МОЋ И НЕМОЋ ПАТРИЈАРШИЈЕ СА БОСФОРА: Цариград и расколи у православном свету - из прошлости и садашњости

ПРАВОСЛАВНА црква, иако састављена од више (укупно 14) аутокефалних цркава, јединствена је у догматском и канонском смислу, јер је "Црква Бога живога, стуб и тврђава истине" (1. Тим. 3, 15).

Фото: ЕПА Роберт Гемент/АП Лефтерис Питаракис/Депозитфотос/Танјуг/Јутјуб принтскрин/ Википедија/Архив СПЦ/Документација "Новости" и "Борбе"/Задужбина Иве Андрића

Та јединственост и недељивост, у којима се подједнако прожима епископство једнога у односу на све остале и свих осталих у односу на једнога, по природи својој не омогућавају да било ко од епископа себе издвоји и назове главом васцеле Цркве, ма колики град или црквену област имао. Поглавар једне аутокефалне православне цркве је, у односу на поглаваре осталих помесних цркава, само епископ прве катедре; по суштини епископства раван је сваком другом канонски постављеном епископу, јер су сви они на хиротонији добили једнаку благодат Духа светога. Због подједнако примљене благодати Духа светога, сваки епископ у својој црквеној области и на свом трону јачи је од другог. А изнад свих њих, укључујући и поглаваре аутокефалних цркава, јесте Свеправославни сабор којим управља Дух свети. Све то говори о томе - колико је залутао Вартоломеј, ударајући на јурисдикцију Московске патријаршије. Зло је толико велико да морам још да се задржим на епитету - титули "васељенски".

Епитет "васељенски" је више пута у историји Православне цркве злоупотребљен, зависно углавном од црквенополитичких околности. Дуго епископи Новог Рима - Цариграда нису лично себи приписивали тај епитет, али су допуштали да им се други, из почасти због столовања у царском граду, обраћају као "васељенским". Први је Акакије, патријарх цариградски (471- 489) тако ословљен. После њега, Јован II (518-520), од стране антиохијских клирика. Јован IV Постник, патријарх цариградски (585-595) први у своју титулатуру уграђује епитет "икуменикос", што од пада Цариграда у руке Латина (1204) патријарси у Никеји редовно и наглашено чине. И грчки историчар В. Стефанидис, Црквена историја (на грчком), Атина 1959, 439-440, сматра да због изгубљеног Цариграда патријарси у Никеји почињу да се потписују са титулом "икуменикос" (васељенски). Настојало се тиме да се формом надокнади изгубљено.

Фото: ЕПА Роберт Гемент/АП Лефтерис Питаракис/Депозитфотос/Танјуг/Јутјуб принтскрин/ Википедија/Архив СПЦ/Документација "Новости" и "Борбе"/Задужбина Иве Андрића

Титулом "васељенски", дакле, најављује се појачан и проширен утицај Цариградске патријаршије на цркве ван њене јурисдикције, како пре пада Цариграда 1453. године, тако и под османлијском влашћу, као и данас. Званичном потпису патријарха Цариградске цркве (тада у Никеји), са титулом "васељенски", енергично и оправдано се супротставио Јован Апокавк, веома учени јерарх Охридске архиепископије.

Заоденут титулом "васељенски", а под утицајем црквенополитичких збивања и лоших саветника, цариградски патријарси су недоследно и произвољно поступали по питању доделе и укидања аутокефалије. Тако су, на пример, у време Светога Саве радили против Охридске архиепископије (основана 535. године) због ривалства Никејског и Епирског царства, а касније, у неколико наврата, против аутокефалности Српске православне цркве, односно у корист те исте Охридске архиепископије. О томе сам давно писао у књизи "Студенички типик и самосталност Српске православне цркве", Горњи Милановац 1986. (поновљено у склопу Одабраних радова у шест књига, Београд 2013).

ПОИГРАВАЊЕ СА МОСКВОМ И БЕОГРАДОМ

У последње време Вартоломеј се поиграо не само Московском патријаршијом, стварањем расколничке "Православне цркве Украјине", него и Српском православном црквом, тако што предност даје хиротонији Светога Саве, уместо аутокефалији. У назнакама и на разне начине се појављују његове намере на штету аутокефалности и целовитости Српске православне цркве, а у корист Охридске архиепископије, затим будуће Црногорске, Босанске, Хрватске православне цркве, док ће отете делове Србије - Косово и Метохију припојити јурисдикцији Албанске архиепископије, јер на тај начин демонстрира "моћ" онемоћалог цариградског патријарашког трона, гледано са више страна:

Фото: ЕПА Роберт Гемент/АП Лефтерис Питаракис/Депозитфотос/Танјуг/Јутјуб принтскрин/ Википедија/Архив СПЦ/Документација "Новости" и "Борбе"/Задужбина Иве Андрића

- Цариград вековима више није царски престони град;
- број пастве Цариградске цркве је занемарљив у односу на број православних верника другде, због чега се и пропиње да неканонски стави под своју јурисдикцију дијаспору свих православних аутокефалних цркава;
- подражава римског папу и демонстрира звани "источни папизам", у чему га онај подржава, свестан свог првенства ради којег ће и њему бити папа;
- оглушује се о речи Светогораца Никодима и Агапија: "Паписти, опет, желећи да установе монархију папе, следе нашима и теже да је над свима први судија цариградски патријарх, па пошто је римски папа по канонима испред цариградског, он, дакле, јесте крајњи и над свима општи, заједнички патријарсима судија, чак и самом патријарху цариградском, те њему (тј. папи) четири патријарха васељене упућују апелацију" (Пидалион, Атина 1886, 161);
- тежи склапању уније са латиноверујућима, са којима, као јеретицима, противно бројним црквеним канонима, учествује на заједничким молитвама;
- због изгубљене негдашње моћи Цариградске патријаршије, све израженије наступа као "васељенски" патријарх, као поглавар поглавара свих помесних православних цркава;
- наступа са нескривеним етнофилетизмом, убеђен да тиме служи Јелинима, а осуђује друге православне народе (славофоне) за етнофилетизам, ради чега је недавно архиепископу атинском Јерониму рекао, а грчка штампа објавила: "Крв није вода". То упућује на закључак да ће таквом изреком приволети све јелинофоне црквене великодостојнике да признају новостворену расколничку "Православну цркву Украјине";
- непромишљеним и неканонским поступцима ставља се у службу непријатељима православља, изазивајући раздоре међу патријарсима, архиепископима, епископима, светогорским игуманима, монасима и, уопште, православно верујућима.

Фото: ЕПА Роберт Гемент/АП Лефтерис Питаракис/Депозитфотос/Танјуг/Јутјуб принтскрин/ Википедија/Архив СПЦ/Документација "Новости" и "Борбе"/Задужбина Иве Андрића

Другим речима, разбио је јединство Православне цркве, које мора да се васпостави превазилажењем било чијег етнофилетизма; осудом екуменизма, јалових међуверских дијалога, односно враћањем исконском древном црквеном учењу које никоме не омогућава самовољу или гордост на штету саборности. Увек да се поступа у духу апостолских речи: "Угодно би Светоме духу и нама", а не како то појединци намећу: "Изволи се нама и Духу светоме", што је засведочено унапред припремљеним одлукама за тобоже "Свети велики сабор на Криту" (2016), или стварањем расколничке "Православне цркве Украјине".

У заблуди је Вартоломеј кад сматра да ће за такве промашаје накнадним прикупљањем неканонских саглашавања ојачати положај и права Цариградске цркве. Суштински гледано, подршка Цариградском патријарашком трону од стране предстојника славофоних православних цркава води јединству, а подршка од стране америчке администрације води разбијању тог јединства. Ко је за то крив? Нико други до цариградски патријарх, јер се сврстао уз оне који имају политичку и економску моћ, а не уз оне који имају јаку православну веру и, благодарећи њој, неизмериву духовну снагу. Америчка помоћ Цариградској патријаршији је, у ствари, нејеванђелска, неканонска, антиправославна и подсећа на копање гроба.

Препоручујемо

Друштво

1 0

ГОСПОДАР СА АУТОКРАТСКИМ ЖЕЗЛОМ

13. 01. 2023. у 14:00

Друштво

0 3

ЦРКВЕНО ПРАВО И НЕУТЕМЕЉЕНИ АРГУМЕНТИ АУТОКЕФАЛАЦА: Самозвани експерти залуђују народ по Црној Гори

07. 01. 2023. у 14:00

Друштво

4 14

ЦРНОГОРСКО "НАДСРПСТВО" - ГЕНЕаЛОГИЈА ЈЕДНОГ МИТА: Борба петла са самим собом

05. 01. 2023. у 14:00

Друштво

0 0

ЛИЧНА И КОЛЕКТИВНА ТРАГИКОМИКА

06. 01. 2023. у 14:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације