ЈЕДИНСТВЕНО СЕЛО У СРБИЈИ: Имају 80 малишана млађих од пет година

СЕЛО које живи из ината! Тако многи називају Горње Бањане, место под обронцима Рајца, на око 25 километара од Горњег Милановца, зато што има око 150 домаћинстава и више од 80 малишана млађих од пет година.

Фото В. Илић

А млади који у њему живе занављају имања и домаћинства својих дедова и очева, венчавају се и рађају децу, без обзира на то што су село напустили и поп и лекар, и кафеџија и ветеринар, а сеоски дом културе се урушава и пропада. Страхују и да ће им и школу затворити.

Ерићи, Алемпијевићи, Васовићи, Брковићи, Видићи... само су нека од презимена фамилија чији су потомци одлучили да остану на имањима својих предака. Баве се углавном сточарством или узгајају кромпир, јагоде или малине. Немају, веле, пара, али њихово богатство је немерљиво - свака кућа која је оставила наследника "звони" од дечјег плача и граје. Деца су им, веле, највредније дело.

- Просек година у нашем селу је 36. Можда смо и намјлађе село у Србији. У свакој кући у којој се семе није затрло има деце. Зато је ово најрадосније село - рекао нам је Мирослав Марковић, председник МЗ Горњи Бањани.

Мештани додају да се у селу свадбена весеља нису чула све до 2012. године, када је на луди камен стао први међу нежењама у селу Срђан Алемпијевић (38). Оженио се Невеном, девојком из истог села, 13 година млађом од себе, која је венчаницу обукла са свега 16 година. Заједно су изродили троје деце.

Најчешће се окупљају на школском игралишту, Фото В. Илић

- Повукао сам сваког младића у селу за нос, и тако је кренуло. Данас само у три куће, у мојој и још две до мене, има 11 малишана. Читав фудбалски тим - поносан је Срђан. - До моје свадбе, у селу су се чула само звона цркве када неко, не дај боже, умре. А онда су почела венчања, крштења... И баш сада, пре неколико месеци, оде нам поп из села. Црква и парохијски дом остадоше пусти. Да нам је да неки свештеник дође, који нема своју парохију... Ми ћемо га плаћати, има и кућу, све што му је потребно... Ићи ћемо код владике да га молимо за попа...

Таман када је село живнуло, оно поче и да се гаси. Имали су амбуланту, лекар је долазио сваког дана, а онда два пута у недељи, данас никако. И ветеринар их је напустио, иако су њихови дедови још средином прошлог века о свом трошку изградили ветеринарску установу. Отишао је и један крчмар, дечје игралиште узеше им за потребе водовода.

Просек година становника овог села је 36, Фото В. Илић

- Долазила нам је доскоро медицинска сестра Драгица из Теочина сваког дана у амбуланту, прелазила десетине километара до ње. Онда нам амбуланту затворише, кажу да није условна. Сада треба да идемо до Такова, или до Милановца. Замислите само наше старије комшије које по терапију морају да иду до Милановца... Молимо да нам помогну људи, неко из власти... Ми обећавамо да ће деце још бити, имамо још понеког нежењу, и цело село ради на томе да и они доведу младу пред попа. Ми ћемо наша обећања испунити, само нека нам неко помогне да вратимо лекара, свештеника - причали су нам углас сељани из Горњих Бањана.

Није реткост у овом селу да три или више генерација живе под истим кровом. Тако је у породици Ерић, где у једном домаћинству живи чак њих 11. Најстарији међу њима су Војко и Милица, који свакодневно за истим столом за ручавање седају са својим унуцима Николом и Живојином, који су решили да остану на дедовини и ту се и они скућили и добили своју децу. Њих двојица обрађују чак 35 хектара земље, на којој углавном узгајају кромпир.
- Од малих ногу су нам отац и деда причали да не напуштамо кућни праг. То је наша дужност, настављамо где су нам отац и деда стали - казала су нам двојица новопечених младожења и очева. И поручују у чему је кључ успеха: Слога у кући, и ништа више!

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације