомара носи име по свом деди. Илија није могао да путује на сестрино крштење, јер је био на кошаркашком кампу. Али ићи ће, кажу Козомаре.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације