НАРОДНИ ПОСЛАНИК ПОСТАЈЕ ОПАСНО ЗАНИМАЊЕ: Сукоби политичких странака које су одредиле историју модерне Србије

ПРЕТПОСЛЕДЊА деценија 19. века била је време када су се и формално организовале политичке странке у Србији, које ће, мање или више, чинити окосницу политичког живота.

Гушење Тимочке буне, Фото Профимедија, ЕПА, ТАНЈУГ\AП, Пиксел, Рашко-призренска епархија, printscreen РТС, "Јутјуб", Телевизија Војводине, Документација „Новости“ и "Википедија"

У време стицања државне независности, после Берлинског конгреса 1878, у Србији су се могле уочити три политичке струје: либерална, конзервативна и радикална. Три политичке странке које су одредиле историју модерне српске уставности, и као идеје и као праксе - Либерална, Напредна и Радикална, заправо су постојале већ и раније и њихово званично организовање 1881. само је означило почетак отвореног, парламентарног, али и ван парламентарног сукоба њихових, већ јасно дефинисаних, темељно различитих идеолошко-доктринарних и практично-политичких пројеката.

После гушења Тимочке буне, коју су у зајечарском округу подигли представници Народне радикалне странке, на јануарским изборима 1884. "напредњаци" (Напредна странка) добијају апсолутну већину, а избори су прошли у миру - као да је Србији било доста опозиционарства. Влада Милутина Гарашанина "поклонила" је краљу Милану декларацију о осуди Тимочке буне, и о спољнополитичким питањима. У овој последњој говорило се о односима са Бугарском, који су се компликовали и због тога што је српски сусед пружио азил бројним пребеглим радикалима, између осталих, и Николи Пашићу, и митрополиту Михајлу.

Србија је 14. новембра 1885. године објавила рат Бугарској, а непосредни повод било је уједињење Кнежевине Бугарске и Источне Румелије. Овај чин је заправо био кршење одлука Берлинског конгреса. Сматрајући да је то пореметило равнотежу на Балкану, краљ Милан је покушао да дипломатским притиском утиче на бугарску дипломатију, а када му то није уродило плодом, одлучио је да целу ствар реши ратом.

БОЉЕ НАОРУЖАНА и уз то боље мотивисана бугарска војска извојевала је победу на Сливници, да би убрзо потом пребацила рат на територију Србије, што је довело до пада Пирота и повлачења српске војске све до Ниша. Неочекивани успеси бугарске војске приморали су велике силе, у првом реду Аустроугарску, да се укључе у посредовању око потписивања примирја. Мир је закључен у Букурешту, 3. марта 1886. године. Рат је донео знатне губитке и једној и другој страни, али није донео на територијалне промене.

Потписивање мира са Бугарима, Фото Профимедија, ЕПА, ТАНЈУГAП, Пиксел, Рашко-призренска епархија, printscreen РТС, "Јутјуб", Телевизија Војводине, Документација „Новости“ и "Википедија"

Организујући нове изборе 26. априла 1886, само пет дана након укидања ратног стања, Милутин Гарашанин (син Илије Гарашанина творца Начертанија) заборављајући да је некад издавао декрет о томе како полиција не сме да се меша у изборе, он истовремено шаље распис у коме каже како ће "сваки изборни неуспех сматрати као неискреност и неспособност полицијских органа".

Тако је влада добила већину од само - једног гласа.

Један страни посланик тврдиће да су избори одржани под таквом полицијском стегом, да ни један једини посланик није изабран законито! У једном писму, краљица Наталија тврди да је влада добила само 58 посланичких места, колико и опозиција - да су, дакле, биле "пата карте" - а да су у пет места "избори били покварени".

Притисак власти и полиције настављен је и после избора: настало је прогањање оних чиновника који су гласали против, и са њима се поступало по рецепту који ће Нушић, касније, описивати као "виђен за Ивањицу".

* * * * * * * * * *

ТЕРОР ГАРАШАНИНОВИХ НАПРЕДЊАКА ПРОБУДИО ХАЈДУЧИЈУ

МИЛУТИН ГАРАШАНИН је измислио нови метод кршења бирачке воље - ометање посланика да не могу да дођу на Скупштину. Под разним изговорима, полиција је хапсила либерално-радикалне посланике (ове две странке на изборе су ушле у коалицији, заједно против Гарашанинових напредњака). По тадашњем закону, имунитет посланика почињао је пет дана пред Скупштину, али власт се није много обазирала на имунитет. Посланици, кад су видели шта се дешава, већином су се дали у бекство, из куће у кућу, из села у село. За једним радикалом из Свилеуве, расписана је права потера, под изговором да је кренуо у Ниш, а "пасош заборавио код куће". Постављена му је заседа са наредбом жандармима да буде спроведен у Београд. Гоњени посланик мануо се пута, и - идући све самом странпутицом - срећно прошао све заседе, умакао свим потерама, и, на разочарење власти и полиције, обрео се у Скупштини, која је била заказана у основној школи, код Саборне цркве, у Нишу.

Посланици опозиције нису били сигурни чак ни у Нишу, где је Скупштина држана. Пре Скупштине, полиција је преузела скупштинска овлашћења, и саму себе "поставила" за верификациону комисију - делила је и одузимала пуномоћја по свом избору.

Једног посланика су, као лопова, сачекали на Железничкој станици, и под жандармеријском пратњом отерали у апс и одузели му пуномоћје.

На дан почетка рада овог сазива Скупштине, 6. маја 1886. године, док су посланици стајали окупљени пред зградом, дошла је група жандарма, и четворицу одвела са собом.

Бити посланик, било је опасно занимање!

На самом заседању, одмах после уводног слова, Милутин Гарашанин кренуо је у напад.

Одговорност за пораз у рату са Бугарском, код Сливнице, "пришивена" је, тако, опозицији!

Кад год власт изгуби рат, крива је - опозиција. Милутин Гарашанин тврдио је како мобилизација у источној Србији није успела, због "Пашићевих прогласа у којим се народ позива на буну".

Краљица је хтела да буде популарнија од краља , Фото Профимедија, ЕПА, ТАНЈУГAП, Пиксел, Рашко-призренска епархија, printscreen РТС, "Јутјуб", Телевизија Војводине, Документација „Новости“ и "Википедија"

ПРЕДСЕДНИК ВЛАДЕ Милутин Гарашанин се позвао на једно Пашићево писмо, у коме он тражи код бугарске владе пушке за дизање буне, и то само два месеца пре битке на Сливници. Опозиција је и тад оптужена да ће сарађивати "и са црним ђаволом" само да сруши власт.

ПОШТО се народна воља и велико незадовољство Гарашаниновом напредњачком владом нису у парламенту моги исказати, они су себи тражили одушка на другој страни - у хајдучији! Многи су узимали пушке у руке и "одлазили у гору зелену", као нека врста "народних осветника". И прогласивши себе за "горске цареве" - један хајдук имао је чак и печат на коме је писало "Милан Бркић, горски цар, у гори зеленој", а други се потписивао као "председник суда за напредњаке" - убијали и пљачкали напредњачке кметове и домаћине. Хајдучија у Србији, као "чедо радикалско" биће сузбијена тек десетак година касније, кад у Чачку 17. октобра 1896. суд, "за ајдуковање и јаташтво", буде осудио шездесет лица (судиће се чак за 15 убистава).

Најпознатији хајдуци били су браћа Солдатовић, из Драгачева, који су се одметнули после "победе" напредњака на изборима 1886. године.

Против ове радикалске хајдучије влада је употребила најстроже мере. У околини Драгачева "све колибе ван села разваљене су породице хајдука и јатака расељене су".

Милутин Гарашанин, Фото Профимедија, ЕПА, ТАНЈУГAП, Пиксел, Рашко-призренска епархија, printscreen РТС, "Јутјуб", Телевизија Војводине, Документација „Новости“ и "Википедија"

У драгачевском крају изговор да су "Солдатовићеви јатаци" служио је за истрагу радикала.

Али, сила изазива силу: хајдучке освете Гарашаниновим тиранима биле су крваве.

Страдали су и радикали, и напредњаци. "И једнима, и другима", пише један савременик, "горело је под ногама" - несигурност је била општа, а говорило се: "Ноћ има своју моћ!".

ПРВА КОАЛИЦИЈА РАДИКАЛА И ЛИБЕРАЛА

УОЧИ Тимочке буне, радикалски прваци, слутећи да им краљ Милан неће поверити владу, упркос већини у Скупштини, док је дух побуне лебдео над Србијом, одлуче да оду сваки у своју изборну јединицу, и да "буду са народом у свему што долази".

Никола Пашић, вођа радикала, одлучи да му је глава мила, и стругне преко Саве у иностранство. А Пера Тодоровић, кога избори затекну у Бечу на лечењу, дојури у Србију, тражећи од Главног одбора "да се припреми за војну побуну". Преки суд у Зајечару, после гушења буне, осуди Перу Тодоровића на смрт, па казну замени десетогодишњим заточењем "у тешким оковима".

И док је Тодоровић лежао у београдској тврђави, неочекивано, посети га - лично краљ Милан. Шта су разговарали, у мраку ћелије, краљ и оковани бунтовник, никад се тачно неће сазнати. Али, радикалски прваци буду пуштени с робије, и у Нишу. Пера Тодоровић, на радикалском Главном одбору, стане се залагати за коалицију радикала и - напредњака!

Ипак, буде надгласан и радикали уђу у прву коалицију на српској политичкој сцени, али са Ристићевим либералима. Од тог тренутка, радикална странка напушта све социјалистичке и револуционарне идеје, и почиње вишедеценијско цењкање око власти, са свим и сваким, па чак и са својим дојучерашњим љутим непријатељима.

* * * * * * * * * *

ПОСЛЕ ПРОГОНА РАДИКАЛИ И ЛИБЕРАЛИ ПРЕУЗИМАЈУ ВЛАСТ

ВЛАДА НАПРЕДЊАКА, која је преузела власт после гушења Тимочке буне, и после српског пораза у рату са Бугарима сићи ће са историјске сцене због сукоба краља Милана и краљице Наталије. Владајући пар помешао је своје супружничке и политичке односе. Краљ је све више тежио аустрофилској политици, а краљица је волела да изиграва српску националисткињу - тражећи све начине да у народу буде популарнија од мужа.

Гарашанин се нашао између ње и њега и његова влада је пала 1. јуна 1887. године.

Истог дана краљ Милан је поверио Јовану Ристићу да заједно са радикалима формира нову владу, уз један услов - да му не намеће за министре људе који "долазе с робије", односно оне који су били осуђени због Тимочке буне.

Краљ је инсистирао само на једном ресору - министру полиције, где је постављен либерал Радивоје Милојковић, а за све остале министре говорио је да му се смучи када им види физиономије.

Зграда школе код Саборне цркве у Нишу, Фото Профимедија, ЕПА, ТАНЈУГAП, Пиксел, Рашко-призренска епархија, printscreen РТС, "Јутјуб", Телевизија Војводине, Документација „Новости“ и "Википедија"

Оно што нису успели буком, радикали су успели дворским сплеткама: први пут су ушли у владу, и добили тако важне ресоре финансија и војске.

Био је то велики тријумф опозиције! И радикали и либерали, после толиких прогона, робија и опозиционих мука, најзад су осетили да је власт - сласт. Београд је био преплављен "неким чудним људима". То су били депутати опозиције из читаве Србије, који су долазили да честитају улазак опозиције у владу. Уживајући што се виде са "својим" министрима, нехајно су говорили:

"Ето, свратио сам код министра на кафу и ракију!"

У ЧИТАВОЈ ЗЕМЉИ експлодирало је опште народно весеље, које данима није престајало.

"Никад, ни о једном народном празнику, није се играло као поводом ове партијске победе" - поше Слободан Јовановић. Додајући како то више није личило на политичке манифестације него на "сватовске гозбе".

У канцеларијама је стао сваки посао, а ни министри нису стизали да се баве својим ресорима, све од примања грдних делегација. Весеље је било узело толиког маха, а нерад је тако зацарио, да је влада морала зауздати прославу - издато је саопштење да депутације више не долазе у Београд на честитање.

Сала Народне скупштине Србије у Београду, Фото Профимедија, ЕПА, ТАНЈУГAП, Пиксел, Рашко-призренска епархија, printscreen РТС, "Јутјуб", Телевизија Војводине, Документација „Новости“ и "Википедија"

Ово празновање, радикалски лист "Одјек" назвао је "величанствени народни одисај". Али весеље се брзо изметнуло - у хајку на дотадашњу власт.

Најпедантнији хроничар Србије тог времена, Слободан Јовановић, у циничном тону о томе је писао:

- Либерално-радикалска весеља била су, у ствари, пијанке. И кад би се људи једном напили, њима није било доста да вичу новим министрима - живели. Они су осећали потребу да избију још по неког напредњака - без тога њихово весеље није било потпуно!

Још министри нису ни сели у фотеље, а прве ноћи кад је проглашена нова опозициона влада, весела руља дошла је пред Гарашанинову кућу. Звиждало се, викало, бучало, а онда је неко из гомиле "прешао линију мирних протеста" па су "бука и бес" замењени каменицама које су полетеле, а једна је разбила прозор.

Збачени премијер није био кукавица. Изјурио је на прозор, с пиштољем у руци. Испалио је пет метака на масу и, на срећу, ранио само једног човека, и то лакше. Оно што је масу највише изнервирало, био је презир према гомили, толики да је Гарашанин изашао са цигаретом, коју није гасио - док је пуцао, држао је међу зубима!

* * * * * * * * * *

НАПРЕДЊАЦИ НИСУ МОГЛИ ДА ИЗБЕГНУ НАРОДНУ ОСВЕТУ

У БЕОГРАДУ ГАРАШАНИН је прошао јефтино, али у унутрашњости, његов режим терора био је тако омрзнут да напредњаци нису могли избећи народну освету. Злостављања, пљачке, убиства, паљење имовине... то је дојучерашња опозиција чинила дојучерашњој власти.

Убијено је чак - 140 напредњака. Било је педесетак случајева рушења кућа напредњацима, и седамдесет паљевина имања. Цифра убијених уопште није произвољна. Напредњачки лист "Видело" објавио је проверен, поименичан списак жртава, који ни нове власти нису могле да оспоре.

Највише линчовања напредњака било је по селима где су многи кметови завршили у јарку, испребијани насмрт кочевима, а причало се и о једном случају да је тело неког напредњака било набијено на ражањ.

Народни гнев за све муке проживљене под напредњачком владом био је огроман. У алексиначком округу смислили су специјалну муку за оне који су годинама "јахали народ" - сад ће народ на јаше њих! Узјахивали су напредњаке, и бичујући их као коње, терали их око села.

Устав Србије из 1888. , Фото Профимедија, ЕПА, ТАНЈУГAП, Пиксел, Рашко-призренска епархија, printscreen РТС, "Јутјуб", Телевизија Војводине, Документација „Новости“ и "Википедија"

Линчовање се није, ипак, проширило на читаву Србију. Масовни прогони забележени су у пожаревачком, ћупријском, зајечарском и алексиначком округу, што се објашњавало и осветом за Тимочку буну.

Иако су напредњаци оптуживали власт да је подстицала линч, истина је - да га није спречавала.

Указом од 13. августа 1887. нови избори заказани су за 17. септембар исте године.

Напредњачки лист "Видело" објавио је проглас припадницима странке: "Чувајте главе своје, не идите на биралишта!"

Новим изборима руководио је министар унутрашњих дела Радивоје Милојковић, и то по старим Чумићевим традицијама: у част избора прво је отпустио осам окружних и десет среских начелника и 30 полицијских писара.

НОВОПОСТАВЉЕНА ЛИБЕРАЛНА (тачније либералска) полиција радила је за своју странку, ипак, само у потаји и испод руке - плашила се да не расрди коалиционог партнера, радикале, са којим су везе почеле да попуштају.

- Од 146 посланика - на десет места избори су били "покварени" - а либерали су добили само 59 места, наспрам 87 радикалских.

Почело је ценкање у коалицији. Коме ће краљ доделити своје мандате - имао је по уставу право да именује трећину парламента. Развила се жива изборна математика - радикали су вукли на своју, а либерали на своју страну, а Ристић је, тежећи да очува коалицију, предлагао краљу да уравнотежи број посланика у парламенту на 99 према 99. Краљ је учинио по своме: 103 према 95. И то за краљу мрске радикале!

Краљ Милан , Фото Профимедија, ЕПА, ТАНЈУГAП, Пиксел, Рашко-призренска епархија, printscreen РТС, "Јутјуб", Телевизија Војводине, Документација „Новости“ и "Википедија"

Откуд такав преокрет код Милана Обреновића?

Разлози су долазили - из Европе, као и свих година у двадесет првом веку, склоне мешању у наше изборе. Либерали Јована Ристића процењивани су за веће словенофиле и русофиле од радикала, па је аустроугарска утицала на Милана да их "мало поткрати". Сматрајући да би, уколико дође до рата (због бугарског питања рат између Русије и Аустроугарске изгледао је неизбежним), Ристићев кабинет "одвукао Србију на исток".

Коалиција се, тако, распада, и краљ Милан, после избора 21. фебруара 1888. на којима је Народна радикална странка добила све посланичке мандате, даје мандат пуковнику Сави Грујићу да формира прву радикалну самосталну владу.

Препоручујемо

Друштво

0 0

НЕЗАВИСНО КОСОВО СТРАТЕШКИ ЦИЉ ЗАПАДНИХ СИЛА: Улога Међународне заједнице у судбини јужне српске покрајине (ФОТО)

14. 11. 2023. у 07:00

Друштво

0 3

УКИДАЊЕ ВИШЕВЕКОВНЕ САМОУПРАВЕ: Бока у федеративној Југославији и самосталној Црној Гори

06. 11. 2023. у 07:00

Друштво

0 11

ХРВАТИ ПРИСВАЈАЈУ СРПСКА ЕТНИЧКА И КУЛТУРНА ЗНАМЕЊА: Документарна сведочанства о народносној структури Боке

04. 11. 2023. у 07:00

Друштво

0 8

МЕЊАЊЕ ИСТОРИЈЕ И ГЕОГРАФИЈЕ ЈЕДИНОГ ФЈОРДА НА МЕДИТЕРАНУ:Поводом 210-годишњице уједињења Боке са Црном Гором:нисмо се тако договорили 1813.

02. 11. 2023. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације