ПАТРИОТИЗАМ СЕ НЕ ИСКАЗУЈЕ РЕЧИМА ВЕЋ ДЕЛОМ: Политичко сазревање најзнаменитијег географа и етнолога

ВЕЛИКИ научници - природњаци су ретко аполитични. Алберт Ајнштајн је записао да је пола дана трошио на науку а пола на политику, а Никола Тесла је и поред све посвећености науци имао тренутке изразито политичког ангажовања.

Искричава нит политичке мисли Јована Цвијића , Фото Музеј града Беoграда, Фото-музеј „Милан Јовановић“, Портрети Илије Шобајића (1876-1953), Музеј „Јован Цвијић“, Архив САНУ, Документација „Новости“ и "Википедија "

О политичкој мисли нашег најзнаменитијег географа и етнолога Јована Цвијића (1865-1927) махом је писано или тек узгред или прилично тенденциозно. Међу радовима те врсте свакако постоје и радови израженијег квалитета и високе научне објективности, но они се могу избројати на прсте, уз то су мањег обима, а скоро да уопште и нема радова у којима се даје научно објашњење Цвијићевог категоријалног одређења политичких феномена. У сваком случају, и поред бројних написа о Цвијићу и његовом делу изостала је једна целовита и обимна анализа Цвијићеве политичке мисли. То, уосталом, није ни лак задатак.

Цвијићеве мисли од значаја за науку о политици су искричаво расуте по његовом обимном стручном делу, а главне идеје које је имао дају се препознати тек из познавања његовог целокупног опуса и животног тока. Целу ствар око идентификације и научног објашњења Цвијићеве политичке мисли су додатно још замрсили и извесни оцењивачи Цвијићевог дела који су баратали његовим мислима према својим идеолошким назорима, водећи стога веома строго рачуна о избору његових мисли, а не водећи рачуна о времену и другим околностима, односно када је и зашто Јован Цвијић нешто написао или рекао. Зато најпотпунији утисак и најобјективнију оцену о његовој мисли омогућава тек комбиновање историјско-упоредног истраживачког метода и анализе садржаја његовог укупног дела, као и немале документационе грађе, везане не само за његову политичку, већ и за сваку другу његову делатност.

Јованова мајка Марија је покушавала и оца Тодора да одврати од политике , Фото Музеј града Беoграда, Фото-музеј „Милан Јовановић“, Портрети Илије Шобајића (1876-1953), Музеј „Јован Цвијић“, Архив САНУ, Документација „Новости“ и "Википедија "

БУДУЋИ да је Цвијић све ствари, појаве и процесе које је проучавао посматрао хераклитовски, као нешто што се стално дообликује и мења, ни ми нећемо погрешити уколико Цвијићеву политичку мисао посматрамо у њеној развојности, уколико сагледамо њене прве и касније основе и узроке и уколико је стално гледамо не само као израз његовог Ја, већ и у склопу укупних друштвено-политичких, па и животно-личних околности.

Но, свако преоштро разликовање фаза Цвијићевог развоја било би погрешно једнако као што је погрешно и насилно протезање једне фазе развоја његове политичке мисли на свеукупан његов политички живот који је, иако живот научника, понајмање био vita sedentaria.

У време његовог дечаштва и средњошколског доба прва два утицаја су она која боје Цвијићеве политичке погледе колоритом патриотизма и социјалистичких идеја, а остварена су у оквирима његове породице и средње школе.

У време Цвијићевог детињства у Лозници су биле "у јеку династичке и политичке борбе".

Цвијићеву рано усађену одбојност према партијском ангажману нису проузроковале само те борбе коју су карактерисале ружне сцене, па и "туче и убиства", већ и лоше породично искуство из тих борби. Цвијић је до краја живота памтио насиље власти над његовим оцем који се "мешао у те борбе", његова робијања због ситница и велики напор мајке да оца одврати од политике.

* * * * * * * *

ДОГАЂАЈИ СУ ГА ВУКЛИ ИЗ НАУКЕ У СВЕТ ПОЛИТИКЕ

ГЛАВНО извориште утицаја на прве политичке погледе Јована Цвијића била је Шабачка гимназија, тачније известан круг наставника. Млад, али "утицајан предавач" Ранко Петровић му је прво дао да чита "Побратимство", а потом "лепо повезане све социјалистичке листове и часописе који су излазили у Крагујевцу, Београду и Новом Саду. Тиме је, вели Цвијић, "започела моја социјалистичка периода". На формирање његових тадашњих социјалистичких назора "од највећег утицаја су биле расправе у "Раду" и "Стражи", нарочито чланци Светозара Марковића, Пере Тодоровића и преводи Чернишевског.

Индоктринација социјалистичким идејама била је код њега толико јака да је Цвијићу, по сопственом признању, у позним годинама тада "све друго, осим мисли о срећи човечанства, постало споредним" .

Јован Цвијић са својим студентима на Високој школи 1893. године, Фото Музеј града Беoграда, Фото-музеј „Милан Јовановић“, Портрети Илије Шобајића (1876-1953), Музеј „Јован Цвијић“, Архив САНУ, Документација „Новости“ и "Википедија "

Јован Цвијић је и по преласку у Београд 1881. године у Прву београдску гимназију остао при истим идејама - патриотизма и социјализма. Народ се воли попут мајке и оца, без објашњења, те они, који су попут њега били ђаци-патриоти волели су своју земљу немо, попут биљке која је из ње израсла, односно, како каже Цвијић, "нисмо осећали да патриотизам треба исказивати" речима, већ спремношћу и исказивањем на делу.

Након матуре започиње друга фаза развоја политичке мисли Јована Цвијића.

По завршеној вишој гимназији Цвијић се уписао на математичко-природњачки студиј Велике школе у Београду и дипломирао 1888. године са одличним успехом.

ОЗБИЉНОСТ студија и низ обавеза које су ишле уз одличан успех, као што су нпр. биле научне екскурзије, подразумевале су мањак времена за било какво озбиљније политичко ангажовање. На његово политичко неангажовање свакако је у овом периоду могло утицати и то што је углавном сарађивао са професорима који нису били изразито политички активни. Ипак, Цвијић је као студент у мери у којој му је студиј то дозвољавао, био активан у студентском друштву "Побратимство".

По дипломирању на Великој школи, Цвијић је радио свега годину дана као професор географије у Другој београдској гимназији, да би након добијене докторандске стипендије отишао у Беч где је 1892. одбранио докторску тезу под насловом Das Kerstphnomen. По промоцији доктората Цвијић се враћа у Београд где одмах бива постављен за професора Велике школе. У том периоду је био потпуно удубљен у своју науку и изгледало је да ће се само њоме и бавити целог живота. Но, догађаји су га вукли ка свету политике и мимо његове воље.

Јован Цвијић као дечак у Лозници 1876. године , Фото Музеј града Беoграда, Фото-музеј „Милан Јовановић“, Портрети Илије Шобајића (1876-1953), Музеј „Јован Цвијић“, Архив САНУ, Документација „Новости“ и "Википедија "

Било је то бурно време. Сурове политичке борбе и насилна смена династија у Србији 1903. године, потом Царински рат, па анексија Босне и Херцеговине 1908. мало коме су дозвољавали потпуну политичку пасивност. Отуда зачуђују оцене о апсолутној Цвијићевој аполитичности које се односе само на тај период. Те оцене су нетачне, јер не разликују апартијност од аполитичности, засноване су махом на немању података о Цвијићевој политичкој оријентацији и нарочито о његовој мисли, и не увиђају везу између његовог научног рада и политичког промишљања о националним приликама.

* * * * * * * *

ПРЕЗИРАО ЈЕ ПОЛИТИКУ КАО КАФАНСКО - ПАРТИЈСКУ ВЕШТИНУ

И ПОРЕД великог рада, Цвијић је живо пратио бурна политичка збивања и о њима имао свој суд. Згрожен погромашком политиком династије Обреновић, која га је не само тангирала, већ и, да искористимо Цвијићев омиљен израз, "политички узрујавала", у тој мери да није могао да се концентрише на, њему животно важан, научни рад, западао је и у очајање, да би на крају из политичког револта одлучио да емигрира. Своју одлуку објашњава следећим речима: "у Београду су такве прилике да је апсолутно немогуће бавити се науком"! Да ли се може рећи да је аполитичан неко ко има сјајно место на универзитету, веома добра примања, велику славу у младости, висок углед у свом друштву, а ко само због политике режима која ствара неподношљиву друштвену климу хоће да напусти земљу коју толико воли?

Иако Цвијић није ни у том периоду приступио политичким странкама, али није био аполитичан. Његова све већа блискост са Јованом Скерлићем и неким другим политичарима, пре свега оним из научних кругова, указивала је на његов политички заокрет од ватреног присталице идеја Чернишевског и Светозара Марковића (којима су понајвише остали верни ортодоксни марксисти окупљени око ССДП), ка грађанској социјалистичкој оријентацији, која такође, као ни ССДП са којом је ратовала, нимало није патила од мањка патриотизма.

Цвијић је био под великим утицајем идеја Светозара Марковића/Теразије почетком двадесетог века , Фото Музеј града Беoграда, Фото-музеј „Милан Јовановић“, Портрети Илије Шобајића (1876-1953), Музеј „Јован Цвијић“, Архив САНУ, Документација „Новости“ и "Википедија "

ПРЕВРАТ извршен 1903. године је у њему пробудио наду и енергију за делање зарад општег добра народа и државе. У том смислу је од значаја његово јавно прецизирање да однос према странкама није уједно и генерални однос према политици као моћној полуги друштвених промена.

Иако га је нервирала претерана политизација српског друштва, а понајвише бесплодне партијске борбе, Цвијић је као уман и високообразован човек сасвим био свестан да се без политике не може. Презирао је политику схваћену као кафанско-партијску вештину, у крајњем схваћену као techne, a жудео је да у Србији завлада phronesis, односно политичка мудрост и разборитост. У том правцу је полагао наде у младе нараштаје и својим студентима је и јавно препоручивао управо такво бављење политиком. Тражећи од њих да не буду жртве овејаних партијских манипуланата, Цвијић им 1907. године јасно ставља до знања и мане и предности бављења политиком на оба поменута начина, да би закључио: "будите уверени да одбацивањем партизанства (партијских подела, примедба ДС) и партијских организација нећете занемарити политику и политичко васпитање. Напротив, тек ћете онда моћи мирно и разумно мислити о правој политици (подвукао ДС), о правим питањима Србије и српског народа" .

* * * * * * * *

НАУЧНА КАРИЈЕРА НАСТАЛА ИЗ НАЦИОНАЛНИХ ПОТРЕБА НАРОДА

ЈОВАН Цвијић је сматрао и тада и касније да интереси државе и народа морају бити изнад интереса партија и политичара, а тада је било управо обрнуто стање. Лични и партијски интерес је био надређен општем, националном, и ту лежи и вредност и основаност Цвијићеве критике политичара и партија. Као научник који је проучавао народ, добро је знао шта је истински народни интерес и презирао је лажи политичара који су свој интерес проглашавали за народни. Није крио ни то да га је нарочито погађала општа социјална беда која је условљавала сваковрсно, а не само економско, сиромаштво српског народа.

Оно што представља најзначајније Цвијићево политичко дело у овом периоду јесте његов, наизглед неполитички, али истински национални научни рад, дела о народу и простору на основу врло објективних и методичних научних истраживања којим је ударио темеље не само српској геополитици, већ и ономе што савремена политичка наука са дубоким уважавањем назива "политичком геофилозофијом". Цвијић ће много касније признати да таква његова научна и по много чему аутохтона оријентација није била нимало случајна ни независна од политичких потреба његовог народа. Било је то управо време у којем се у Србији и њеном геополитичком окружењу не само непрекидно и бурно политички расправљало о народу и простору, већ се због припадника свог народа и простора и ратовало, и чак се спремало на светски рат.

Јован Цвијић са својим вршњацима на матури 1884. године , Фото Музеј града Беoграда, Фото-музеј „Милан Јовановић“, Портрети Илије Шобајића (1876-1953), Музеј „Јован Цвијић“, Архив САНУ, Документација „Новости“ и "Википедија "

ЦВИЈИЋЕВИ научни резултати, у оној мери у којој су били у свету уважавани као оригинални научни доприноси изучавању особина тла, народа и етнопроцеса на Балкану, били су у Србији доживљавани као аргументација у трагању за најбољим решењима проблема ослобођења и уједињења српског, али и других балканских, пре свега јужнословенских народа.

Све што је Цвијић написао у периоду до балканских ратова било је политички изузетно употребљиво, те ма колико да он није на основу својих дела износио политичке предлоге нити сугерисао закључке, лако су их извлачили други. Слободно се може рећи да је ова Цвијићева стваралачка фаза од огромног значаја како на стручно-научном, тако и на политичко-логистичком плану. Цвијић је српској политици у руке дао моћно и громогласно оружје, подешено тако да се може употребити искључиво у ослободилачке сврхе.

Јован Цвијић (обележен крстићем) за време докторских студија у Бечу , Фото Музеј града Беoграда, Фото-музеј „Милан Јовановић“, Портрети Илије Шобајића (1876-1953), Музеј „Јован Цвијић“, Архив САНУ, Документација „Новости“ и "Википедија "

Следећу фазу развоја Цвијићеве политичке мисли и дела условно можемо назвати националном. Она обухвата његово делање (што укључује и мишљење), почев од времена нешто пре анексије Босне и Херцеговине па све до 1916. године. У том периоду Цвијић се ангажовао на недвосмислено политички начин.

До тада Цвијић јесте стварао дело које је инспирисало и научно утемељило српску политику, али је сам, бар што се тиче политичке акције, био политички чедан.

Препоручујемо

Друштво

0 0

ДИПЛОМАТСКИМ ИГРАМА ПОДИГНУТ УГЛЕД СРБИЈЕ: Милован Миловановић се придржавао принципа да у политици циљ одређује средства

02. 09. 2023. у 07:00

Друштво

0 1

МАКЕДОНИЈА ЈАБУКА РАЗДОРА ИЗМЕЂУ СОФИЈЕ И БЕОГРАДА: Тајне и јавне дипломатске активности на стварању савеза са Бугарском

01. 09. 2023. у 07:00

Друштво

0 2

КО УСПЕ ВЕЛИКИ ЈЕ, КО НЕ УСПЕ НИЈЕ ВРЕДЕО: После политичких игара створени услови за сламање Турске империје на Балканском полуострву

03. 09. 2023. у 07:00

Друштво

0 0

У ПОЛИТИЦИ НИШТА БОЉЕ НЕ УСПЕВА ОД УСПЕХА: Очување државне независности од притисака великих сила

31. 08. 2023. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације