УБИО ТРОЈЕ, ПА СЕО ДА ПРЕЗАЛОГАЈИ: Октобар 1993. остаће упамћен по масакру у Фрушкогорској улици у Београду

Ј.Д.Љ.

22. 10. 2024. у 07:00

НИ после 31 године није пао у заборав један од најмонструознијих злочина, који се, 9. октобра 1993, догодио у Фрушкогорској 6 у Београду.

УБИО ТРОЈЕ, ПА СЕО ДА ПРЕЗАЛОГАЈИ: Октобар 1993. остаће упамћен по масакру у Фрушкогорској улици у Београду

Идеја је да се регрутује нови кадар, Фото Д. Миловановић

Један забринути младић, изненађен недоласком на посао свог рођака Небојше Салатића (37), власника робне куће на Булевару краља Александра, пожурио је до његовог стана да га потражи. Кад је отворио врата, угледао је стравичан призор. У локви крви затекао је лешеве свог рођака, његове девојке Славице Ковачевић (24) и малолетног сестрића Милана Граоранова (17).

Истрага је трајала скоро две године. Убиство је донекле разоткривено тек када је један од злочинаца почео да прича ко је починио масакр у Фрушкогорској. Других доказа није било.  Утврђено је да се Салатић, нешто после поноћи, појавио пред својим станом у друштву девојке и сестрића. Када су наишли, убица, који их је чекао у прикрајку, наредио им је да уђу у стан. У руци је имао "шкорпион" са пригушивачем. 

Потом је, уз претњу оружјем, жртве натерао да легну на под, а онда је са растојања од пола метра испалио Салатићу метак у потиљак. На исти начин убио је и малолетног Милана, па је на крају пришао Славици. Пошто је покушала да се одбрани, прво јој је пуцао у леђа, а онда је и њој испалио хитац у главу. 

Полицији је требало више од две године да пронађе убице, а хапшењем четворочлане групе октобра 1995. решен је овај окрутни злочин из користољубља. 

Избегли стрељачки строј

СВИ српски осуђеници на смрт из осамдесетих и деведесетих година прошлог века помиловани су 2002. Смрт стрељањем замењена је казном од 40 година затвора. Илија Вујић, озлоглашени убица породице Жидић у Похорској улици у Новом Београду, Радован Јоксић, познат као троструки убица из Фрушкогорске улице, Борислав Чолић који је у Футогу побио читаву породицу Смиљанић и још 16 осуђеника на смрт успели су да измакну стрељачком воду због измена Устава и закона који су 2001. укинули смртну казну у Србији, упркос томе што су неке од пресуда биле правноснажне.

На оптуженичкој клупи Окружног суда у Београду у мају 1996. нашли су се Радован Јоксић, Небојша Тителац, Александар Станковић и Јероним Жлендер. Недостајао је само наводни организатор злочина Александар Жлендер, Јеронимов син, који је, како се чуло током суђења, злочин починио са 17 година. Ухапшен је 2011. у Словенији, али је пуштен јер је имао словеначко држављанство. Словеначкој полицији је у руке пао поново 2012. и одлучено је да му се суди у Љубљани, након што је српско правосуђе предмет уступило колегама. 

После три године суд га је, међутим, ослободио свих оптужби. Александар је изјавио да он није био у Србији у време убистава, већ да је побегао из војске и са мајком се склонио у Словенију и на сва питања суда одговарао са: "Немам појма". Међутим, 2017. та пресуда је поништена и почело је ново суђење. 

Током процеса утврђено је да су крвави план сковали Жлендер и Јоксић, који су пре злочина шверцовали бензин. Када су чули да Салатић добро послује, решили су да га опљачкају, верујући да ће у његовом стану пронаћи 200.000 немачких марака. План је био да сви сведоци буду убијени. У стану Салатића нису нашли новац, па су из његовог новчаника узели 460 марака и 150 долара, поскидали сав накит са тела и узели две кожне јакне. 

Без јавности

СМРТНА казна у Србији извршавана је стрељањем, у просторијама затвора, без присуства јавности, пред комисијом у којој су били судија и јавни тужилац, управник затвора и бранилац осуђеног. За извршење су били "надлежни" припадници Министарства унутрашњих послова који притом нису знали да ли у пушкама имају маневарску или бојеву муницију. 

Године 1996. тројица оптужених из овог случаја добила су вишедеценијске казне затвора, док је Радован Јоксић осуђен, одлуком тадашњег Окружног суда у Београду, на смртну казну стрељањем, али је она, променом Устава 2002, преиначена у 40 година робије. Приликом одмеравања казне, суд је констатовао да је осуђени био на ратишту, на коме је, како је сам признао, "убијао људе". 

Оно што је највише шокирало јавност која је помно пратила овај судски процес јесте Јоксићево без трунке кајања признање да је починио злочин, пљачку и убиства, по наводном наговору Жлендера: 

- Када су наишли, наредио сам им да уђу у стан - испричао је Јоксић пред судским већем. - У руци сам имао "шкорпион" са пригушивачем. Жлендер је за мном ушао у стан, у дневну собу, укључио је ТВ, а мени рекао да пуцам и све их убијем, јер "мртва уста не говоре". 

По његовој причи, Жлендер је претресао стан, али у њему није пронашао плен који су очекивали. 

На крају, нарочито је шокантна била Јоксићева тврдња да је после почињеног троструког убиства, "прескочио" лешеве, опрао руке и из фрижидера у кухињи Салатића узео качкаваљ и сланину да направи сендвич и "мало презалогаји". 

Јоксић би требало да изађе из затвора 27. октобра 2035. године. Имаће тада 66 година. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
МОЈ ОТАЦ ЈЕ БИО ОСЛОБОДИЛАЦ БЕОГРАДА, НИЈЕ ХТЕО ОДЛИКОВАЊА: Исповести - Новости са потомцима бораца у маршу Бесмртног пука (ФОТО)

"МОЈ ОТАЦ ЈЕ БИО ОСЛОБОДИЛАЦ БЕОГРАДА, НИЈЕ ХТЕО ОДЛИКОВАЊА": Исповести - "Новости" са потомцима бораца у маршу "Бесмртног пука" (ФОТО)

ХИЉАДЕ грађана, међу којима су били и потомци бораца који су учествовали у ослобађању Београда, али и остатка Југославије од фашиста, били су део марша "Бесмртног пука" који је организован на потезу од Гробља ослободилаца Београда у Рузвелтовој улици, до Трга републике.

21. 10. 2024. у 07:00

Коментари (0)

ДОБРО ЈЕ ЖЕНЕ, СМИРИТЕ СЕ! Јелена Ђоковић заводи ред!