ЏЕРУЗАЛЕМ ПОСТ: Моше Пијаде – важна личност у борби против историјског ревизионизма

ЏЕРУЗАЛЕМ Пост посветио је велику пажњу Моши Пијади, историјској личности чији су лични губици током Холокауста били огромни, будући да је већина његове породице, укључујући браће и сестре, убијена у концентрационим логорима. У тексту се истиче да је Пијаде и данас важан у борби против историјског ревизионизма.

Фото Стеван Крагујевић

Под насловом „Заборављена личност у земљи која више не постоји: живот и време револуционарног уметника Моше Пијадеа, од четкице до политике“, Џерузалем Пост подсећа да је Пијаде потицао из угледне трговачке породице сефардског, јеврејског порекла.

Описујући његов живот од најранијих дана, у кући у којој се истицала вишејезичност, а деца расла говорећи српски, шпански и немачки, затим интересовања за сликарство и уметност, захваљујући најстаријем брату Давиду, који је подстакао његове уметничке склоности, лист наводи да се Пијаде током школских дана придружио књижевној групи Нада, и тада се рађа интересовање за социјалистичке идеје.

Занимљиво је да је Пијаде на његов 14. рођендан, 1903. године, уместо слаткиша, поклонио је себи примерак „Капитала“ Карла Маркса, исписавши на првој страни:

- Ову књигу Моша Пијаде поклања себи на свој рођендан, 22. децембра 1903. године, Београд.

Пијаде је наставио студије уметности, до 1906. преселио се у Минхен, али након што је његов отац банкротирао, настали су финансијски проблеми па је прерано прекинуо формално образовање. После Минхена, боравио је у годину дана у Паризу, па у Бретањи, а у Београд се вратио 1910. године, када је постао новинар, што је био почетак његовог интелектуалног и политичког пута.

- Одрастао је у прилично добро постављеној породици, али га је заправо старији брат Давид усмерио ка левичарским авангардним идејама тог времена - каже српски конзул у Израелу Александар Николић и додаје да га је то трансформисало од радозналог, интелектуалног сликара у некога ко је упознао марксистичке идеје, а касније постао и један од најважнијих преводилаца дела попут Марксовог „Капитала“.

Када је почео Први светски рат пријавио се као добровољац у српску војску, али је одбијен, из Охрида где је до тада живео вратио се у Београд, али се селио у Ћуприју, па у Ваљево.

Након рата, покреће дневни лист „Слободна реч“ у Београду, а до 1920. активно је сарађивао у новинама Комунистичке партије Југославије (КПЈ) „Радничке новине“ и те године се званично придружио КПЈ. Годину касније придружио се Извршном комитету КПЈ након хапшења њених чланова усред гушења комунистичких активности.

Радио је на ширењу социјалистичких идеја упркос честим забранама. Придружио се левичарској фракцији КПЈ, залажући се за лењинизам и бољшевизам, а пошто је имао задатак да води подземну штампарију у Београду, производио је комунистичку литературу, попут часописа „Комунист“.

Власти су то откриле 1925. године, па је Пијаде ухапшен и осуђен на 12-огодишњу затворску казну за „противдржавне активности“, која је касније продужена за две године због наставка његовог активизма док је био у затвору.

- С обзиром да је практично цела стара гарда КПЈ страдала у Стаљиновој ’Великој чистки’ између 1936. и 1939. године, Пијаде је био међу ретким члановима Титовог руководства који су почетком двадесетих година, пре тријумфа Стаљина, имали додира са изворним идејама лењинизма и његовом идејом ’социјализма’ - приметио је историчар Стефан Гужвица.

У затвору ће срести Јосипа Броза Тита и са њим се зближити.

- Као затвореник, Тито је био задужен за малу електрану која је производила струју. Тито је по занимању био електричар, а Пијаде му је био помоћник и ту су се упознали. То су била времена када је Пијаде био веома познат затвореницима као преводилац. И тако је заправо постао познат. Заиста су посветили овај период свог живота стварању интелектуалне базе за комунистички покрет. Ту је превео ’Капитал’ на српско-хрватски и ’Комунистички манифест’, што је био његов велики допринос, не за интелектуалну, већ за теоријску перспективу нижег нивоа комунистичког покрета - навео је Николић.

Након ослобођења у априлу 1939. године, Пијаде је наставио са политичким активностима, али је више пута хапшен. На Петој конференцији КПЈ 1940. Пијаде је изабран у Централни комитет, учвршћујући своју улогу у партијском руководству. Након тога уследило је кратко заточење у концентрационом логору Билећа и још једно затварање почетком 1941. Пуштен је само неколико дана пре инвазије сила Осовине на Југославију у априлу 1941. године.

Током Другог светског рата Пијаде, тада у 50-им годинама, био је кључан у организовању административних и пропагандних напора југословенских партизана. Након нацистичке инвазије у априлу 1941, Пијаде се преселио у Црну Гору, где је предводио устанак под вођством комуниста против окупације у јулу 1941.  До краја 1941. Пијаде се придружио главном партизанском штабу, фокусирајући се на организовање снабдевања и управљање ослобођеним територијама, а не на војну стратегију.

Његови лични губици током Холокауста били су огромни, а већина његове породице, укључујући браћу и сестре, убијена је у концентрационим логорима.

Постао је кључна личност у организовању Антифашистичког већа за народно ослобођење Југославије (АВНОЈ), који је био његов потпредседник након његовог другог заседања у Јајцу 1943. године. Такође, предводио је стварање Тан‌југа, партизанске новинске агенције, како би придобио међународну подршку за партизанску ствар.

После рата, Пијаде је постао централна личност у политичкој реконструкцији Југославије под Титом.

Првобитно именован за значајне улоге у изради нацрта социјалистичког устава Југославије, убрзо је уздигнут на позиције које су учврстиле његов утицај. Његов мандат на месту потпредседника Савезне скупштине показао је његову законодавну оштроумност, док је касније именовање за председника Савезне народне скупштине означило зенит његове политичке каријере.

Као председник југословенске скупштине, Пијаде је играо кључну улогу у обликовању политика које су имале за циљ хармонизацију разноликог етничког и политичког ткива Југославије, компликоване федерације неколико држава и народа. Био је упорни заговорник самоуправног система, који је економску и политичку моћ пренео на раднике, што је обележје Титовог социјализма.

Његови дипломатски напори, посебно након раскола Тито-Стаљин, нагласили су његову приврженост независности Југославије од совјетске доминације, држећи се марксистичког оквира.

- Те године после Холокауста и после ослобођења земље биле су критичне. Пијаде је имао огромну моћ, не можемо ни замислити колико је био моћан. Имао је Титово поверење готово безгранично - описао је Николић.

Пијаде је био и први потпредседник владе и, током времена у зениту југословенске политике, заговарао је политику усмерену на модернизацију југословенског културног и образовног система, обезбеђујући да одражавају социјалистичке вредности, истовремено прихватајући разноврсно наслеђе региона.

- Његови списи и говори током овог периода откривају вођу дубоко уложеног у балансирање између идеологије и прагматизма. Био је члан Централног политбироа, позиција коју је мало ко могао да оствари, тако да је био највиши партијски лидер на националном, савезном, а не само покрајинском нивоу -  рекао је Николић.

Предводио је бројне парламентарне делегације, углавном широм Европе. Не само да је био лојалан Титу и одан комуниста, већ је и представљао земљу на веома достојанствен начин, јер је говорио толико језика. Он је могао да води разговор и о уметности, поезији и књижевности.

- Он је био веома заинтересован за промовисање боље слике о Југославији, посебно након отцепљења од Стаљина и Совјетског Савеза 1948. године, што је било кључно за Југославију. Због тога је било важно имати што боље односе са САД, Великом Британијом и Француском или другим важним западним земљама - истакао је Николић.

Док је било јединства међу европским Јеврејима који су се нашли на власти у социјалистичким земљама током 20. века, Пијаде никада није бежао од својих јеврејских корена. Док су руски револуционари, попут Лава Троцког, Лева Камењева и Григорија Зиновјева одбацили своје наслеђе због веровања у комунизам, Пијаде, иако није био религиозни Јеврејин нити члан заједнице, никада није јавно крио своју веру и комуницирао је са остатком заједнице разорене Холокаустом.

- Никада није порицао своје корене, али је имао и привилегију да помогне када је Јеврејима било тако тешко да некако поврате животе. А најважније питање јеврејске заједнице касних 1940-их било је, наравно, могућност добијања дозволе за ’алију’, то јест насељавање у каснију државу Израел - указао је Николић.

После Другог светског рата и усред обнове Југославије као социјалистичке државе, многе јеврејске породице су одлучиле да почну испочетка негде друго уместо да се преселе у земљу која се још увек бори са последицама грађанског рата и холокауста.

Између 1948. и 1952. године, више од 8.500 југословенских Јевреја – отприлике половина преживелих Холокауста у региону – емигрирало је у новоосновану државу Израел у четири значајна таласа.

Ова група се придружила мањем контингенту југословенских Јевреја који су стигли у Палестину пре стицања независности Израела. У међувремену, други су се одлучили да емигрирају у земље као што су Сједињене Државе, Канада или делови Европе.

Међу Јеврејима који су одлучили да остану у Југославији, много је било бивших партизанских бораца или појединаца који су се венчали пре, током или после рата.
Они са јаким ционистичким идеалима или везама са јеврејским идентитетом били су склонији одласку, док су они који су дубоко повезани са социјализмом или Југославијом често бирали да остану.

Међутим, останак није нужно значио повратак у своја предратна родна места; многи су обновили своје животе у новим регионима унутар земље, прилагођавајући се послератној стварности.

Акције Моше Пијаде у помагању Јеврејима у Југославији, често против значајног супротстављања, истакле су његову хуманост и разумевање јеврејске невоље, упркос његовој посвећености атеистичком и социјалистичком погледу на свет.

- Лично, веома сам срећан што сам радио са појединцима који су имали директан контакт са њим - признаје Николић, који је у младости провео време као руководилац Одељења за јеврејске студенте и омладину Савеза јеврејских општина Југославије (ФЈЦИ), доводећи га у контакт са члановима заједнице који су били у контакту са Пијадеом, као што је Лавослав Каделбург, председник ФЈЦИ.

- Рекао бих да је за нас, као Јевреје, најдрагоценији извор оно што је о њему писао Давид ‘Дача’ Алкалај. Алкалај и Каделбург су више пута лично ишли код Пијадеа да га питају за његова размишљања или његове сугестије о томе како се носити са најкритичнијим аспектима јеврејског живота. Пијадеа су приказали као веома приступачног, једноставног човека са много стрпљења за њих и истинске спремности да помогне. Пијаде је, идеолошки гледано, био комуниста. Никада није био члан јеврејске заједнице -  навео је Николић.

Постоји, међутим, једна изванредна фотографија с краја 1944. године. Београд је ослобођен од нациста у октобру 1944. године, тако да фотографија мора бити из новембра или децембра те године. Приказује Мошу Пијадеа, у пуној партизанској војној униформи, како присуствује церемонији у београдској синагоги, познатој и као синагога Сукат Шалом.

За таквог идеалистичког комунисту присуствовање церемонији у синагоги у партизанској униформи показује дубоку сложеност Пијадеовог идентитета.

Пијаде се 15. марта 1957. враћао у Југославију преко Париза из Лондона, где је водио разговоре као вођа југословенске парламентарне делегације. Он и његова супруга боравили су у резиденцији југословенског амбасадора у Француској Алеша Беблера. Касније тог дана разболео се. Његово стање се погоршало, а у 18.15 Пијаде је проглашен мртвим. У Југославији је проглашена петодневна жалост.

- Он је заправо био једини комунистички вођа коме је Тито лично говорио на сахрани. Невероватно је. Тито је ишао пешке и чак је стајао поред ковчега у савезној скупштини. Тито је први стајао тамо. Била је то искрена туга - рекао је конзул Николић.

Пијадеова смрт у Паризу 1957. означила је крај једне ере. Улице, школе и споменици широм Југославије носили су његово име као сведочанство о његовом доприносу. Он је и даље један од ретких југословенских политичара који и даље имају улице и школе у своје име.

- Моше Пијаде је био прави, идеалистички комуниста, без икаквог конформизма и без опортунизма. Платио је тако што је 14 најбољих година свог живота био у затвору. Данас је опште осећање према Пијадеу негде између општег осећања према комунистичком руководству, али рекао бих да има много више, ако не симпатије, онда емпатије према његовом сећању него према другим комунистима, што је веома лепо за Србију, да чак и у овом случају увек на неки начин постоји слаба тачка за јеврејску заједницу. Он је данас веома важан у борби против историјског ревизионизма -  нагласио је Николић.  

Од слика до политичких стратегија, Пијаде је отелотворио сложеност југословенског пута кроз монархију, рат и социјализам. Његова послератна каријера учврстила му је место кључног архитекте грофа покушаја социјалистичког експеримента, чак и када његове методе и идеологије изазивају дебату.

Живот Моше Пијадеа служи као моћна призма за разумевање сеизмичких померања и идеолошких борби Европе 20. века и приказује турбулентна времена која је континент преживео, закључује Џерузалем пост.

(Џерузалем пост)

БОНУС ВИДЕО: ТИТОВА ВИЛА ОД 50 МИЛИОНА ДОЛАРА: Погледајте како изгледа једна од најстаријих вила у Њујорку

Препоручујемо

Остали спортови

0 0

ПРЕМИНУЛА НАЈСТАРИЈА ОСВАЈАЧИЦА ОЛИМПИЈСКЕ МЕДАЉЕ! Због јеврејског порекла избачена из тима, преживела пакао и дочекала 104 године

03. 01. 2025. у 08:58

Панорама

0 0

Седам јеврејских правила како да увек имате новца

18. 12. 2024. у 19:57

Панорама

0 0

ЗА ЈЕВРЕЈЕ ЈЕ ДРУГИ МОЈСИЈЕ: Пре 820 година преминуо филозоф, теолог и лекар Мајмонид

13. 12. 2024. у 06:30

Панорама

0 0

КАКО ДАНАС ИЗГЛЕДА ТИТОВ СИН: У пензију отишао као хрватски дипломата, живи ван очију јавности, а ћерка је његово највеће богатство (ФОТО)

02. 01. 2025. у 17:07

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације