СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - Србија платила највећу цену Уставних промена: Пола века од доношења устава из 1974.

ДВАДЕСЕТ први је дан другог месеца 1974. године. У Савезној скупштини први човек партије и државе, негде око подне, ставља свој параф на нови Устав СФР Југославије.

Седница Савезне скупшине на којој је усвојен Устав из 1974. Фото архив "Борбе"

Френетичан аплауз у скупштинској дворани. Усхићени посланици, сада већ по новом највишем државном акту делегати, скандирају његово име. Њихова лица сијају од задовољства. А како и не би: земља хуманог социјализма је закорачила у нову епоху која ће усрећити све њене радне људе и грађане. Завршена је и последња етапа постепене седмогодишње промене политичког и друштвеног система кроз уставне амандмане. Противника ових "реформаторских" заокрета више нема. Српски либерали, економисти, професори Београдског универзитета и ини интелектуалци који су наговештавали крах визије једног учитеља смештени су у "ропотарницу историје".

Вишеструки су разлози за задовољство републичких и покрајинских делегација. Новим Уставом постале су такорећи самосталне државе, а економско стање у земљи је више него солидно. Југославија је од завршетка Другог светског рата, златне резерве увећала са наслеђених 55 на 70 тона. Дуг према иностранству био је око пет милијарди долара, али са клириншког тржишта и из несвртаних земаља потраживане су четири милијарде. Фактички укупни дуг је био око једне милијарде.

Бакарић, Тито и Кардељ диктирали све промене, Фото архив "Борбе"

ПРОМЕНЕ у уставно-правној структури федералне државе отпочеле су амандманима из 1967. и 1968. године. Сматрајући да "фиксирана стварност", коју предвиђа Устав, више не одговара реалности живота у југословенској заједници, Веће народа дало је 17. фебруара 1967, иницијативу за покретање поступка о уставним променама. Била је то логична последица пораза који су на Брионском пленуму 1966. доживеле снаге супротстављене реформи Федерације и притиска провоцираног нагомиланим националним незадовољствима. Политичка осуда централизма, етатизма, унитаризма, бирократизма била је, како су објашњавали Едвард Кардељ и његови истомишљеници, у функцији реформе Федерације којом би био појачан суверенитет социјалистичких република и ојачан аутономни положај покрајина. Саставни део опште демократизације друштва био је и процес јачања националне идентификације. Реформа, отуда, није водила рачуна о интересима југословенске целине, већ је следила захтеве нација да социјалистичке републике добију статус националних држава.

Крајем октобра 1970, на иницијативу Јосипа Броза, покренут је у Савезној скупштини поступак за промену Устава СФРЈ. Том формалном чину претходиле су дуге припреме. О даљим променама Устава размишљало се током 1969. и 1970. Стане Кавчич је предлагао поделу фондова Федерације и "заједничко тржиште" - што је био наговештај концепта о националним економијама. Крсте Црвенковски је тражио адекватну заступљеност република у телима Федерације. Петар Стамболић је захтевао смањивање функција Федерације истичући да у децентрализацији "не би смело да има предлога који одговарају другим народима, а који би били неприхватљиви за комунисте и народ Србије". Митја Рибичич се противио тенденцији да републике постану "бирократске тврђаве".

Јосип Броз потписује Устав из 1974. године, Фото Архив Југославије

Кардељ је током расправе у Уставној комисији поводом амандмана XX (на Устав из 1963) рекао дословно следеће:

"Није питање у томе да ли је Југославија савезна држава или савез држава. За нас је то на крају крајева сасвим споредно питање, јер морамо да нађемо она решења која одговарају интересима народа Југославије... Промене су толико дубоке да се не може говорити о федерацији у класичном смислу речи, иако ми и даље употребљавамо ту реч... и да ни сада нећемо казати последњу реч о томе какви треба да буду односи међу нашим народима и народностима... Једино што ту недостаје и што бих ја додао је "и у аутономним покрајинама (у чл.1.)."

АМАНДМАНИ су фактички омогућили републикама и покрајинама право вета у Већу народа Савезне скупштине. На тај начин уставни амандмани су битно променили државно уређење СФР Југославије која је од федерације преобраћена у конфедерацију...

Овим амандманима из 1971. и амандманима VII-XIX који су усвојени 1968. године битно је измењен и погоршан уставни положај Србије. Амандманом VIII Србија је била подељена на три саставне јединице - две аутономне покрајине (САП Војводина и САП Косово) и такозвану ужу Србију. Амандман XX из 1971. године отишао је корак даље у изједначавању покрајина са републикама.

Политичка елита бринула само о својим привилегијама , Фото Архива "Новости"

На ове уставне промене и радикално погоршавање уставног положаја Србије тадашња српска политичка елита је реаговало амбивалентно. Већина партијских и политичких лидера је некритички прихватила ове промене и чувала своје позиције и привилегије. Један број тадашњих српских политичара је схватио да су уставне промене усмерене против српског народа и да је њихов циљ слабљење уставног положаја Србије у СФРЈ. Међутим, немајући довољно храбрости да се отворено супротставе предложеним уставним амандманима иза којих је стајао неприкосновени Ј. Б. Тито, они су одлучили да искористе јавну расправу о уставним амандманима да подстакну организовање дискусије о Нацрту уставних амандмана на београдском Правном факултету, те да омогуће да правни стручњаци изнесу своје ставове о предложеним амандманима. Они су рачунали на критичке ставове наставника, али нису очекивали да ће та критика бити тако разорна и далекосежна.

Расправа је у организацији Удружења универзитетских наставника и других научних радника СР Србије одржана 18, 19, и 22. марта 1971. на Правном факултету у Београду. У тој академској расправи учествовало је 28 наставника и сарадника, који су излагали своје ставове и критички анализирали поједине амандмане.

НЕКОЛИКО дискусија на овом скупу добило је широки одјек у јавности. Михаило Ђурић је веома оштро критиковао смисао и карактер предложених уставних промена и указао на погубне последице које ће оне имати на судбину југословенске државе и српског народа.

Брозу није сметало што је Милка Планинц задужила Хрватску са 40 одсто укупног југословенског дуга, Фото Стеван Крагујевић

"Треба одмах рећи да предложена уставна промена из основа мења карактер досадашње државне заједнице југословенских народа. Или тачније: том променом се, у ствари, одбацује сама идеја једне такве државне заједнице. Уколико нешто још и остаје од ње, то је само зато да бисмо у следећој, такозваној другој фази промене имали шта да приведемо крају. Треба бити начисто с тим да је Југославија већ данас готово само географски појам, будући да се на њеном тлу или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супротстављених националних држава. То је чињеница којој треба смело погледати у очи."

Ђурић је настојао да разобличи националистичку заслепљеност која је у оно време угрожавала сам опстанак Југославије, и да на примеру српског народа укаже на њену апсурдност. У том контексту он је указао да незавидни положај српског народа предстојеће уставне промене још више погоршавају.

ПОСЕБАН одјек добила је и дискусија проф. Стевана Ђорђевића који се критички осврнуо на Амандман XXXVI који је предвиђао доживотни председнички мандат Јосипа Броза. Овакво решење Ђорђевић је сматрао политички неоправданим и правно неодрживим. Будући да само "историји припада то право да цени историјске заслуге појединаца", он сматра да се суд савременика не може уностити у текст устава, те да "уставне одредбе морају бити изнад личности". Довео је у питање и целисходност и оправданост остајања Тита на положају председника Републике.

ВИЗИОНАР Проф. Михајло Ђурић наговестио крај Југославије, Фото Архив САНУ

Ова иступања нису била једина критички интонирана у овој расправи. Веома оштру критику уставних амандмана дали су у својим прилозима и други наставници, посебно Андрија Гамс, Коста Чавошки, Стеван Врачар, Жика Ђорђевић, Александар Стојановић, Војислав Коштуница, Данило Баста... Убрзо је цела дискусија објављена у часопису "Анали Правног факултета у Београду". Убрзо је следила репресија према критичарима предложених уставних промена на Правном факултету у Београду. Разуме се да је та репресија била иницирана и артикулисана од партијског врха СКС и СКЈ са Титом на челу.

Врховни суд је 3. јуна 1971. донео решење којим је забранио растурање "Анала", с тим да се "сви примерци забрањеног часописа одузимају... и имају уништити путем индустријске прераде". На удару власти, наравно, нашао се Михаило Ђурић. Средином јула 1972. донета је пресуда Окружног суда у Београду којом је осуђен на две године строгог затвора због кривичног дела непријатељске пропаганде. Врховни суд Србије, као највиша правна инстанца, потврдио је 4. јануара 1973. да је чињенично стање у првостепеном поступку правилно утврђено, али је казна престрога, те је смањио на девет месеци затвора.

ДУХ Устава из 1974. најдиректније је угрожавао југословенску државу и генерирао државну кризу. Право да савезне законе извршавају органи федералних јединица брзо се претворило у осам различитих тумачења и примена закона. На делу је био "ратоборни федерализам" у коме је моћ вета пружала могућност свакој федералној јединици да питања од значаја за федерацију ставе у контекст односа међу републикама. Када је у питању Србија, њени закони готово да нису обавезивали никога у покрајинама. Право вета, дато републикама и покрајинама у поступку промене Устава и доношењу најважнијих савезних аката, поништавало је суштину федерализма.

И КРЕНУЛО је лудило. Локална руководства, финансијски стручњаци, постављани по партијској и идеолошкој номенклатури а не по стручности, као пуштени са ланца, насрнули су на централне и комерцијалне банке диљем Америке и Европе. У тренутку када се Југославија растајала са својим "вођом и учитељем", укупан спољни дуг је већ достигао цифру од 21 милијарду долара. За само пет година обавезе према иностраним повериоцима повећане су за четири пута. Први пут у историји нове Југославије инфлација је достигла троцифрен број - 167 одсто.

Последице неконтролисаног задужења осетиле су се већ у 1979. када је спољни трговински дефицит износио преко четири милијарде долара. Проблеми у снабдевању привреде сировинама и грађана животним намирницама (нафта, шећер, кафа, лекове, уље, детерџент) достигли су забрињавајуће размере.

Уз галопирајући пораст задуживања у иностранству, на неликвидност југословенске економије је посебно утицао раст цене нафте и камата за кредите. На чело Савезног извршног већа, у најкритичнојој 1982. години, долази Милка Планинц, која је пре тога десет година била на челу хрватске Партије, у време када су се та република и њене велике банке задужиле са 40 одсто укупног југословенског дуга, док је њихово учешће у БДП било нешто испод 18 одсто. Истовремено, дуг Србије без покрајина је износио три милијарде 337 милиона и 200.000 долара, односно 17,4 одсто укупног државног дуга, док је у националном дохотку учествовала са 25 одсто.

Чистка на Правном факултету

ПАРТИЈСКИ и самоуправни органи Правног факултета предузели су све мере за удаљавање спорних професора из наставе. Андрија Гамс је превремено пензионисан. Ружица Гузина је такође отишла у пензију. Стеван Врачар, Стеван Ђорђевић и Данило Баста одстрањени су из наставе и распоређени у факултетски Институт за правне и друштвене науке. Бранислава Јојић је прешла на други факултет, а Војислав Коштуница је морао да напусти факултет и пређе у Институт друштвених наука. На конкурсу за поновни избор Коста Чавошки није изабран због морално-политичке неподобности. Он је, са двоје деце, две године био без посла, да би потом добио место у Институту за упоредно право. Александар Стојановић није изабран због наводне "стручне неподобности", те је због тога доживео најтрагичнију судбину. Наредних 15 година Стојановић ће бити без посла и без основних средстава за живот.

Покрајине диктирале све

СРПСКО руководство није успело да спречи уставне промене које ће изродити силна исцрпљивања, економску нефункционалност, разне облике државних криза. И довести Србију у понижавајући уставноправни положај. Тад настаје и она чувена премиса "слаба Србија, јака Југославија". Није било потребно ни две године од доношења Устава 1974. па да се у Србији осете све његове последице. Наравно, нови устав налагао је усклађивање закона и уредби са највишим правним актом. Покрајине су одбијале доношење заједничких закона готово у свим областима друштвеног живота. Недореченост или погрешно тумачење појединих уставних одредаба јављали су се на сваком кораку, што је готово потпуно паралисало функционисање политичког система у оквиру СР Србије, као сложене федералне јединице, а поготову у оном делу који је назван "ужа Србија".

Препоручујемо

Друштво

0 1

ЂЕНЕРАЛ У ВРТЛОГУ ОБАВЕШТАЈНИХ СЛУЖБИ: Шта је пре 77 година остало записано у бележницама са суђења Дражи Михајловићу

03. 07. 2023. у 18:00

Друштво

5 13

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ, ПАПА СИКСТ ПЕТИ БИО СРБИН ИЗ БОКЕ: Мало познати детаљи из историје Католичке цркве и Рима

14. 05. 2023. у 18:00

Друштво

0 0

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - Кнез убијен због гесла "Балкан балканцима"

07. 05. 2023. у 19:00

Друштво

2 1

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ДА ЛИ ЈЕ ПЕСНИКА УБИЛА ПРЕЈАКА РЕЧ: Мистерија око смрти Бранка Миљковића

12. 02. 2023. у 19:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације