ТРЕЋИНА ЖИВОТА У СТАРАЧКОМ ДОМУ: Јован Газибара (82), станар је са најдужим стажом у прелепом Геронтолошком центру у Младеновцу

ЖИВОТ заиста јесте чудо, а свако од нас га доживљава на свој начин. Јован Газибара, родом из околине Сиска, дословце следи тај принцип. Све што је проживео у своје 82 године може да се сведе на реченицу - "живот иде даље".

Фото З. Јовановић

Он је доказ да се снага једног човека мери, између осталог, и његовом способношћу заборављања. Ова старина је, иако га живот никада није штедео, успео не само да заборави све муке и недаће, него и дигне главу и настави. За њега живот никада није био проблем који треба решити, већ стварност коју треба доживети.

Готово три деценије Јован је станар Геронтолошког центра у Младеновцу и најстарији је по стажу у овој социјалној установи. Могло би се рећи да је силом прилика постао Младеновчанин. Али, не жали се, јер ко не цени живот није га ни заслужио. Првенац од шесторо деце у породици Газибара, родио се 1940. као инвалид, па су инвалидска колица постала његов највећи ослонац у животу. Позитиван и ведар и у деветој деценији, Јово плени смиреношћу и одмереношћу.

Дочекује нас у холу младеновачког дома за старе. Стил облачења - сако, кошуља и кравата, одају утисак да је реч о правом господину. А већ после неколико реченица он то у потпуности и доказује.

Фото З. Јовановић

- Неке вредности се понесу из куће, из детињства, и упамте за читав век - прича Јово. - Има људи који нису задовољни, који превише очекују. Али, често се сетим речи једне моје познанице из дома: "Знала сам да када дођем овде нећу више појести домаћи ручак". Када се унапред припремиш, онда је све лакше.

Јово се припремио још ратне 1992. године када је напустио породичну кућу у Хрватској и пред рафалима побегао најпре у београдски хотел "Праг", где је боравио шест месеци, а онда у железничко преноћиште у Макишу. Када су се центри за избеглице расформирали дошао је у Младеновац. Сам, у инвалидским колицима, имао је осећај да нигде није приспео. Али, навикавао се.

Данас живи у соби са двојицом цимера. Каже, као и у животу ван дома, постоје људи који вас цене, али и они помало резервисани. Никада се, каже, није жалио, увек је био спреман да трпи. Своју породицу никада није имао. Три сестре данас живе у Хрватској, а једна је код Панчева. Имају своју децу и унуке. Најмлађи брат умро је пре неколико година са 50 лета. Везу са сестрама одржава дугим телефонским разговорима.

- Велика је разлика између живота онда и сад - прича Јово. - Имаш своје људе са којима си одрастао, дружио се, одлазио у кафану. Фамилија се често окупљала у породичној кући у селу Бестрма. А онда је рат све однео.

Сукоби су се разбуктавали, а за њега као инвалида био је проблем да је уопште ту, да не би неко због њега изгубио главу. Морао је да напусти завичај и пребаци се у Београд.

- Због инвалидитета су ме сместили у собу са најтеже оболелима. Али захваљујући сопственом напору и тадашњој директорки ГЦ Младеновац Зорици Живојиновић успео сам да се изборим за другачији и квалитетнији живот.

Данас цимере не мења тако често.

- Јако је битно кога ћете имати у соби. Многи су овде дошли збрда-здола, немају навике у хигијени, реду, воле да попију... Битно ми је било са ким ћу да делим собу. Тешко је док се нађе заједнички језик. Али, научио сам за три деценије да проценим људе који долазе. Не можете очекивати хотелске услове у дому, али ту су спремачице које нам среде собе, неговатељице су ту да нам помогну.

Фото З. Јовановић

Јово воли да сваки леп дан проведе напољу и ужива уз цигарету. У супротном ту је ТВ, мењају се програми и гледа све што му је доступно. Слабо напушта дом, јер му могућности не дозвољавају. Тешко је са инвалидским колицима. Док су били млађи и физички јачи, пријатељи су му помагали, па су повремено одлазили до оближњег хотела на пиво.

На питање каквог је здравља, Јово кратко одговара:

- Када су године оволике, здравље не може да буде на неком високом нивоу. Није исто као када сам дошао са педесетак година, али гура се...

ХРКАЊЕ

СА осмехом данас Јово говори о цимеру који га је напустио и пожелео да се "осамостали". Никада му, каже, није замерио иако је и он био инвалид. После више од три године заједничког живота жалио се, каже, на његово хркање.

Препоручујемо

Друштво

0 0

ДОМОВИ ПОБЕДИЛИ КОРОНУ: У установама за смештај најстаријих грађана вакцинација имала добар ефекат

15. 10. 2021. у 10:44

Друштво

1 3

РУКУ ПОД РУКУ ДО СТАРАЧКОГ ДОМА: Најстарији брачни пар у Нишу, Савић и Олга Јовановић, 72 године живи заједно и никада се није раздвајао

14. 05. 2021. у 12:37

Друштво

0 0

ДОМ КОЈИ ЈЕ КОРОНИ СПУСТИО КАПИЈУ: Установа за старе у Књажевцу пуних годину дана одолева ковиду

14. 03. 2021. у 13:00

Србија

0 2

ЗА ЛЕПУ СТАРОСТ: У Будисави отворен комплетно реконструисан објекат Дома пензионера

05. 11. 2020. у 09:56

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације