ЉУБАВ СЕ МОРА НЕГОВАТИ: Јелена Калајџија, за “Новости”, о роману “Спајалица, шест сјемена и перо”

KЊИЖЕВНОСТ може да нас заштити као Ахилеусов штит космогонијом која је њој иманентна од бесловесних порива времена које трошимо. Како Винавер рече, па ћу да украдем: "у то дубоко вјерујем и објема рукама потписујем".

Фото Приватна архива

Ово истиче Јелена Калајџија (1986), добитница угледне Награде "Гордана Брајовић" за роман "Спајалица, шест сјемена и перо", у издању Завода за уџбенике и наставна средства из Источног Новог Сарајева. По струци професорка српске књижевности и језика, ауторка раду у НБ "Филип Вишњић" у Бијељини, а у књижевност је ушла једном сликовницом после које је уследила песничка књига за одрасле "Прљави Сњешко на усијаној хауби", за коју је добила Награду "Новица Тадић". "Спајалица" је авантуристичка прича о шест девојчица које живе у дому за незбринуту децу у једном малом граду.

Да ли сте за неку од ваших веома симпатичних јунакиња имали узоре у вашој средини?

- Како да не! И сад их срећем, гдје год видим групу дјеце ту су узори и књишки и узори живљења. И не само групе, случајне самотњаке пролазнике, као и дјецу коју лично познајем. Мада је још интензивнији осјећај када препознам неку Уну Бу или Мину Риту Пеж, Иду Ири, Данану Гали, Булину Флинк или Килимицу Типувакатиту, сада након романа, онда знам да је све то једна велика књижевна истина, једна велика животна стварност. То су дјеца - дјеца која возе своју вожњу - упркос кишном дану, свађи, невољи, али и у сусрет сунцу, дружењу и ономе у чему су непревазиђена: игри.

Ликовима сте дали веома необична имена, са којом намером?

- Игра је једини доказ да смо живи, а као мали смишљамо најнеобичније називе за најобичније ствари. Поетички то пресвлачење има мало детективског уплива, разоткривања тајне у важности имена као идентитета. Уистину иза њихових необичних имена, ту су и она на која смо навикли. Намјере писца су увијек дубоко интимне, и тешко их је вербализовати мимо у ономе што је реципрочна читореакција. Игра никада није бесмислена, она је дубоко свједочење о слободи и машти, па нека је за ову прилику то одговор: допустити идентитету да буде стваран колико год био необичан, дати му легитимитет, вјеровати изнад свега.

Представник одраслих у овој књизи, управник дома за незбринуту децу, у први план ставља профит. Је ли то делић слике нашег времена?

- Дакако да јесте, али и не само нашег, нажалост. Поред управника ту је и контрајунакиња из свијета одраслих која изнад свега ставља дијете и његову безбједност изнад своје зоне комфора - Вера, школски писхолог. Управник је кулучар, како му и презиме каже. Трговина је један малер опстанка који је одвајкада присутан као један од негативних јунака, срећом ту је књижевност у којој та врста трговине не преживљава историју, нити ће.

Фото Приватна архива

Бавите се истраживањима нових начина читања о чему сте објавили и два приручника. Какви се закључци могу извести?

- Један од фрапантнијих је да се чита више него икад, али никад мање квалитетних штива. И ти приручници и моја истраживања су покушај, надам се не јалов, да се освијестимо да у хиперпродукцији има један замашан сепет смећа који читобиће не третира са достојанством. Нови начини су више упуте за раздвајање жита од кукоља. Не може се очекивати излазак из било које кризе културе која је, да будемо јасни, увијек присутна у некој мјери, ако јој не дамо оне валидитете, критеријуме и пробој хоризоната у којем читобиће буја, а не броји. Повратни маркетиншки утицај је направио такође једну лажну слику у којој линија мањег отпора смањује храброст читаоца да чита без рекламе или да прати сензационалистичко читање, које је првенствено лака разонода, али ријетко умни и емотивни напор.

У секцији "Креативна конзумација културе" годинама пратите те феномене...

- Програм секције на који сам усмјерена највише у посљедњем периоду "Да читање почне на вријеме" бави се оснаживањем породичног читања, слично радим и у ауторском програму "Књигоразрастање", гдје подсјећам родитеље да не могу они скролати телефоне и очекивати да клицни откидају на књиге... да је то много више од читања, загрљај, личносни однос и прије свега присуство у животу дјетета далеко инвазивније него одвести га на 16 секција да се подмири савјест и ушушка у слику свечињења за њихов напредак.

Љубав, братијо, љубав се његује. Са школарцима основних и средњих школа је деликатније, па сам осмислила једну библиотечку интерактивну друштвену игру "Књиге без страница", која се надам ускоро да ће бити доступна. Један кућни гејминг, али који стимулише читање, но за циљ има самоспознају личних књишких интересовања.

Најавили сте скори излазак сликовнице коју сте урадили са илустраторком Нином Спасић...

- Како живимо у доба сензационалистичког читања, екранско читање укида линеарно као монотоно, а то је за књижевност за дјецу увијек подразумијевало симултанизам, те је она теоријски увијек била најмодернија јер је ријетко индивидуални чин. Зато ми је сарадња са необичним талентима из области илустрације и дизајна безмјерно важна за наше колажно наступање. "Спајалица" има седам илустратора и три дизајнера, све сам их пробрала по сензибилитету текста и дала слободу да испричају ову причу својим средствима.

"Скровиште за Тајну" и "Зима у четири Дуњина доба" су књиге које сам без секунде премишљања повјерила Мирни Јовановић на илустровање, а Дуњи Шашић и Зорану Бадрићу за дизајн. Са Нином је нешто посве чудесно, она је урадила илустрације за "Успаванку за Свијет" илуструјући пустованом вуном, што ће са тог аспекта бити уникат у региону.

Најхрабрије занимање

Ваше стваралаштво за децу знатно се разликује од песничких књига за одрасле...

- Поезију за дјецу се ни не усуђујем да пишем, а вјерујем да ни нећу. То могу само горостаси попут Моша Одаловића, Бранка Стевановића, Елизабете Георгијев, да не говорим о Диклићу, Црнчевићу, Трајковићу, Радовићу, Влади Андрићу...

Гордану Брајовић тек не могу заобићи у контексту нашег разговора. Бити писац за дјецу за мене је најхрабрије занимање, па да нисам толико библиотекар не знам да ли бих се упустила и у ове прозе, то је дошло као посљедица револта да ми је занедостајло нечег мимо шаблона. Поезија за одрасле је нешто друго. Једино мјесто гдје могу рећи оно што мислим и осјећам, а да будем схваћена озбиљно, без да ми ко потрчи обући лудачку кошуљу. То књижевност може - тај кредибилитет јој нико не може одузети.

Препоручујемо

Додатак Култура

0 1

ЧЕХОВЉЕВИ ИСЕЧЦИ ИЗ ЖИВОТА: Обележава се 165 година од рођења једног од највећих и најутицајнијих руских и светских писаца

12. 02. 2025. у 05:00

Додатак Култура

0 1

ДУХОВНИ ОРИЈЕНТИР: Владета Јеротић - За живота феномен, задужио српску културу

12. 02. 2025. у 17:00

Додатак Култура

0 1

ШИРИО ВЕДРИНУ И ИЗВАН СЦЕНЕ: Одлазак Игора Бојовића, драмског писца и некадашњег управника "Бухе"

04. 02. 2025. у 15:18

Додатак Култура

0 0

СВЕТ САЖЕТ НА ЕКРАН

05. 02. 2025. у 08:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације