КОСТИ НАШИХ ПРЕДАКА: Зар ће све то такође дати завршену вечну лепоту?

Прах песника Сад село Љгово, а некад древни град Ољгов, насели стрму литицу над Оком: руски људи у оно доба после воде, питке и брзе, друго заволеше - лепоту. Ингвар Игоревич, чудом спасен од братских ножева, у име спасења свог, подиже ту манастир Успенски. Преко поља и долина, за сунчаних дана, издалека се овамо види, па и с тридесет пет врста на овом се узвишењу види - високи звоник манастира Јована Богослова.

Фото Танјуг

Оба их поштеде сујеверни Батиј.

Ово место, као своје једино, заволе Јаков Петрович Полонски и назначи да га ту сахране. Све ти се чини како ће дух твој ту да бди над могилом и гледа у тиха пространства.

Али - куполе нема, ни цркве нема, од каменог зида остала половина, па је настављен дашчаном оградом с бодљикавом жицом, а изнад све те древности - куле, та одвратна страшила, толико позната, толико позната... на капији манастирској стража. Плакат: "За мир међу народима!" - руски радник држи у наручју Африканче.

Ми као да ништа не разумемо. И између стражарских барака чувар нам, онако у доњем рубљу, објашњава:

- Манастир ту беше, други на свету. Први је у Риму, чини ми се. А у Москви већ трећи. Кад је дечја колонија овде била, дечица та, ма она ништа не разумеју, све зидове унаказила, иконе поразбијала. А потом колхоз откупи обе цркве за четрдесет хиљада рубаља - због цигала - намерише да шесторедну стају за краве саграде. И ја сам се ангажовао: педесет копејки плаћала се цела цигла, двадесет половина. Само, лоше су се цигле одвајале, све се некако мрвиле, с малтером. Испод цркве крипту нађосмо, архијереј ту лежаше, сам - костур беше, а мантија му цела. Удвоје пробасмо ту мантију да поцепамо, не могосмо...

- А, реците, овде би, према карти, требало да је и гроб Полонског, песника. Где је?

- До Полонског се не може. У зони је. Не може се к њему, забрањено. А и шта бисте видели? - искрзани споменик? Мада, чекај - чувар се окрену према жени. - Полонског су, чини ми се, ископали?

- Аха. У Рјазањ га пренели - клима главом жена с трема, грицкајући семенке.

Самом чувару смешно:

- Избавио се, значи...

Град на Неви

Анђели у наклону, са светиљкама, окружују византијску куполу Исакија. Три златне украшене игле звонима се довикују преко Неве и Мојке. Лавови, грифони, сфинге, и тамо и овамо - пазе на благо или дремају. Скаче шесторка Победе над нестварним луком Росије.

Стотине портикуса, хиљаде стубова, усправљени коњи, подбочени бикови...

Каква срећа што се овде баш ништа не мора доградити! - ни посластичарски небодер не мора се углавити на Невски, ни петоспратна кутија склепати уз канал Грибоједова. Ниједан архитекта, ма ни онај из највишег слоја и с најмање талента, макар сав утицај употребио, неће добити грађевинску парцелу ближе Црној Реци или Охти.

Туђ нам је и наше најславније лепоте сјај! Каква дивота шетати сад овим булеварима! Али стиснутих зуба, док се клело, трунуло по мутним мочварама, градили су Руси ову лепоту. Кости наших предака таложиле су се, стапале се, па се скамениле у дворце - жућкасте, смеђе, чоколадне, зелене.

Страшне ли помисли: зар ће се тако и сви наши нескладни пролазни животи, све експлозије неслога наших, сви вапаји стрељаних и све сузе жена - зар ће се све то начисто заборавити? Зар ће све то такође дати завршену вечну лепоту?

У Јесењиновом родном крају

Четири села једно за другим једнолично се протегла дуж пута. Прашина. Паркова нема. Ни шуме у близини. Јадне баштице. Ту и тамо дречави украси око прозора. Свиња што се искаши насред пута чеше се о сантрач. Гуске, у смиреном низу, све као једна окрећу се за сенком бицикла што туда прође, и шаљу за њом свој сложни војнички поклич. Вредне кокоши раскопавају сокак и дворишта, тражећи храну.

На јадни кокошињац личи и зградица продавнице у селу Константинову. Харинга. Вотка свих врста. Слепљене свилене бомбоне, какве се већ петнаест година нигде не једу. Валутице црних векни, двоструко теже од оних у граду, прикладне за сечење не ножем, већ секиром.

У кући Јесењинових - убоге преградице што не досежу до таванице, плакарићи, ћелијице...

Ниједну чак ни собицом да назовеш. У башти - слепа шупица и купатилце беху некад; овамо, у сенку, склањао би се Сергеј и складао прве песме. Иза тарабе - обично пољанче.

Идем кроз село ово, село каквих има много и много, где су и сад сви сељани заузети житом, иметком и частољубљем пред комшијама - и бринем се: небески је огањ спржио једном ту околину, па и данас овде пржи ми образе. Излазим на падину према Оки, гледам у даљину и чудим се: зар се за ону далеку и црну траку четинарске шуме могло тако загонетно рећи:

По омару тетреба одјекује плач...?

И за ове меандре око ливада дуж спокојне Оке:

На одраз сунца из букова...?

Какав то медаљон талента изли Творац и баци овамо, у ову избу, у срце сеоског као кремен оштрог момка, па да овај, потресен, нађе толику лепоту у пећи, у штали, на гумну, у околини - лепоту коју већ хиљаду година газе, а не примећују је?

Путујући дуж оке

Прођеш ли кроз средишњи део Русије, почињеш схватати у чему је кључ умирујућег руског пејзажа.

У црквама. Устрчале на брдашца, узашле на брда, као царице у белом и црвеном ишетале на широке реке, витким, клесаним и изрезбареним звоницима уздигнуте над сламеном и дрвеном свакодневицом - издалекаиздалека једна другој климају, из села издвојених, једних за друга невидљивих, уздижу се према заједничком небу.

И ма где бродио у пољу, по лугу неком, од свих насеља далеко, далеко - никад ниси сам: поврх шумскога хрпта, наслаганих стогова брда, и земаљске заобљености саме, увек те мами луковица звоника, да ли из Борки Ловецких, да ли из Љубича, да ли из Гавриловског.

Али ти улазиш у село и сазнајеш - не живи, убијени су те поздрављали издалека. Крстови су одавно срушени, или су искривљени; раздрте куполе зјапе скелетом зарђалих ребара; коров расте с кровова, из пукотина зидова; ретко које црквено гробље остаде цело; и ту су крстови попадали, споменици испретурани; иконе по олтарима испране су деценијским кишама, исписане непристојним порукама. На трему - канте за дизел, маломало па ето трактора. Или камион стао на улаз у храм, товаре се џакови. У оној цркви подрхтава струг.

Ова - једноставно под кључем, тихује. У још једној, и још у једној - удружење. "Како до рекордних приноса!"

"Поема о мору". "Велики подвиг".

Одувек су људи похлепни били, почесто, богме, и лоши. Али чуо се звон вечерњи, пловио је над селима, над пољем, над гајем. Подсећао је да треба оставити ситне земаљске послове и бриге, препустити који часак и мисли - вечности. Тај звон што нам само у једном старом напеву преостаде 23 - уздизао је људе и чувао их да не проходају на четири ноге.
У ово камење, у звонаре ове малене, наши преци уложише све своје најбоље, све своје схватање живота.

Черупај, Вићка, буши, не жали! Кино у шест, а плес у осам... то су ти дали...

      (Из књиге "Приче I", у преводу Радојице Нешовића, у издању "Академске књиге")

Препоручујемо

Култура

0 1

ПАБЛО НЕРУДА ЈЕ ОТРОВАН: Породица чувеног песника изнела шокантне податке

14. 02. 2023. у 11:34

Додатак Култура

0 3

ОСТАЛА ЈЕ НЕДОСТИЖАН УЗОР МЛАДИМ ГЕНЕРАЦИЈАМА: Животну сцену јуче напустила Бреда Калеф, првакиња опере Народног позоришта

14. 02. 2023. у 15:09

Додатак Култура

0 2

РАЗОРНЕ И ПЛОДОТВОРНЕ ЉУБАВИ ПИСАЦА: Изложба о страственим, бурним и трагичним емотивним везама светских и домаћих аутора

14. 02. 2023. у 16:01

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације