ТРАГИЧАН ДОЖИВЉАЈ НАЦИОНАЛНОГ ПОРАЗА: Гроб Стојана Живадиновића данас не постоји, гробно место је прекопано и уступљено другој породици

НЕКОЛИКО месеци пре Стојанове смрти, уочи самог напада Хитлерове Немачке на Југославију, у Сокобањи, међу њеном интелигенцијом, просветним радницима и у Колу српских сестара сазрела је идеја да се приреди књижевно вече на коме би се говорило о књижевном делу њиховог земљака, писца Стојана Живадиновића.

СЕЋАЊА Михаило Живадиновић, декан Архитектонског факултета, Стојанов потомак, Фото Арив породице Живадиновић

На  то упућују два документа која су се сачувала у заоставштини сокобањског директора школе Јована Јовића.

Први докуменат представља писмо Стојана Живадиновића упућено из Београда 16. марта 1941. године директору сокобањске школе Јовану Јовићу, у коме Живадиновић изражава захвалност и радост што су га се његови земљаци сетили и што намеравају да приреде једно књижевно вече на коме би се говорило о његовом делу и читали његови радови.

Живадиновић их извештава да им шаље за школску библиотеку неке своје књиге  и предлаже које приповетке и које одломке треба читати. Други докуменат  је кратка биографија коју је написао Стојан Живадиновић 17. март 1941. и која је требало да буде прочитана 28. марта 1941. у Сокобањи, у част завичајног писца Стојана Живадиновића. Немамо података о томе да је књижевно вече збиља одржано. Тих дана у Београду и Србији смењивали су се бурни двадесетседмомартовски догађаји који су све, па и ову књижевну вече, бацили у сенку.  

Стојан Живадиновић умро је 7. јула 1941. године. Можемо само да претпоставимо у каквом се душевном и телесним мукама окончао његов живот. Одраније је боловао од шећерне болести. Можемо само да претпостављамо са каквим је осећањем ратник из ослободилачких ратова Србије 1912 – 1918. и велики франкофил примио вест о капитулацији  Француске а затим бомбардовање Београда и слом југословенске државе и свега онога што су до тада створиле генерације Срба.

ЊЕГОВА осетљива природа доживела је национални пораз дубоко и драматично, што је могло подстаћи његову болест, која је, како се каже у новинским извештајима, била дуга и тешка. Бранко Лазаревић наводи да је боловао и умро од рака. Умро је у понедељак, 7. јула 1941, а сахрањен је у среду 9. јула. На дан сахране 9. јула 1941. године у ''Новом времену'' на ударном месту објављена је информација поводом Живадиновићеве  смрти.                                            

У Парцелној књизи београдског Новог гробља, где се бележе подаци о сахрањенима, сачувани су подаци о сахрани Стојана Живадиновића. Умро у стану у Француској улици, број 78. Сахранио га је, најближи сродник, брат Предраг. Покопан је у гроб у коме је  почивала  Албертина. Њихов гроб данас не постоји, гробно место је прекопано тако што је 1959. уступљено другој породици.

Најмлађи Стојанов брат Предраг преживео је Други светски рат. Радио је у железници, обављао је мање вредноване чиновничке послове. Имао је, као и већина Живадиновића, дара за музику па је певао у хору београдских железничара, што је са поносом истицао.

Одржавао је присне родбинске односе са осталим Живадиновићима у Београду па га се Милица Димитријевић и професор Михаило Живадиновић сећају као доброћудног човека.

Дуго је био нежења, оженио се у позним годинама и жена му се звала Јелена. Становали су у Улици Максима Горког 27. Живео је дуго. Умро је у 89. години живота. Сахрањен је 26. фебруара 1985. године у парцели 61 – 39, у гроб у коме је почивао његов брат Миодраг. Ни он, као ни његова браћа Стојан и Миодраг, није оставио потомке. Није се сачувао ни гроб у коме су почивали браћа Миодраг и Предраг. Због неуплаћене таксе управа Новог гробља уступила је гробно место другима.

 ПРВУ књигу Стојана Живадиновића, роман „До последњег даха“, који се појавио 1923, књижевна критика је приметила, о њој се доста писало, али судови критичара о вредности овога дела били су подељени. На сличан начин дочекиване су и друге Живадиновићеве књиге. Посебно су бурно дочекани његови историјски романи Карађорђе (1930), Хајдук Вељко (1932) и Вујица Вулићевић (1933), о којима се изузетно много писало и полемисало.

Тако је то остало до краја Живадиновићевог живота. Критичари су се идеолошки одређивали према његовим књигама, левичари су ниподаштавали његове књиге, док су их традиционалисти и они национално оријентисани хвалили. Они књижевни критичари левичари, који га нису волели за живота, а који су у новој комунистичкој држави после Другог светског рата заузели важне позиције настојали су да његово дело потпуно омаловаже и пониште.

Неки су, нападајући Живадиновићеве књиге, насртали и на његову личност, везујући га за провинцију, за његов сокобањски завичај у Источној Србији, називајући га чак и примитивцем и необузданим упорним горштаком. Чинили су то упркос чињеници да је Стојан Живадиновић на београдску књижевну позорницу ступио по доласку из Париза, а под мишком  донео сорбонску гимназијску сведоџбу и диплому правног факултета који је завршио у Паризу. На једној париској фотографији из Париза,  насталој пре него што ће се вратити у Србију је  у смокингу, са машном око врата каква је тада била у моди, рукавицама и цилиндром у руци. До таквог париског „сјаја“ није доспео захваљујући новцу богатог оца, или државној стипендији, него упорним радом.

МОЖДА се различити  погледи критичара на књиге Стојана Живадиновића најбоље могу илустровати на три примера, која су се појавила после  прве три Живадиновићеве књиге које су објављиване једна за другом. У једној антологије тадашње савремене југословенске приповетке, са насловом „Седам приповедака“, коју је припремила Народна књижница, заступљено је седам тада најпознатијих приповедача. Поред Живадиновића нашли су се Иво Андрић, Нико Бартуловић, Божидар Ковачевић, Вељко Милићевић, Сибе Миличић и Растко Петровић. Сваки од ових писаца представљен је са по једном приповетком, кратком биографијом и кратким освртом на књижевно стваралаштво.

На трећем месту у тој антологији нашао се Стојан Живадиновић са приповетком „Браћа“ и кратким пропратним текстом о писцу, где је Живадиновић, због свога животног пута на коме је био радник, оперски певач, новинар и војник, упоређен са Максимом Горким, Џеком Лондоном, Џозефом Конрадом и Панаитом Истратијем, и где се, између осталог, каже да „већ сам интимни живот Живадиновићев показује снажну личност. Та се снага огледа у његовом плодном књижевном раду. Он је испунио многе часописе својим изванредним приповеткама из србијанског живота и из рата; тек мањи део унео је у две своје збирке („Испод Озрена“, 1923; „Догађаји и људи“, 1924). Остале приповетке  чекају свога издавача у „Новом Животу“, „Књижевном Гласнику“, „Венцу“, „Мисли“, „Политици“ и другде“.

Слично мишљење  о Живадиновићу имао је и М. М. Пешић,  који каже да у доба литерарних лутања после Великог рата у југословенској прози Живадиновић као „романсиер, приповедач, припада подједнако нашој средини и нашем поратном литерарном покрету. Он је од оних писаца који уносе у књижевност ’живот, здравље и снагу’. Горштак, дивљи темперамент, он је из редова књижевника који пишу за оне који као и он  ‘носе на лицу исписану историју свога живота’. Његова лична прошлост представља једним својим делом искључиво борбу за опстанак. Слично многим великим књижевницима и он је дошао из сталешких низина, снажан као допотопно чудовиште, осетљив и брз као брђани његовог краја. Ушао је у друштво ‘носећи пролеће у прсима’, сејући његов дах на све стране, лутајући по свету, радећи најтеже послове, борећи се и грцајући“.

КЊИЖЕВНИК ТВРДЕ ГЛАВЕ

МИШЉЕЊЕ о Стојану Живадиновићу  изнео је и Велибор Глигорић, много доцније председник САНУ,  који за Живадиновића каже да је „схватио књижевност као зараду, као доброг вођу за каријеру и више у том смислу него ли у уметничком производио је на велико“. За појаву Живадиновића на књижевној сцени окривио је гимназијске професоре Миодрага Ибровца и Јеремију Живановића. За Глигорића је Живадиновић „примитивац, изразити неизлечиви наш паланчанин, тврдих живаца, тврде главе и жуљевитих руку. Сва разноликост његовог живота није у њему нашла одјека.’Мартин из Загреба, Мартин у Загреб’, као да се није ни макао из неке наше затурене вароши тамо испод Озрена. Изгледа да је по својој несрећи, тамо на дну, мислио само на зараду, стално се бринуо да не остане гладан, глад схватао као физиолошку болест, хранио се и живео да сачува опстанак“.

 СУТРА: РОМАНИ И ПРИПОВЕТКЕ ПИСАНИ С ПУНО ЉУБАВИ 

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ТРИЛОГИЈА О КАРАЂОРЂУ И ПРВОМ СРПСКОМ УСТАНКУ: За Стојана књаз Милош и Вујица Вулићевић су учинили најтежи злочин у нашој историји

13. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

МАШТОВИТИ ПИСАЦ ОСВАЈА СРПСКУ КЊИЖЕВНУ СЦЕНУ: Августа 1925. Живадиновић је упућен у прву дипломатску мисију, у конзулат у Печују у Мађарској

12. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

НЕСУЂЕНИ МУЗИЧАР У РАТНОМ МЕТЕЖУ ПОСТАЈЕ КЊИЖЕВНИК: Као војник Тимочке дивизије, која је ратовала на Церу, преживо је албанску голготу

11. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

ДИПЛОМАТА ПОСТАЈЕ ХОНОРАРНИ КОРЕКТОР: Стојан Живадиновић се није политички декларисао, показивао је неутралан однос према партијама

14. 02. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације