Друштво

АУТОДЕСТРУКТИВНО РОДИТЕЉСТВО И(ЛИ) ОГРАНИЧАВАЊЕ ПРАВА И СЛОБОДА ДРУГИХ?

Новости

08. 03. 2025. у 12:26

Аутор овог текста је родитељ, коме су други родитељи, њих мање од половина разреда, на вајбер групи, одредили да његова школска деца не могу да се школују. А тема самог текста није систем и његови (не)квалитети, него критичка анализа средстава која се користе за борбу против истог, на штету већине становништва и с дубоким последицама по културу, образовање и будућност нације.

АУТОДЕСТРУКТИВНО РОДИТЕЉСТВО И(ЛИ) ОГРАНИЧАВАЊЕ ПРАВА И СЛОБОДА ДРУГИХ?

Људи који су застрашени често кажу да нису меродавни да причају или пишу о овој теми. Погрешно. Сви смо меродавни ако је у питању наше дете. И нико нема право да своју слободу шири на рачун туђе слободе („Човечанство више добија ако једни допуштају другима да живе онако како се њима чини да је добро, него кад приморава сваког појединца да живи онако како се другима чини да је добро“, Џон Стјуарт Мил). Наиме, тренутно смо сведоци борбе за „слободу, једнакост и правду“ као апстрактних појмова који се односе на колектив, помоћу средстава која де факто ограничавају слободу појединца.

Универзалном декларацијом о људским правима из 1948, коју је потписало преко 140 држава, а ратификовала и тадашња Југославија, чланом 26, установљено је (да): „свако има право на образовање. Образовање треба да буде бесплатно бар у основним и нижим школама. Основно образовање је обавезно. (…) Родитељи имају првенствено право да бирају врсту образовања за своју децу“. Родитељи, дакле, имају право да бирају образовање својој деци, али не и да га ускраћују туђој. Образовање, овде видимо, служи за учвршћивање људских права и слобода, а не супротно. Ми беше желимо да будемо део просвећених народа и ЕУ или сам нешто пропустио?
Коме одговара да деца из школских клупа изађу неписмена, да не заврше школске године, да не упишу средње школе које желе, да не упишу факултете, да не стекну радне навике, да не науче слова и бројеве? Коме одговара ментална и просветна деградација друштва? Коме одговара „образовни геноцид“?
Када прочитате члан 8 Закона о основама система образовања и васпитања Р. Србије, видећете да су циљеви образовања и васпитања, између осталог: целовит развој детета, ученика и одраслог; развијање свести о значају одрживог развоја, заштите и очувања природе и животне средине и еколошке етике, заштите и добробити животиња; развијање компетенција за сналажење и активно учешће у савременом друштву које се мења; пун интелектуални, емоционални, социјални, морални и физички развој сваког детета, ученика и одраслог; развој свести о себи, стваралачких способности, критичког мишљења, мотивације за учење, способности за тимски рад, способности самовредновања, самоиницијативе и изражавања свог мишљења; оспособљавање за доношење ваљаних одлука о избору даљег образовања и занимања, сопственог развоја и будућег живота; развијање позитивних људских вредности, осећања солидарности, разумевања и конструктивне сарадње са другима и неговање другарства и пријатељства…“
Коме то не одговара? Ко је, забога, против тога? Ко је против учења о „расној, националној, културној, језичкој, верској, родној, полној и узрасној равноправности, толеранцији и уважавању различитости“? Ко више воли да му дете исписује пароле уместо саставе о пролећу, да баца јаја уместо „медицинку“, да се туче са вршњацима-неистомишљеницима уместо да шутира лопту? Ко нормалан може да лајкује поруку „деца вам сутра неће ићи у школу“? Какав му је психолошки профил? Има ли кривичну одговорност? Ко подржава да му дете месецима не иде у школу, а први је разред? Или треба да спрема малу матуру? Континуирана објава школе: „деца вам од сутра неће имати наставу“ би у просвећеним земљама изазвала велике политичке турбуленције и позиве на шири друштвени дијалог, а уколико се утврди да разлози за обуставу рада нису утемељени у безбедности (нпр. ковид-пандемија, земљотрес, проглашење ратног стања на територији где се спроводи настава) тада би лица била кривично процесуирана што би наишло на одобравање државе и друштва. Код нас се то не дешава. Више или мање, на такве поруке пљуште „лајкови“. Коме одговара анархија? Родитељи који подржавају неодржавање наставе нас лече, хране и бране данас, а њихова деца, која тренутно у школу не иду, радиће то сутра. Да ли ће бити довољно квалификовани? Да ли ћемо своје дете поверити таквом лекару, психијатру, зубару, наставнику, адвокату? Напослетку, имате ли поверење да узмете воћку из руке пољопривредника који је извео трактор на улицу, уколико тај пољопривредник зна да му нисте истомишљеник? О томе се ради. О сејању хомофобије уместо просвећења – јер власт се мења на изборима, а не на улици и преко деце и са децом на улици. Зато су избори тајни. Вајбер групе то нису. Чак и ако нисте отворено подржали, ви сте се сврстали. Вајбер групе су опасност чији је мудрије не бити део.
Где су деца која немају наставу? Ко их чува? Шта раде? Гледају телевизију од децембра на овамо? Или нека бака покушава да обави посао (плаћене) учитељице и научи их писано слово „Ш“? „Ш“ као „школа“, али и као „штрајк“, азбуку новог доба?
Да ли је овакав степен аутодеструкције, поготово усмерен према својој деци, уопште у људској природи? Да ли се дечији развој може жртвовати ради било ког циља? Родитељ нема право да нанесе зло свом детету (често у афекту чујемо ону реченицу „ако сам га родио, могу и да га убијем“), а камоли туђем детету. За то се иде у затвор (у неким државама се, чак и данас, изриче смртна казна). Зашто родитељи који данас наносе зло својој и туђој деци не иду у затвор? Зашто се шаље порука да је то допуштено?
У животињском царству су забележени случајеви подметања јаја у туђа гнезда, преузимање туђих љуштура и кожа, па чак и канибализам, али није забележено жртвовање сопственог порода/окота ради виших циљева. Ситуација у којој се данас налазимо личи на крволочне религијске обреде Маја које су жртвовале мушку децу у окултне сврхе. Јер ако ти свесно не дозвољаваш свом детету основно образовање, то је као да си га лишио хране. А зна се шта бива са родитељима који изгладњују своју децу или их занемарују – бивају лишени родитељског права, социјално им одузима децу, која могу бити смештена и у хранитељске породице. Поруке на групи гласе: „нико није срећан што је тотална обустава, али то је ради виших циљева; деца трпе данас да би имала боље сутра; деца морају мало да се жртвују; ово је једини начин да се стекну услови за неометан и сигуран рад наставника и срећно детињство наше деце“ и сл. Стварност је другачија. Наша деца се тек сада осећају несигурно и несрећно, јер виде да нешто није у реду.
По мом мишљењу, свака од личности (квази-родитеља) које су учествовале у спречавању своје (и туђе) деце да похађају наставу, морају бити предмет анализе стручних служби – полиције, тужилаштва, психолога и центара за социјални рад. Међутим, то се нажалост неће догодити у држави која није довољно јака да те мере предузме (упркос томе што је један од главних постулата демонстраната да их држава малтретира и не гарантује безбедност – ситуација је, као што видимо, потпуно супротна).
Истине ради, треба овде навести да исти родитељи који спречавају да њихова деца иду у школу, имају довољно средстава да их, према сопственим речима, упишу у приватне боравке и школе (где им наставу држе исти наставници који штрајкују у државним школама), тако да ова деца не трпе. Трпе само деца породица које то себи не могу да приуште. Опстанак најјачих. Тако да овде можемо, ипак, говорити о привидној аутодеструкцији. Превари већих размера. Потом ти родитељи, на горепоменутим вајбер групама, започињу акције прикупљања средстава за наставни кадар који је учествовао у блокадама, како би им „надокнадили део од неправедно смањене фебруарске плате“.
Да сумирамо: родитељ „А“ је извршио притисак на наставника да не предаје његовом сопственом детету и детету родитеља „Б“ (што је наставник сам признао), потом је родитељ „А“ платио том истом наставнику да предаје његовом детету код куће, представио наставника као жртву на друштвеним мрежама и започео скупљање новца. Родитеља „Б“, који се побунио, јер нема новца ни за једно ни за друго, исмејали су родитељи „В“ и „Г“, пријатељи (и вероватни партијски другови, иако један део њих, ипак, ради из убеђења) родитеља „А“. Родитељу „А“ су права и слободе ограничени, а држава није предузела мере из своје надлежности да га заштити (просветна инспекција, дисциплинска комисија, тужилаштво, полиција). Још краће, и пластичније, то је као кад бисте платили лекара да вас лечи приватно, истовремено га хушкајући да обустави пријем пацијената државно. Ето прилике да се решите болесног, а сиротог комшије.
Да ли је ово непријатељство усмерено према деци својих сународника својствено Србима као народу? Да ли је такав случај забележен у новијој историји? Да ли су окупатори, попут Турака или Немаца, спроводили овакав систем над српским становништвом? Историја каже да је Турцима одговарало што је Србија била земља претежно аграрног и неписменог становништва, и нису се трудили да то промене из јасних разлога. На сопственом образовању Срби су радили самостално, најчешће у манастирима и били су самоуки (ово ме донекле подсећа на моју супругу која данас учи децу српски језик и математику у трпезарији, јер се њихова учитељица „придружила већинском делу колектива ОШ“). Историја нас учи да су прве школе отваране и тада, почетком 18. века, уз помоћ Руса, у циљу одбране од покатоличавања у оним деловима које нису окупирали Турци, док се на територијама које су држали Турци с отварањем школа почело тек након Првог српског устанка – како би које подручје било ослобођено од Турака, тако би се ту прво отварала школа (можда је ово модел који бисмо могли да следимо и данас?). Фашисти такође нису обуставили школовање српске деце. Гимназија „Свети Сава“ у Београду је радила током немачке окупације, додуше тада под именом Четврта мушка гимназија. Међутим, у већини школа образовање је коришћено, логично, за преваспитавање младих који су били означени као политички неподобни, субверзивни или као припадници антифашистичког покрета отпора, укључујући комунисте и партизане. Можемо да закључимо - историја је мењана, али је предавана. Нико није обуставио наставу историје. А камоли језика. Занимљиво, Срби су и током грађанских ратова на подручју бивше СФРЈ показивали већи степен толеранције према деци других националности, него што данас показују према деци других Срба, комшија и познаника, која желе да иду у школу (и наравно, њиховим родитељима).
Средином фебруара срео сам човека како кришом уводи децу у основну школу, код једне од учитељица која се није придружила потпуној обустави. Изгледао је уплашено и покуњено, кад сам га питао где води дете, обавестивши га да су моја код куће, процедио је, као да се правда: „то је само пола сата, само пола сата!“ и побегао у правцу школе, осврћући се да га случајно не снимим телефоном. Приметио сам да се са свих страна појављују мање групице деце у пратњи родитеља забрађених од главе до пете и погнутих, као да их притиска велики терет. Убрзано су ходали. Касније сам сазнао да је баш та учитељица код које је отац водио дете, узела боловање врло брзо након тога, јер није могла да се избори са притиском колега. То је, ето, тај терет због ког су сви ходали повијени. Осећали су, можда, и кривицу што се њихова деца школују, а туђа не. Дискриминација која је ипак виђана под окупаторима.
Како и на који начин може да се санкционише родитељ који онемогући (јер по среди није класична забрана) преко политизованих родитељских вајбер група, које су некада служиле за размену домаћих задатака, детету другог родитеља да похађа школу? Хајде да опет размислимо коме одговара маса необразованих људи који ће се још сматрати осујећеним, јер су пропустили да упишу средње школе и факултете, пропустили стипендије, студијске програме, такмичења, бодове, путовања, упис на буџет, студентски кредит? Коме да се жале? Ко је крив? Да се разумемо, Министарство просвете води школе у којима ради 6 наставника као „школу која није обуставила рад“. То што у њој 80% ђака не оде ни на један час током дана, не занима их – још једна велика превара! Маса необразованих агресиваца не треба никоме у данашње време, јер се њоме тешко може владати, односно, не могу бити продуктивни ослонац друштва.
Какав је морални кодекс учитеља и наставника који деци предају приватно оно што не желе да предају у државној школи, на свом радном месту, тако примајући две плате, а кукајући што држава хоће да им смањи фебруарску? Има ли краја њиховој грамзивости? Како да се осећају они што нису прихватили да обуставе свој рад? Што су рекли „пуцајте, ја и сад држим час“? Да ли имају право да се побуне друге професије што не могу да раде и приватно и државно исти посао и да тако примају две плате? Питања је много, а да одговара нема ко.
Јер док се једни праве да је све одлично, да протеста нема и да се не дешавају, други смишљају како би их што брже и боље радикализовали да би било какву реакцију власти произвели (видели смо дешавања у Народној скупштини 4. марта), нама остаје да се бавимо само својом децом и оном о којој нема ко да брине, јер су их њихови родитељи жртвовали и отписали – можемо ли се, када и како из овог бесмисла и лудила извући?
Ја ћу за своју децу стати пред нишан. Одмах. Ако се ја не борим за њих, ко ће? Ако се склоним и ћутим, је ли то како желим да их одгојим? Да трпе цео живот? Од горег од себе? Мојој деци је место у школској клупи. У домовини. Ако може. Ако не може, онда ван ње. Е можда је то био циљ… Да испразне Србију. Једном засвагда.
Моја родитељска дужност је да дете буде сито, да има одећу, кров над главом, да иде у школу. Ако то могу да му обезбедим, а одбијем, ја нисам достојан да му будем родитељ. Ја сам омануо. Ту улогу не играм, као у лошем позоришту, са циљем да ми социјално не би одузело децу. Играм је зато што сам одлучио да их имам, зато што сам тако васпитан, зато што ни мене не би било да се моји родитељи тако око мене нису трудили.
Знате ли где је ваше дете данас? Знате ли шта ради? С ким прича? За шта се бори? Велики део њих, малих, ових дана је на улици. Они велики знају зашта се боре или барем наслућују. Мали не знају, али су и они тамо истерани, да их неко згази. Чувајте их. Немојте дозволити да и њих морају да траже горске службе с псима трагачима. Бољи сте од тога. Ја ћу своју чувати свим средствима. И против свакога ко је на њих дигао руку. Или глас. Или поруку: „подржавам да се од сутра не иде на час“.
Наслућујем да ће овај аутодеструктивни модел родитељства без преседана у годинама и деценијама које следе бити предмет социолошких и психолошких анализа не само код нас, него и у иностранству. За њега се већ интересују поједини медији и стручњаци у државама бивше СФРЈ, али и шире, који помно прате дешавања у Србији од новембра 2024. на овамо, и чуде „зашто смо минирали деци чак и основну школу“. Починиоци су они који су позвани да о деци брину и они који су плаћени да децу уче. А да ли ћемо ми као друштво успети да се од последица опоравимо, видеће се много пре тога.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

ПУТИН ПРИХВАТИО ПРЕКИД ВАТРЕ НА 30 ДАНА УЗ ЈЕДАН УСЛОВ: Примирје би одговарало Украјини, руске снаге у офанзиви на свим деловима фронта

Свет

0 39

ПУТИН ПРИХВАТИО ПРЕКИД ВАТРЕ НА 30 ДАНА УЗ ЈЕДАН УСЛОВ: "Примирје би одговарало Украјини, руске снаге у офанзиви на свим деловима фронта"

РУСКИ председник Владимир Путин рекао је данас на конференцији за медије са белоруским председником Александром Лукашенком да Русија пристаје на прекид ватре са Украјином на 30 дана, али само ако оно доведе до дугорочног мира.

13. 03. 2025. у 16:53 >> 17:05

ИЗ КРЕМЉА ОТКРИЛИ: Појављивање Путина у војној униформи значи само једно

Свет

0 20

ИЗ КРЕМЉА ОТКРИЛИ: Појављивање Путина у војној униформи значи само једно

ПОЈАВЉИВАЊЕ руског председника Владимира Путина у Курској области у униформи је сигнал који говори о одлучности да се у најскорије време заврши операција ослобађања Курске области, рекао је портпарол Кремља Дмитриј Песков новинару Павлу Зарубину за ТВ „Русија 1“.

13. 03. 2025. у 15:32

ТРАМПОВА УНУКА ЈЕ ПРАВА СЕНЗАЦИЈА: Најскромнија и најлепша у породици, бави се необичним спортом (ФОТО)

Свет

0 0

ТРАМПОВА УНУКА ЈЕ ПРАВА СЕНЗАЦИЈА: Најскромнија и најлепша у породици, бави се необичним спортом (ФОТО)

ИАКО обично највише пажње привлаче деда, бака и тетка Иванка, када се нашла на бини поред Доналда трампа током победничког говора након избора сви су приметили лепу Каи, у сјајној, шљокичастој хаљини.

13. 03. 2025. у 15:53