ЖИВОТ ПОСВЕЋЕН КЊИЗИ: Сећање на Градимира Стојковића

OД овог фебруара библиотеке, школе, центри за културу, фестивали који окупљају ствараоце за децу и младе, остали су без једног од најчитанијих, радо виђених и често присутних великана писане речи.

Фото Лагуна

Све је растужила вест да се Хајдук одметнуо у небеске шуме. Склонио се у дружину незаборавних којима је ионако припадао. Задржао је стално место на полицама где су редови његових књига, просторима у којима је радо дочекиван уз жељу да саслушају важну и лепу реч. Долазио је и да охрабри, развесели, остави за успомену потпис на неком од безбројних издања. Судећи по ономе што пише на њиховим корицама "Хајдук у Београду" ће заувек остати, иако се понекад приказивао као "Хајдук из Београда", с тим што се зна да "Хајдук брани домовину" и зато вечито "Хајдук остаје хајдук".

Издавачка кућа "Вук Караџић", која нажалост одавно не постоји, уз врло строгу уређивачку политику, одлучила је почетком деведесетих година прошлог века, да у издавачки план уврсти књигу за децу и младе "Хајдук у Београду". Показало се да је то био не само добар већ и комерцијално успео потез. Дело се прочуло после добијања угледне награде "Политикин забавник" и тираж је за кратко време нестао са рафова књижара. Оно што је уследило могло би се назвати малим књижевним чудом или читалачким феноменом. У библиотекама се за добијање ове књиге чекало на ред, а похабане странице су вапиле за новим издањем. Оно се ускоро појавило, а за њим следеће, да би током година "Хајдук у Београду" постао једна од најобјављиванијих дела у тадашњој Југославији, затим и Србији.

Фото промо

Тврдили су продавци књига, да су им људи, у пролазу, тражили да из пртљажника изваде и примерак који су желели да купе. Сам Градимир је причао како га је непознати дечак, пред кућом, док је у наручју носио примерке, молио да му прода једног "Хајдука".

Уследиле су "жеље читалаца", односно, многи су тражили наставак, што је аутор морао да прихвати. Тако је уследио други део, "Хајдук против ветрењача", а за њим још седам: "Хајдук са друге стране", "Хајдук на Дунаву", "Хајдук чува домовину", "Хајдук остаје хајдук", "Хајдук у четири слике", "Хајдук из Београда" и "Хајдук по Хималаји".

Ако је веровати проценама и самог писца, ово су најбројнији хајдуци на нашим просторима.

Из штампарије је изашло око 500. 000 примерака. Тако су млади читаоци, али и они чије је одрастање пратило и раст главног јунака, могли у дужем периоду да прате, пате, стрепе или се веселе уз ове наслове.

Како ова, тако и остала дела Градимира Стојковића, поседују специфичан угао посматрања, он има свој изграђени поглед на свет, карактери су му јасно осликани, радња зналачки развијена. Свако дело доноси нови доживљај, као да је писано неком новом снагом новом енергијом, новим стилом. Писац подстиче младог читаоца на одлучност, храброст, размишљање, упорност. Охрабрује снагу за проналажење сопственог пута, подстиче на тражење и налажење излаза из непријатне или случајно створене тешке прилике. Сва дела су прожета особеним стилом, благим, ненаметљивим хумором, испуњена су емоцијама. Уз то писана на себи својствен начин остварују својеврсну комуникацију с читаоцем.

После много година читања, критичарских расправа, разговора с читалиштем, постављања на позорницу, Хајдук је нашао свој пут према филмском платну. Занимљиво је да је тај пут био дуг, пре свега због ауторовог сталног одбијања да се то оствари. Он једноставно свог јунака није могао да види на екрану. Тврдио је да свако може да буде Хајдук, да сваки читалац, било ког узраста, у њему може да препозна себе. Зато Глигорије Пецикоза звани Хајдук нигде није јасно описан. Не зна се како изгледа, какве су му боје очи, каквог је лика. Укратко, свако може да се поистовети с њим, да оствари замисли, жеље, маштања и снове.

Постоји оправдано мишљење међу писцима за децу, али и одрасле, да су девојчице приврженије и бројније кад је читање књига у питању. То се потврђује и површним увидом у листу посета библиотекама. Сасвим је природно што, при таквом стању ствари, девојчице желе да се и оне нађу у функцији главног јунака. После бројних разговора, Градимир је схватио да нешто мора учинити у том смеру. Тако је настала особена књига "Све моје глупости" овенчана наградом "Невен" 1995. То је прича о петнаестогодишњој Богданки и њеној сестри Злати, које су сестрински блиске, али, њихови поглед на људе и свет који их окружује, веома се разликују.

Ових дана било је текстова на разним странама о Градимиру Стојковићу. С појединима се писац ових редова у потпуности слаже. Тачно, као човек био је оличење скромности, увиђавности и доброте. Поштовао је друге, истицао туђи успех, подстицао рад. Увек је био спреман да разуме невољу. Није волео да пресуђује, ставља примедбе, саветује. Ако неко замоли за сугестију, ту је, али искрен уз поштовање истине. Добар део себе пренео је на јунаке својих дела.

О дружељубљу, неговању пријатељства, спремности да помогне пријатељима, најбоље знамо ми који смо се с њим годинама дружили. У том дружењу откривали смо један особен свет из кога су одстрањене уобичајене норме понашања, грубости и лоши подстицаји, свет који је саткан од оптимизма, поверења, поштења и широких, искрених осмеха. У најкраће, човек и писац достојан највећег поштовања.

Препоручујемо

Додатак Култура

0 1

ШИРИО ВЕДРИНУ И ИЗВАН СЦЕНЕ: Одлазак Игора Бојовића, драмског писца и некадашњег управника "Бухе"

04. 02. 2025. у 15:18

Додатак Култура

0 2

IN MEMORIAM - ОТВАРАО НОВЕ ХОРИЗОНТЕ: Одлазак Зорана Јакшића (1960-2025) писца научне фантастике и преводиоца

04. 02. 2025. у 18:56

Додатак Култура

0 0

СВЕТ САЖЕТ НА ЕКРАН

05. 02. 2025. у 08:00

Додатак Култура

0 4

НЕПОЗНАТЕ БЕЛЕШКЕ ИЗ “НОТЕСА БОРДО КОРИЦА”: Први пут објављени медитативно-дневнички текстови нашег великог писца

14. 01. 2025. у 16:57

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације