КОМУНИЗАМ МОЖЕ ДА ОПСТАНЕ САМО КАО РЕЛИГИЈА: Коминтерна креира ставове о националном питању

ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ окупљени око Српског културног клуба радили су на пројекту о "српским земљама".

Српски Милан Јовановић Стоимировић сведок преломних година пред светски рат, Фото Документација „Новости“ , Архив „Борбе“, Музеј Југославије, Архив Југославије и Википедија

Поред свег убеђења да то одговара историјској традицији и стању свести народа, то је ипак било дете панике. Било је нејасно, као што ће остати врло замагљено у будућим истраживањима, ко је повлачио границе хрватског етничког простора. У Босни и Херцеговини су Срби имали апсолутну већину у 28 срезова, муслимани у 13, а Хрвати у шест, поред још шест са хрватском релативном већином. "Српски глас" је писао да су те границе прављене "методом грабежа", јер је 13 срезова обухваћено у хрватску етничку територију у Босни и Херцеговини.

Тадашњи главни муслимански вођа, наследник Мехмеда Спахе, у бајрамском броју сарајевске "Правде", 3. маја 1940, захтевао је да и Босна и Херцеговина добију "хисторијске границе" по реци Дрини на истоку. Као "српске земље" је "Српски глас" навео Србију (са Македонијом и Косовом), Црну Гору, Војводину, Босну и Херцеговину, Лику и делове Далмације и Славоније.

Ово је време када се у свим областима јавног живота, подједнако у култури као и у политици, осећао пораст улоге комунизма у српском и југословенском друштву. Разлог за то није био неки успех југословенских комуниста, или побољшање економског напретка и повећање броја радника у друштву. Да је зависило само од југословенског комунизма, он би после 1920. сам од себе пропао. Покрет затворен у полицијски забран, услови илегалности и предоминантан проценат интелектуалаца у свему ономе што покрет чини животним, били су фактори који су говорили против увећања моћи комунизма. Томе је најмање допринело постављање нових вођа на врх тих крхких организација, једноставно зато што нико није знао за њих.

Мехмед Спахо вођа босанских муслимана са сарадницима, Фото Документација „Новости“ , Архив „Борбе“, Музеј Југославије, Архив Југославије и Википедија

ЈУГОСЛОВЕНСКИ комунизам је успевао, због тога што је свуда у свету успевао после велике финансијске и индустријске кризе у капиталистичком свету. Чак су и италијански фашисти полазили од тога да је велики слом на њујоршким берзама 1929. био криза система. Економски успеси у Совјетском Савезу, без обзира на то колико су били више израз индустријског напретка једне сељачке земље, а не предности колективизације, били су подстицајни пример свуда у свету. Тадашњи водећи светски економиста Џон Мејнард Кејнс 1936. писао је: "Осећам се у једној ствари потпуно самоуверено - ако комунизам постигне неке успехе, он ће их постићи не као боља економска техника, него као религија...

Модерни капитализам је потпуно нерелигиозан, без унутрашњег јединства и врло често без јавног духа."

Дуго времена ће проћи док српска омладина не престане да верује у комунизам. На тим крилима је све постигнуто - освајање омладине, веровање да се заостала аграрна земља сама може модернизовати, да је могуће радити без економске награде, изгарати на послу само за ударничку значку.

Највише од свега, религија српског комунизма се односила на решавање националног питања. Јовановић Стоимировић је у свој дневник 1939. забележио да српски комунисти имају више симпатизера, него редовних чланова... Књижевност је њихова, као и сва млађа интелигенција. У сусрету са овим духом веровања да долази време комунизма, српски национализам је унапред изгубио битку и то је корен његове немоћи у току Другог светског рата. Нису га победили југословенски комунисти, него светски комунизам као нова вера у правичнији индустријски свет будућности.

* * * * * * * *

СТВАРАЊЕ АНТИФАШИСТИЧКОГ НАРОДНОГ ФРОНТА

КРАЉЕВСКА диктатура је погодила и српски комунизам, иако он у таквој националној сподоби није постојао. Постоји обнова Комунистичке партије Југославије 1932-1934. Задаци које је постављала Коминтерна светским комунистичким организацијама су и овде прихваћени без оклевања и приговора. Мање се говори о Југославији као "версајској творевини" коју је створио светски империјализам као карику у беочугу "санитарног кордона" против младе совјетске државе.

На Земаљској конференцији Комунистичке партије у Љубљани прихвата се програм стварања широког Народног фронта антифашистичких снага. То је са више ентузијазма претворено у политичку заставу на сплитском пленуму у јуну 1935. И даље се говорило да принцип националног самоопредељења јесте основно правило решења националног питања у Југославији, али да оно само, без права на отцепљење, нема никаквог значаја. Другим речима, национални сепаратизми су и даље били главни савезник, али савезник из силе инерције. У књизи И. Д. Левина о националним питањима у Европи, која излази у Москви 1934, сматра се да је 61 одсто југословенске територије под српском окупацијом.

Протестни митинг Уједињене студентске омладине 1939.године , Фото Документација „Новости“ , Архив „Борбе“, Музеј Југославије, Архив Југославије и Википедија

Није без значаја и чињеница да је Коминтерна од 1936. почела да подржава идеју о аустријској нацији, јер се с њом једино може чувати државна независност. Није случајно да су први који су то пренели и на Црну Гору били словеначки комунисти, а Сима Марковић је у једној расправи о националном питању то одбијао.

НА ЈЕДНОМ саветовању у Москви у јуну 1936, група комунистичких првака је усвојила становиште о подржавању програма претварања Југославије у федеративну државу, при чему би историјске покрајине бирале своје националне скупштине. У складу са овим променама, осамосталиле су се комунистичке партије Хрватске и Словеније, чиме је до краја прихваћен совјетски модел, да Украјина и Белорусија имају своје посебне централне комитете, а Русија нема, јер заједнички совјетски систем сматран је и руским. Срби нису добили посебну партију, јер је југословенска организација била њихова.

Нису никада у научним истраживањима уверљиво распетљане све нити које су уплетене у коначну верзију федеративне југословенске државе, каква ће бити уведена у живот 1943.

Извештај са пете земаљске конфернције КПЈ у Загребу , Фото Документација „Новости“ , Архив „Борбе“, Музеј Југославије, Архив Југославије и Википедија

Поред црногорске нације, нису цветале руже ни македонској, а Далмација је свакоме изгледала као довољно уверљива посебност од заједничког хрватског друштва. За тадашњих 800.000 Албанаца никада није било јасно где они треба да се удену.

ВЕРОВАТНО је први нацрт дошао од Р. В. Ситона Вотсона, који је за један загребачки покушај организовања опозиције у држави у новембру 1932. предлагао да се Југославија организује као федерација, са Словенијом, Хрватском (уједињеном са Славонијом и Далмацијом), Босном и Херцеговином, Војводином, Србијом, Црном Гором и Старом Србијом. Косово и Метохија тада још немају ни административни, нити етнички идентитет.

Идеја о црногорској нацији је наметана из Коминтерне, слично као што је наметана идеја и о аустријској нацији.

Због чистки које су захватиле југословенски комунизам, као и сваки други у свету, Коминтерна је ојачала свој утицај у њему. На чело партије је 1937. постављен до тада истакнути партијски активиста Јосип Броз.

* * * * * * * *

ПОЈАВА ПРВИХ БОЉШЕВИЧКИХ ДИСИДЕНАТА

У ЦЕЛОМ вођству југословенских комуниста најзначајније је име генералног секретара. Само су ретки знали да се псеудоним Валтер односи на Јосипа Броза. Он се као заробљеник из хабзбуршке војске прикључио руском бољшевизму, при чему је женидбу са супругом од 14 година обавио у православној цркви, што значи да је прешао у православну веру. Један историчар је ишчепркао још неколико сличних веза. Кад је постао генерални секретар 1937, боравио је у Паризу због слања југословенских добровољаца у Шпански грађански рат.

Коминтерна је одредила да се тај број држи до три хиљаде. Можда му је значајнији задатак да уходи делатност троцкиста, што је тада било главно обележје људи који су се издвајали од општег кретања.

Живојин Павловић, први дисидент Комунистиучке партије Југосалвије , Фото Документација „Новости“ , Архив „Борбе“, Музеј Југославије, Архив Југославије и Википедија

Који је био прави разлог да се велики књижевник Мирослав Крлежа одметнуо од југословенског комунизма, иако је у њему пре тога био његова главна интелектуална перјаница, политички опредељена наука није извела на чистац. Претерано се хвалило и кудило. Због једног сукоба са католичким клерикалцима у Загребу, пребегао је у Београд, где је уз неопходну совјетску финансијску помоћ издавао часописе "Данас" 1934. и "Печат" 1939, он се обрачунао са ранијим комунистичким догматизмом и тада врло утицајном полемичком спису "Дијалектички антибарбарус" (1939). Сам наслов је позајмљен из једног есеја Еразма Ротердамског из XVI века. Како у "Баладама Петрице Керемпуха", које издаје у Љубљани 1936, он вели да је "само Стари имао право", може се закључивати да је имао друкчији став о решавању хрватског националног питања. Исповедао је идеју да комунизам треба да даје подршку Хрватској сељачкој странци.

"СТАРИ" је Анте Старчевић, кога Крлежа назива "лампашом", светлоносцем у помрчини.

Није био једини, јер и неки други хрватски комунистички књижевници (Цесарец) пишу као мали балкански националисти. Они су једини који у Старчевићу нису видели лучоношу политичке реакције и раног претка хрватског фашизма. То поверење долази вероватно отуда што совјетска наука Старчевића није сматрала реакционарним, све до данашњих дана.

Мирослав Крлеже у време када се разишао са Партијом , Фото Документација „Новости“ , Архив „Борбе“, Музеј Југославије, Архив Југославије и Википедија

Вероватно, само због тога што је заједно са Еугеном Кватерником, у припремама и покретању Раковичке буне 1872. од руске дипломатије добијао финансијску помоћ, као и политички подстицај за делатност. Послератна књижевност се упињала да овај Крлежин спис прикаже као антидогматско, а не националистичко лутање.

Ипак је главни троцкистички дисидент био Живојин Павловић, јер Крлежа није прекинуо везе са совјетским вођством, у исто време кад и са југословенским. Павловић је био издавач више партијских издања и власник једне књижаре за дистрибуцију партијских издања. Живео је највише у Паризу. У књизи "Биланс совјетског термидора" 1940. он је навео хапшење и ликвидацију три генерална секретара КПЈ, два секретара омладине и "велики број" чланова Централног комитета и Политбироа. Уништен је "готово сав стари партијски кадар, готово сви стварни шефови КПЈ". Новопостављеног генералног секретара није познавао ни по имену и назива га "постављени комесар", који је, као свој главни задатак, схватио покретање широке хајке "на народне непријатеље" и "троцкисте". Павловић је ликвидиран у ослобођеном Ужицу 1941, а иста је судбина задесила многе осумњичене.

* * * * * * * *

МАСОНИ И КОМУНИСТИ ПРОНАЛАЗЕ ЗАЈЕДНИЧКИ ИНТЕРЕС

ИСТОРИЧАР југословенског слободног зидарства Зоран Ненезић је 1980. објавио да је у 1939. години седам чланова југословенског комунистичког вођства припадало масонској ложи Concordia, са седиштем у Лондону. Од њих су петорица најважнијих Броз, Бакарић, Кардељ, Копинич и Велебит.

У историји обавештајне делатности Била Донована, главног америчког и председника Рузвелта личног обавештајца, Вилијем Стивенсон у књизи A Man called Interpid 1976. је описао Донованове везе са Јосипом Брозом у Београду 1941. Био је послат од америчког председника и британског премијера да ради на онемогућавању приступања Југославије нацистичком Тројном пакту (пуч 27. марта 1941). Знали су да предстоји немачки напад на Совјетски Савез и настојали да се тај поход одгоди до падања снегова.

Јосип Броз је тада имао и фалсификовани канадски пасош на име Спиридона Мекаса, Грка, али "како је до овога дошло још увек је тајни податак". Јосип Броз се Доновану представио као самосталан и "без упутстава од Стаљина". Стивенсон није навео извор ових информација из архива, па је тешко проверити ово казивање.

Пуковник Бил Донован се срео са Титом 1940. у Београду , Фото Документација „Новости“ , Архив „Борбе“, Музеј Југославије, Архив Југославије и Википедија

Како су подаци Зорана Ненезића објављени осам година пре слома југословенске комунистичке државе, а никада нису демантовани, требало би их узети као веродостојне, тим пре што је било познато да је Јосип Броз, као председник југословенске државе, три деценије потом у обиласку несврстаних земаља заиста присуствовао, у некима од њих, масонским обредима. Новинарима је и без тога било подозриво његово набављање фракова и рукавица. Само један закључак се намеће - до раскида са Совјетским Савезом, главне вође југословенског комунизма су били комунистички обавештајци и делатници у светском масонству. Тек после 1948. улоге се мењају обратно.

ПОДАТАК, забележен у осврту на историју масонског покрета у Југославији "великог тајника" ложе "Југославија" Виктора Новака ("Масоница", оставштина Новака у Архиву САНУ) да су владе Стојадиновића и Цветковића "биле подстицане и од стране фашистичких као и нацистичких руководилаца, у Италији и Немачкој, да се југословенским слободним зидарима забрани сваки рад.

Кнез Павле, после отклањања да буде примљен у Енглеској за слободног зидара, сасвим се приклонио тезама министра Корошеца и сугестијама загребачког надбискупа Степница, правиће више сметњи него давати подстицаја будућим истраживачима.

Антун Корошец је учесвовао у гашењу масонске ложе „Југославија“ , Фото Документација „Новости“ , Архив „Борбе“, Музеј Југославије, Архив Југославије и Википедија

Корошец је, непосредно пред избијање рата, у прогласу словеначком народу о три зла које мора избегавати - комунизам, "јеврејско слободно зидарство" и странце - учинио увод у затварање главне масонске ложе "Југославија" у Београду 1. августа 1940. Најпре је у њеним просторијама извршен претрес, под сумњом да чувају "комунистичке списе". Кнез Павле је, преко великог мајстора шкотске ложе војводе од Јорка, с којим је пријатељевао од дана у Оксфорду, покушавао и није успео да нађе неко разумевање са британским утицајним круговима. Изузетно је значајно да у то време та грана британских масона има везе са вођама југословенских комуниста, а одбија да прихвати члана владајуће српске династије. Касније ломљење штапа над четничким покретом Драже Михаиловића и прихватање комуниста, овде је већ било историјски предодређено.

Препоручујемо

Друштво

0 1

СТВАРАЊЕ ДРЖАВЕ ЗАПОЧИЊЕ ПЕСМОМ: Филип Вишњић и Вук Караџић у Клесању наше историје

24. 09. 2023. у 07:00

Друштво

0 0

ЗА ОСТВАРЕЊЕ ВЕЛИКИХ ЦИЉЕВА НЕОПХОДАН ВОЂА: Патриотска, национална и ослободилачка политичка мисао

23. 09. 2023. у 07:00

Друштво

0 4

МИЛОШ ЈЕ БИО ГОСПОДАР ЖИВОТА У СРБИЈИ: Да ли су обрачуни између Карађорђа и опозиције узрок пропасти Првог устанка

22. 09. 2023. у 07:00

Друштво

0 2

ПОЛИТИЧКА И ЛИЧНА ХРАБРОСТ "ОЦА СРПСКОГ ЈЕЗИКА": Најбољи агитатор, пропагандиста и лобиста у нашој историји

21. 09. 2023. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације