ЖИВОТ ПОСВЕЋЕН ЗНАЊУ, ПРАВДИ И ОТАЏБИНИ: Заборављена Зора Прица Крстић, прва жена са титулом доктора наука у Србији и међу првима на Балкану

ПОВРЕМЕНО на светлост дана изроне открића која мењају историју, односно оно што знамо о њој.

МЛАДОСТ Зора Прица у време пунолетства, око 1900., Фото Из породичне архиве Александра Крстића

Недавно смо дошли до сазнања од управо таквог значаја, истражујући тврдње Александра Крстића из Београда, засноване на породичном предању, да је његова бака Зора Прица Крстић прва жена доктор наука у Србији, и једна од првих на Балкану. Директном претрагом њеног имена на интернету, долази се до врло кратке биографије са неутврђеном годином рођења, погрешном годином смрти и без помена доктората. Није било пречица у упознавању лика Зоре Прице, па смо кренули стазама темељитог истраживања њеног живота.

Са сигурношћу се може рећи да је Ксенија Атанасијевић прва жена која је докторирала на Универзитету у Београду 1922. године, али се од пре неколико година зна да она није прва Српкиња са докторском титулом, јер је Вукосава Марјановић Томић 1913. године одбранила докторску дисертацију на Природно-математичком факултету Универзитета у Женеви на пољу органске хемије, док је 1912. Владислава Полит Десанчић докторирала у области славистике на Филолошком факултету Универзитета у Будимпешти. Међутим, на наш званични упит Архиву циришког универзитета, добили смо потврду да је још 1908. године, дакле четири године пре Владиславе Полит Десанчић, Зора Прица докторирала на Катедри за филологију Филозофског факултета Универзитета у Цириху. Успут смо дошли и до занимљивог податка да је извесна Мара Ђурић (о којој се такорећи ништа не зна) одбранила докторску дисертацију у Бечу буквално пар недеља пре Зоре, али из непознатих разлога свој рад није објавила, огрешивши се тиме о тадашње правило појединих европских универзитета по којем се докторска титула могла користити само уколико би се дисертација публиковала најкасније годину дана по одбрани, што је Зора Прица учинила у априлу 1909.

ФАМИЛИЈА Зора (десно) са мужем Живаном, сином и Живановом породицом у башти куће у Драјзеровој, 1918, Фото Из породичне архиве Александра Крстића

Наредне године, до почетка Првог светког рата, представљају ништа мање динамично поглавље у животу Зоре Прице. О томе не бисмо данас ништа знали да није било њеног пријатељства са Магом Магазиновић - активисткињом, новинарком, првом српском модерном плесачицом и теоретичарком плеса. У својој аутобиографији "Мој живот" Мага на више места детаљно пише о дружењу и блискости са Зором. Није извесно где и када су се упознале, али 1909. године се обе налазе у Минхену, где Зора предаје стране језике у приватној женској гимназији, а Мага студира филозофију. У слободно време, интензивно се друже, посећују концерте и авангардне позоришне представе. Често им се придружује Зорин вереник Живан Крстић, родом из Смедеревске Паланке, иначе потомак старе српске породице која вуче директно порекло од Николе Смиљанића, проте и војводе у Првом и Другом српском устанку. Живан је студирао фармацију на минхенском универзитету и стицао искуство волонтирајући у једној од градских апотека. Тако из Магиних мемоара сазнајемо још једну необичност Зорине животне сторије: она је већ 1909. године била верена за Живана, иако ће се њих двоје венчати тек четири године касније. У оно време, веридбе типично нису трајале дуже од годину дана, а парови су се често венчавали само неколико месеци после заручења. С обзиром на то да је Живан био пет година млађи од Зоре, претпоставка је да су чекали да он заврши студије.

Крајем 1909, са драгоценим искуством стеченим у Немачкој, Зора долази у Београд, изнајмљује стан у Таковској 10 и запошљава се у Вишој женској школи. Иако је имала докторат, као жена није имала права да предаје на универзитету, а плата јој је била нижа од зарада мушких колега наставног особља, упркос томе што је њихова стручна спрема била нижа од њене, о чему ће она јавно писати као о друштвеној неправди коју би требало исправити. Са Магом Магазиновић почиње да кује планове о оснивању нове, експерименталне женске школе у престоници, која би се разликовала од осталих. Уз Зорину свесрдну подршку, Мага планира да битан део школе чине слободан плес, ритмика и глума јер је током боравка у Минхену похађала курсеве глуме и модерног плеса, попут школе Макса Рајнхарта и балетске школе Исидоре Данкан, те научила да игру, "без романтичарског претеривања и патоса", види као процес самоисказивања и приказивања несвесног дела личности, што је сматрала битним у развоју девојака. Други део школе, требало је да се бави језицима, по њиховом убеђењу неопходним за виши степен образовања који је мањкао међу женама у Србији тог времена. Тако у Београду 27. новембра 1910. Мага Магазиновић и Зора Прица оснивају Школу за ритмичку гимнастику и стране језике која ће, касније у измењеној форми, постојати наредних 35 година са учесталим јавним представама по бројним установама културе Београда, Србије и Југославије. Школа ће изнедрити многе добре плесачице и редовно окупљати девојке које су спремне да размишљају ван оквира тадашње патријархалне средине, па је међу првима ту била и Ксенија Атанасијевић која је у школи волонтирала као корепетитор.

веридба зора и живан 1909, Фото Из породичне архиве Александра Крстића

Из прича Зориног унука Александра Крстића, као и из поменуте Магине аутобиографије, сазнајемо да су се Мага и Зора кретале у најелитнијим београдским круговима књижевника, музичара и уметника, у којима се уживало у дружењу, али и "расправљало о најдубљим проблемима живота и уметности". Међу њиховим заједничким пријатељима помињу се Риста и Бета Вукановић, Надежда Петровић, Иво Војновић, Марко Мурат, Иво Ћипико, Јован Цвијић, Милан Грол..., а посебно су волеле да боемче по граду са Тином Ујевићем. Једног сунчаног зимског дана у фебруару 1913. године, велики број њихових пријатеља окупио се поводом прославе венчања Зоре Прице и Живана Крстића. Кум је био песник Велимир Рајић, а стари сват Мага Магазиновић. Избор старог свата такође спада у необичне детаље из Зориног живота, проживљеног мимо свих конвенција, јер су до тада у овој улози типично били мушкарци. У складном браку Зоре и Живана, родиће се два сина - Стеван крајем 1914. године и Драгутин 1922.

Година 1913. важна је за Зору не само због склапања брака, већ и због објављивања једне изузетно значајне књиге, чији је она била коаутор, а која је добила назив "Српкиња - њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас". Књига је привукла велику пажњу савременика, а данас се сматра важним историјским документом. У њој се, захваљујући ангажовању групе српских књижевница, први пут износе биографије жена које су својим талентом, образовањем и радом обележиле нашу културу, уметност, књижевност и науку. Притом се акценат не ставља на навођење сувих биографских података, већ на описивање препрека на које су ове жене наилазиле у свом раду у оквирима патријархата, као и начина на које су те тешкоће превазилазиле, те се може сматрати једним од првих штива слободног феминизма у Србији. У овој књизи је једно велико поглавље посвећено и самој Зори Прици (о њој пише српска етнографкиња, књижевница и уредница Јелица Беловић Бернаджиковска), а Зорин допринос књизи су текстови посвећени првој жени лекарки у Србији Драгој Љочић, нашој првој жени архитекти Јелисавети Начић, као и сликаркама Катарини Ивановић, Полексији Тодоровић и Маши Јанковић. Овим је Зора Прица међу првима, ако не и прва, која о овим иконичним женама наше историје пише као о великанкама наше културе и науке.

УСПОМЕНА Са синовима Стеваном и Драгутином на летовању, 1924., Фото Из породичне архиве Александра Крстића

Током балканских ратова, осим што наставља да даје часове језика и сарађује у стварању књиге "Српкиња", Зора такође волонтира као болничарка у београдским резервним болницама. Ово неће бити последњи пут да она засуче рукаве и активно учествује у неговању рањеника. Није извесно када се тачно Зора и Живан селе из Београда у његову родну Смедеревску Паланку, где он отвара апотеку, али се зна да током Првог светског рата Живан одлази на Солунски фронт, а Зора у Паланци води бригу о сину, управља апотеком и волонтира у болници "Стефан Високи", о чему сведочи и једна сачувана фотографија. Али Зора највеће заслуге из ратних времена стиче током Другог светског рата. Њен свекар Стеван Крстић, трговац, рентијер, председник Шумадијске банке и један од оснивача Српске демократске странке, био је тада исељен од окупатора из своје луксузне београдске куће у Драјзеровој 40, да би у њу били смештени немачки официри врховне команде. С обзиром на то да су Зору официри и врховно-командујући познавали као члана породице власника куће у којој су становали, она се једнога дана усудила да их посети са списком пријатеља за које је молила да буду пуштени из затвора. Задивила их је својим перфектним знањем немачког језика, па су јој чак дали комплимент да говори боље од њих. Молбу су јој услишили и све са списка пустили на слободу. Према породичном предању, Зора се потом још неколико пута враћала са списковима и сличним молбама, а ове су опет услишене.

Током Другог светског рата, Зора остаје без супруга који умире од меланома 1943. године.

По завршетку рата, комунистичке власти конфисковале су кућу у Драјзеровој улици и апотеку у Смедеревској Паланци, а Зора се пресељава у кућу на Црвеном крсту коју су она и муж купили сину Стевану 1936, када је дипломирао на Правном факултету у Београду. Ту остаје са синовљевом фамилијом до краја живота.

Зора Прица Крстић умрла је 1970. године у 88. години живота. Сахрањена је на Новом гробљу у Београду.

Шешир, кофери, рецепти...

У старости је Зора посебно уживала у одгајању свог унука Александра којег је одмалена учила стране језике, као и многе друге битне ствари. У успомену на баку, он је сачувао до данашњих дана њен шешир и кофере са којима је путовала по свету, бројне књиге, фотографије и ручно исписану књигу рецепата. Александру смо захвални што нас је подстакао да истражимо живот његове баке Зоре Прице Крстић, заиста изузетне жене која је неправедно заборављена. Овим је уписујемо у историју као жену која је померала границе родне равноправности, прву жену са титулом доктора наука у Србији и међу првима на Балкану, великанку наше културе и једну од значајних ратних хероина.

Препоручујемо

Додатак Култура

0 0

БИЛИ ЗЕЈН ШОКИРАО СЛИЧНОШЋУ СА ЛЕГЕНДОМ: Свет жељно ишчекује премијеру "Валцера са Брандом"

27. 11. 2024. у 17:00

Додатак Култура

0 4

ЈОВАНКИН ЛИК ОТРГНУТ ОД ЗАБОРАВА: Књига Олге Радић “Жена која је пушила ‘житан’” у издању “Службеног гласника” о нашем архитекти

21. 11. 2024. у 12:00

Додатак Култура

0 0

ПОГЛЕД ИСКОСА: Муратов двоструки јубилеј

21. 11. 2024. у 11:00

Додатак Култура

0 4

ЕКСКЛУЗИВНО - ДОСАД НЕВИЂЕН АУТОПОРТРЕТ МИЛЕНЕ ПАВЛОВИЋ БАРИЛИ: "Изгубљене" слике чувене уметнице брижно чува њена имењакиња у САД (ФОТО)

13. 11. 2024. у 12:39

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације