ДРАГОСЛАВ МИХАИЛОВИЋ: "Свет ме овај, може бит, вара"

В. Н.

14. 03. 2023. у 11:19

А НАШЕ гробље, не да се фалим, ал` баш лепо.

ДРАГОСЛАВ МИХАИЛОВИЋ: Свет ме овај, може бит, вара

Петар Вуковић/ "Биста број 3"/ Цвијета Зузорић

Старо окнанско гробље било баш преко пута шахту, одма до кућу шефа станице.

Ал` за време рата Немци су нашу јаму доста упропашћавали, па сам плитко галерије отварали и вадили оно најближе и најкрупније, а нит су там ди су пролазили добро подграђивали - шпрајцовали, веле рудари - нит залазили дубље; а то за рудник није добро. Ако су, на пример, до одсек ди је жица богата морали да прођу кроз неко сиромашно парче, они су га остављали незаштићено и пушћали да му сломови и вода упропасте већ отворени кодници.

Тако се одма после рата неке плиће галерије баш испод старо гробље обрушиле и пропале, и неки наши гробови почели да тону. Зато је оно, негде око педесет пете, затворено. А ново метнуто овам, сасвим на другу страну, изнад Касарину.

И лепо било и оно старо, не мож да кажеш. Погледај ти они борови тамо, ону ладовину погледај. Па има онде и један кладенчић, сам избио, и трава око њега порасте човеку до рамена. И мерише од рано пролеће, па све док не окиша у јесен.
Ама тек ти је ово ново лепо.

Подигнуто, овако, на један брешчић, шта по вру мало заравњен. Пукла ливада по њега, па ти се од ветрић који ту стално пирка лелуја пред очи и трепери кај нека оборена зелена чипкана фиранга, раширио ти се изглед одатле на други брежуљци и она брда мало даље, на окнанске куће доле и старопутине за Двориште и Бабину Главу, на ћораву Касарину мало ниже што се, гломазна, згурила ко дебела задушна баба на кишу, на нашу обрушену станицу и клонулу шахту што с онај велики зарђали точак зева на Окно кај велика коњска вилица, на путељци и стазе, шумарци и лугови. Куд год погледаш, лепота - памет да ти стане. Живоме ту да век проведе, а камоли мртвом.

Вржњају се наоколо лептири, који сам што нису побегли ноћиште да траже, а сунце прелило цео брег с неко медено жутило ко из велику росну чашу.
Испе се ја ту, запути се према Мисин гроб. Још му, видим, боју крстача није изгубила, стоји нам на његово место наш спомен, његов и мој.
Прекрстим се, па пољубим мојег човека у његову слику.

"Фала ти", реко, "што си ме зовнуо да се још једанпут у ову лепоту божју сретнемо. Је л` ти лепо овде, Мисо?"

Ичупа две-три травке што му на гроб избиле, узе да му поправим неко осушено цвеће.
"Нисам ти", реко, "ништа донела. Извини ме за данас."
И тако се с њега мало разговарам. Седим на укопану гробљанску клупицу.
Тишина око нас. Ники наоколо нема, на цело сам гробље сама. Тек што одоздоле од пијаца и парка оно Радованово блејање одјекује, друго ништа нема.
Мајем се ту мало онако, не знам више ни шта сам радела.
Изједанпут, усред тај мир, негде иза моја леђа ко да нешто засвири. Кај нека виолина, учини ми се.

Уплаши се ја мало. У први ма.
Чујем ли ја то добро ел ме глава вара? Свет ме овај, може бит, вара?
Причекај мало, Петријо. Немој да се плашиш, послушај прво. Види шта је.
Ћутим онако, седим на клупицу и право пред себе гледим. Ни да се мрднем просто не смем.
Ал свирка мене, богами, не вара. Приближаје ми се полако и, ево ју, све јача и јача. Па се уз ону виолину постепено умеша, чини ми ске, још нешто, још једна валда, па још једна виолина, а и нека дебела труба можда. А и нешто друго ту, може бит, има.
Ајд сад ја полако и да се окренем. Морам да и видим.
Обрћем се на ону клупу прс по прс ко да су то тице, па да и не уплашим.
А Мисин гроб, овако, готово на саму гробљанску ивицу. Одатле, може бит, још само двајестину метра равна ливада има, па одма, кроз високу траву што чисто пршти од беле раде и гороцвет, брег почиње да се спушћа.
Видим сад како кроз ту траву одоздоле - тек им главе у почетку видим - гацају моји музиканти.

Напред корача моје куждраво Циганче Душко и из све снаге потеже гудало преко ћемане; оно Мисино, мора бит. Иза њега газе Милутин и његова капела, пуштили мојег дечка напред, капелник и још један исто с виолине у руке, један валда у неку велику трубу дува, а четврти окида жице на онај бас. И како онако узбрдо кроз онај високи зелениш и шарениш узлазе, тако отуд високо дижу колена и бацају ноге пред себе, на дугачко вучу гудала и у корак справе клате.
Мен од то чисто душа застаде. Срце ми се у груди утиша ко да и оно неће да им смета, па куцка тек толико колико му треба да се одржи.
Дођоше моји музиканти до под сам брег, ту стадоше. Онако се из траву само од колена виде, ниже немају ништа. Застадоше ту и са свирку мало, док не поскидаше капе. Заденуше и негде. Па сад и засвираше и запеваше.
Запеваше они оно Милосаве бекријо.

Потегоше моји небески свирачи гудала, уплетоше прсти у дебеле жице, дунуше у оне златне трубе. Отворише гарава лица на румена уста, пуштише да им из бела грла беле тице полете. Прнуше оне и затитраше кај велико јато, над гробови се наднеше, цело гробље зачас прекрише.
У почетку они певаше ко што сам знала да се пева. Пропио си триста банке, и све тако. А онда пуштише да и глас понесе, па обртоше друкше, и неке друге речи уплетоше. Ди ли и само нађоше, боже?
Онда се - ни не опази кад - у њину песму упекља и Радованово блејање оздол. У њино бело јато ућушка се, онако црно, и оно. Беле и црне тице над наше гробље круже и главом ти заокрећу.

Мене то и мојем Мисе музиканти валда свирају, ал у мене они више не гледају. Подигли црне главе некуд у небеса, па као да њима тамо јаочу и певају.
Почеше сад свирачи кроз њину песму не само да се веселе и радују но и да се свађају и бију, да лелечу и запевају, запомажу и бога зазивљу, небо и земљу да грде, овом и оном свету матер и сестру и дете тек рођено и све живо и мртво да пцују, мене и себе, свим мојима и свим својима што се родили и још се нису испилили семе родитељско и материцу мајчину да проклињу. И све то с оно Радованово блејање сложили, па како њина песма овде јекне, тако оно отуд одјекне.
Лего на брег песмин јаок и људски лелек, па већ земљи тешко. Ни она више то не мож да трпи.

Мен претисле сузе, па ћу да потонем.

Гледам оданде у ти људи - живи ли су, Господе, или прикажње? - и, чини ми ске, видим и добро, ал од оне сузе можда ја и не видим оно што јес, но нешто што није. Пирка ветрић отуда, лети им врана коса и пада на гарава лица, ал, можда то њима не лети коса но они цели тамо поцупкују и високо по ово небо изнад нас скачају и кај неки шути црни јарци жално мекећу и врече што овај свет више за њи није и што им ни овај ни ниједан други место и кућу не може да пружи.

Мене на клупу капљу сузе као црешње. Лупкају и одскачу од ону даску, целе ће очи већ да ми искапљу. Чисто би у длан могла да и скупљам и прстима на место да и врћем.
Не знаш ти, човече, кака то свирка беше. Не можеш да знаш.
Лудеше још неко време моји музиканти, свираше, певаше. А онда се већ и заморише.
Почеше полако да се стишавају. И тако све тише, све тише, све тише. Па прво престадоше да певају, сам још полако с она гудала раде. Док најзад не уставише и то.
Поклонише се дубоко неком отуд, сви изједанпут, да л` мене да л` неком другом. Ичупаше иза паса оне сакривене капе, покрише се с њи. Онда заметнуше свираће справе на рамена ко врљике, окретоше се низ брдо и кретоше надоле.
И тако полако, полако, ко да све више пропадају у ону зелену траву што бљешти од сунце које замире, ко да и то нека дебела вода лако и родитељски благо у себе прима, нестадоше там ди су и изникли.

(Одломак из књиге "Петријин венац", издавач "Лагуна")

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.

20. 12. 2024. у 17:07

Коментари (0)

УКРАЈИНА ЈЕ ЗГРОЖЕНА: Не може да верује које санкције су управо укинуте Русији