ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТИТОВ КАДРОВСКИ ГОЛИ ОТОК: О једном симболичном сусрету Коче, Леке и Блашка у Дубровнику

КОЧА Поповић, Александар Ранковић и Благоје Нешковић имали су много тога сличног и заједничког, почев од личних и породичних веза, до највиших државних и партијских функција које су обављали.

Коча Поповић и Ранковић

Блашко и Коча су били другови још са студија; Ранковић и Нешковић су били кумови, а Коча и Блашко пашенози – ожењени сестрама Перовић, Лепом и Браном. Били су сви левичари, комунисти, партизани, и још од рата на најодговорнијим дужностима: Ранковић је био најближи Титов сарадник, његов потпредседник и шеф унутрашњих послова Југославије; Нешковић – први човек КП и НОБ Србије, а функције Коче Поповића није ни лако ни неопходно набрајати: од ратног команданта Прве пролетерске, до начелника Генералштаба ЈНА, па министар спољних послова, потпредседник Републике и шта све не. Уз то, Нешковић и Поповић су били и шпански борци. Када се такве три легенде нађу за истим столом, са супругама, морали су, тог летњег поподнева 1983. у Дубровнику да изазову велику пажњу пролазника поред "Градске кафане", поготову оних малобројних међу њима који су знали за њихово некомуницирање које је трајало више година, па и деценија.

Оно што их је раздвајало, потиче од најважније чињенице која их је истовремено и спајала – да их је све Тито сменио, једног по једног, са највиших функција његове кадровске номенклатуре, и то немилосрдно и углавном без озбиљних разлога и образложења, ако им се није узело за зло то што су били Срби. Код Коче је и то било под знаком питања, јер неки извори кажу да је пореклом Цинцарин, али је он себе сматрао Србином и вероватно је то одредило његову коначну политичку судбину.

СУСРЕТ У ДУБРОВНИКУ је иначе режирао господин случај, тако што су се дан пре тога срели на аеродрому Ћилипи Коча и Блашко и договорили се да се нађу сутрадан на кафи, а Благојева супруга Брана је међу гостима кафане запазила Александра Ранковића са супругом Славком и позвала их за сто, на шта је Лека одговорио – Да ли Блашко може да нас прими за сто? То, поред осталог говорио да је и међу њима, смењенима, постојала нека врста хијерархије, а ту су и трагови Титових завађања, гриже савести и ко зна шта још. Не зна се, међутим, шта се на том обичном или необичном кафанском сусрету, у легендарној дубровачкој „Градској кавани“ говорило или догодило, вероватно се само пригодно ћаскало, осим што је Ранковић, по сећању једне од супруга, изговорио да је Тито био параноик, вероватно у смислу да је подозревао од српских кадрова и Срба, и да их је, с времена на време, више превентивно него с неким разлогом, смењивао и одстрањивао са високих функција. Симболички значај тог сусрета је био у томе што је на „живим примерима“ откривао један безобзиран и ригорозан механизам владања, као и употребе и потрошње људи, њиховим међусобним сукобљавањем, хушкањем једних на друге и на крају одбацивањем и елиминацијом. То није била ни случајност ни грешка, него нека врста правила и система, или само мање нехуманог Голог отока. Онај ко заузме место смењеног, први је или међу првима за будућу смену и ликвидацију, с тим што је при томе морао да се истакне у критици претходника.

Тако је, на пример, први на списку смењених српских кадрова после рата, од тројице за кафанским столом у Дубровнику, био Благоје Нешковић, као најзначајније име у српској политици ратних и непосредно послератних година, човек који је надмудрио Гестапо и Специјалну полицију у окупираном Београду, који је организовао београдску антифашистичку илегалу и партизански покрет у Србији. Није дозвољавао територијално черупање и сакаћење Србије, чему је Броз иначе био склон, и ето разлога за елиминацију. Било је и других, али је о томе детаљно било речи у једном од претходних историјских додатака.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Словеначко јединство и српско слугеранство

КАД ЈЕ ОБЈАВЉЕН почетак „лова на капиталца“ Нешковића, српски руководиоци су се малтене постројили да дају свој допринос, почев од дежурног критичара свих смењених Срба Петра Стамболића, па редом: Цана Бабовић, Душан Петровић Шане, Мома Марковић, Митра Митровић, Ђоко Пајковић, Светозар Вукмановић Темпо – који је иначе желео да заузме Нешковићево место – и други. Тако су се, додворавајући се Титу, „постројавали“ и у свим другим сменама водећих српских кадрова. (Поређења ради, кад су се у једној прилици поставило питање Кардеља и његове евентуалне смене, словеначки руководиоци су дошли код Тита и наступили ултимативно – Ако оде Кардељ са функције, иду и они из Југославије. И, наравно, све је у вези с Кардељем заустављено.)

Јосип Броз, говори, и Благоје Нешковић, први слева у првом реду, на аеродрому у близини Москве јуна 1946. године

То полтронство српских руководилаца је, делимично, произведено перманентним фразама и оптужбама за великосрпски национализам (унитаризам, централизам, шовинизам итд), као највећој опасности по Југославију, чиме је и том руководству и целом народу наметнута улога кривца без кривице, што је, иначе био део технологије Титовог владања најмногољуднијим народом заједничке државе. Ипак, такво понашање српских послератних руководстава, започето сменом Благоја Нешковића, било је не само срамно, у моралном и људском смислу, него је и политички скупо коштало српски народ, од жртава које је поднео, до његове неравноправности и неформалне забране права на национално, културно, језичко итд. јединство, све до тзв. међународног окривљавања за растурање заједничке државе, које су иначе извели управо они који су нам ту кривицу и наметнули.

У ћаскању тројице бивших највиших српских послератних (и ратних) руководилаца у дубровачкој кафани нису, вероватно, отварана та тешка питања и одговорности, али су се на неки, макар прећутан, начин морала подразумевати. Поготову што се пре тога дуго година нису сретали и комуницирали. Јер, Ранковић је, на пример, те далеке 1952. године, кад је смењиван Нешковић, изрекао тешку оптужбу – да не може себи да опрости што је дозволио да он, „такав какав је, доспе у ове наше врхове“. Уместо да га, као најодговорнији Србин, подржи и брани од неправедних и исконструисаних оптужби. Тада му, сигурно, није ни на крај памети падало да ће се коју годину касније и сам наћи у Нешковићевој позицији – да се брани, безизгледно наравно, од лажних оптужби, пред неизбежном Титовом политичком гиљотином. И то уз већ ритуални хор осталих српских политичара.

КАО ШТО ЈЕ ОДЛАСКОМ Нешковића, Ранковић, после ломатања с Титом и главнином партизанске војске по Босни и НДХ, постао неприкосновено прво име српске политичке сцене, тако је трећи члан тог кафанског сусрета на Страдуну, Коча Поповић, дошао после Ранковићеве смене на његово место – потпредседника Југославије. Игром судбине, или Титовим политичким лукавством, или и тешто треће. Наравно да је најмање прво, али је и од другог важније то треће: Коча је пристао да заузме Ранковићево место. Пре тога – није га бранио од неоправданих и неоснованих оптужби. Као, у осталом, ни Ранковић, а ни Поповић, Нешковића. Уз то, Поповић је на том месту остао ни непуну годину, јер је после само неколико месеци усвојен амандман у Скупштини по којем се укида место потпредседника Републике.

А што се Титовог политичког лукавства тиче, оно је ишло и корак даље: као што је Поповића поставио на Ранковићево место - како се ваљда не би, не дај боже, помислило како је против Срба, јер је смењујући једног Србина поставио другог, и овај то прихватио као нормално – тако је Благоја Нешковића избацио из виле коју је овај користио и у њу уселио Поповића. Ваљда, да се омрзну, да их још више завади и до краја понизи. И овај, опет, пристао.

Нико њима тројици, који су више година касније ћаскали у дубровачкој кафани, није бранио да бар после толико времена кажу један другом шта имају. Тито је већ три године одсутан. У атмосфери се већ осећало да ускоро одлази и држава коју је водио, ко зна где, ваљда за собом. Али, што год да су причали, или ћутали, свеједно, у ваздуху је лебдело питање – како нису схватили велику превару? Како то на време нису схватили. Јер, да су схватили они, утицали би и на друге. Не би се, можда, догодило све то што се догодило. И што ће се догодити.

ФОТОГРАФИЈЕ: Стеван Крагујевић, легат Коче Поповића и Лепе Перовић, Архив Града Београда, Музеј Југославије, Википедија, , Архив Југославије, Фејсбук, Музеј Београда, Архив "Новости" и "Борбе"

Препоручујемо

Друштво

0 3

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - НАДРЕАЛИСТА, ВОЈНИК РЕВОЛУЦИЈЕ И ДИПЛОМАТА: Прилози за биграфију Константина Коче Поповића

24. 05. 2022. у 17:14

Друштво

2 10

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ТИТО ХТЕО ДА СТРЕЉА КОЧУ: Како је командант Прве пролетерске умало настрадао због битке на Сутјесци

13. 02. 2022. у 15:00

Друштво

4 18

ТИТУ ПОМИЛОВАЊА, КОЧИ ПОГУБЉЕЊА: Чувено Брозово "писмо" било увод у "свилен гајтан” за либерале

27. 09. 2020. у 17:00

Фељтон

0 0

ИСТОРИЈА НЕКИХ СРПСКИХ БОЛЕСТИ: Пекићу, комунизам нас је учинио смешнима - реванширајмо му се, такорећи истом мером и силином

19. 09. 2020. у 20:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације