МИЛАН ПОПОВИЋ ЗА "ТВ НОВОСТИ": Дедовина је "кућа није на продају", а парче земље је дар за будућност (ФОТО)

ТРЕБА мотивисати људе да се пробуде, спасу дедовине, сачувају склониште за своје потомке, јер само онај ко не мисли ништа тај и не види шта доноси будућност и шта ће значити парче земље са бунаром, оџаком и високом оградом.

Фото: Александар Обрадиновић

Овако на почетку разговора за "ТВ новости" говори Милан Поповић, популарни ТВ новинар, аутор и водитељ емисије "Моја дедовина" коју гледамо сваког петка у 21 час на Првом програму Радио-телевизије Србије. Сваког петка Милан са својом екипом мотивише људе да обнове своју дедовину на селу, са жељом да се "врати" живот на село, као и да се сви уједине.

- Има емисија које помажу сиромашнима, враћају људе на село, а "Моја дедовина" успела је да младе људе из града мотивише да својом енергијом, за генерације које долазе, спасу место које су преци муком стварали. Несигурна времена од вируса корона, па до ратова који се данас воде додатно су потврдили здраву тезу - дедовина може бити место и за прелепе тренутке, али и за "црне дане" ако икада дођу.

Фото: Александар Обрадиновић

*За нову сезону "Моје дедовине" пријавило се више хиљада људи. Причаје много, епизода је мало. Како их бирате?

- Наша екипа бира "главне глумце" за одређени регион. Тражимо емотивне приче које могу да мотивишу људе из тих крајева да ураде исто, да обнове дедовину. Наша емисија није хуманитарног карактера и наши домаћини су обично млађи људи из града који својој дедовини дају неку нову улогу и спашавају огњиште предака. Све се дешава пред камерама и за три дана, уз помоћ најмилијих, налик некадашњој моби, показују своју слогу и снагу. Наша мисија је и да скренемо пажњу да се не прода дедовина, јер она припада нашим наследницима. Зато се на крају сваке епизоде и ставља табла на дедовину на којој пише: "Није кућа на продају".

*Нове епизоде воде вас у околину Прибоја, Бабушнице, Лесковца, Бољевца, Блаца. Где ћете нас још повести и које ћете судбине осликати уновом серијалу?

- Путујемо и надомак Луковске бање, Сокобање, Чачка, Куршумлије, Грделице, Аранђеловца, Радан планине, али и ка истоку Србије крај Деспотовца и Кладова. Један од "најшаренијих" серијала до сада. На Дунаву у селу Корбово на самој граници са Румунијом завршавамо 70. дедовину по реду.

*"Моја дедовина", као што кажете, стигла је до 70. домаћина. Шта вам је био мотив?

- Мој став је да сваки аутор у медијима мора да има одређену мисију. Неки имају часну, а неки неку другу. Мој одабир је да све што икада снимим буде на корист нових генерација у Србији. Да пробам да предочим на време неке појаве које ће будућност бацити пред њих. Зато сам и радио серијале о затворима, како бих са колегама, младима скренуо пажњу где води криминал, о навијачима, како бисмо осветлили и ово поље које делује примамљиво младима, онда "Задња кућа Србија", у којој смо говорили још пре 10 година шта ће бити када нам млади оду, а не рађа се довољно деце. Сада чекамо да из далеких земаља дође неко да вози аутобус, неко да ради на скели, неко да пере судове, а кроз серијал "Моја дедовина" порука је да сачувамо оно што нам чува леђа, дедино и бабино имање и село. Док њега имамо, нико нас не може уцењивати.

Фото: Александар Обрадиновић

*Шта је највећи изазов који сте имали током обнове имања у емисијама које ћемо гледати?

- Да се са само три хиљаде евра, које доносимо као поклон серијала, да се купи грађевински материјал, урадимо све. Пре пет година то је било шест просечних плата, а пошто је буџет остао исти, сада се и уз додавање новца домаћина често мучимо. То јесте изазовно, узбудљиво, али зна да буде и напорно.

*Пред камерама Радио-телевизије Србије дешавају се чуда. Од потпуно напуштених имања, које су једва опстала, а куће биле скоро пред рушењем - настају дедовине за понос. Шта вам пролази кроз главу док је сам процес рада на имањима?

- Гледам колико овај народ може да буде сложан, колико има снаге и колико је све то нестало за само један век. У тим тренуцима снимања Србија делује као она коју су нам оставили прадедови после Првог Светског рата. Сложна фамилија, сложан народ - спреман на све.

*Осим што обилазите Србију уздуж и попреко, преносите своја знања млађима. Има ли младих који су упркос доминацији "онлајн" новинарства вољни да пођу вашим стопама?

- Обуком младих људи бавим се већ 20 година. До сада сам знање пренео на преко 700 омладинаца. Телевизија је скупа играчка и захтеваће све веће буџете да би се добио квалитет довољан да оправда потребу гледалаца да на њиховим огромним телевизорима нешто изгледа као "Нетфлиx". Наравно, говорим о савременијим документарним форматима. У будућности ће то бити привилегија само најбољих. Много бољих и од нас. Оно што знам јесте да се све већи број младих одлучује за спортско новинарство, али све мање за живи програм попут вести и слично. Верујем да ће наша професија полако губити младе, да ће информативни програм губити снагу, све ће се мање гледати, људи ће тражити алтернативне начине информисања свуда у свету, а од забаве на телевизији ће тражити прескупи спектакл. Зато сам песимиста да телевизија може да издржи борбу против онлајн медија. Тачније, неће.

Фото: Александар Обрадиновић

*Шта публика највише воли код вас?

- Наши гледаоци кроз године праћења садржаја који мој тим прави знају да могу да нам верују. Да могу да осете искрену емоцију, праву слику и да сагледају Србију и из наших емисија добију инспирацију. Некада је тон депресиван, попут серијала "Задња кућа Србија", и сурово истинит, а некада мотивишући и позитиван као "Моја дедовина", јер је важно покренути људе.

Фото: Александар Обрадиновић

*Дуго сте на медијској сцени, шта вам је новинарство донело, а шта одузело?

- Новинарство ми је донело да видим и доживим оно што други неће никада имати прилике. То могу да захвалим и грађанима и телевизији. На Јавном сервису зато и радим, али и због тога што је то место на коме раде најбољи оркестри, уметници, глумци, тимови емисија, попут "Сасвим природно", "Квадратуре круга", "РТС ординације, "САТ-а", "Трезора", и да не набрајам даље. Сви ми смо се изборили да нас публика прати и да нам верује. То не можете или ћете тешко ако имате власника (читај - газду). Новинарство ми је донело и много изазова, а један од главних је да за ових 26 година колико радим сачувам образ, себи и дугогодишњим сарадницима. Овај посао је предиван, али тражи рад "до коске".

Фото: Александар Обрадиновић

*Супруга Марија, ауторка и водитељка емисије "РТС ординације", и ви сте из истог еснафа. Колико вама значи да се и у приватном, брачном, али и у пословном смислу допуњујете?

- Најважније је да разумемо природу посла. Моја путовања на терен тешко би разумео неко ко не зна колико је тешко снимати овакве формате. Исто важи и када је Марији потребна подршка за њене тешке припреме емисија. Кажу да смо нас двоје сада једини медијски брачни пар, а сећате се да сунекада то били Звонимир и Мајда Шимунец. Сад смо ми Поповићи. То да смо недавно прославили седамнаесту годишњицу брака довољно говори о нашој слози и разумевању.

*Где је ваша дедовина и које емоције у вама буди?

- У селу Михајловац код Смедерева, из кога су пореклом и мама и тата. За мене је дедовина место на коме сам ходао бос, јео најлепше трешње, мазио тек рођено јагње, пио црно вино свог деде, гледао ТВ Студио Б и ТВ 3К, слушао гласно музику док сам скакао са лоптом у рукама ка кошаркашком обручу који су ми нана и деда направили од неке савијене жице. То је место на коме сам јурио са вучјаком Арисом, а данас је то место на коме је мој вучјак Вучко, на коме је деда који има скоро 90 година и место на коме су "оне липе из детињства" за све ове године израсле, да су скоро више од куће. Време је незаустављиво и то ми говори кад год свратим.

Фото: Александар Обрадиновић

КАД ИЗ СВЕТА ДОЂЕ МЛАДОСТ, И БОРБА ЈЕДНОГ МАТИЈЕ

*КОЈА прича вас је највише дирнула?

- Увек ме погоде приче о деци. Тако је увек било до сада. Међутим, ове сезоне ме највише изненадио долазак преко 100 људи на усељење једне дедовине на 1.300 метара надморске висине на имање готово без пута. Много деце, омладине, рођака, а све у част деде који је створио ту дедовину пре 70 година дошавши на празну ливаду. Одатле су сви одшколовани, удали се и женили, отишли у бели свет, а онда дошли да прославе обнову дедовине.

*А која је за вас била најтежа и најпотреснија прича, или најсрећнија?

- Једна од најдражих борби је за дедовину једног Матије. После тешке болести, коју је победио учествовао је као домаћин. Месецима касније јавили су нам да се болест вратила и да се опет бори. Знамо да је невиђени јунак и да ће опет победити. То ћемо прославити, кад Бог да, на дедовини.

БОНУС ВИДЕО:

Шампиони у фокусу: Хаџи Пурићи и 300 медаља шампиона знања

Препоручујемо

Познати

0 0

МОРАМ ВОДИТИ РАЧУНА О СЕБИ: Никола Роквић води здрав живот и вежба пуном паром (ФОТО)

16. 09. 2025. у 19:10

Познати

0 0

МОЈА ЖИВОТНА ДВАДЕСЕТ ПЕТИЦА: Жељко Васић о јубилеју, почецима и музичкој инспирацији (ФОТО)

16. 09. 2025. у 17:20

Познати

0 0

ПЕТИЦИЈА НА ПОМОЛУ: Српски певач из Аустрије снима спот у музеју чувеног музичара, а грађани Беча љути (ФОТО)

15. 09. 2025. у 19:25

Познати

0 0

ПРЕД 18 ХИЉАДА ЉУДИ: Харис Џиновић у Володеру скупио десет пута више публике од броја грађана (ФОТО)

15. 09. 2025. у 17:40

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације