Култура

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Култура сећања

Слађана Илић

10. 08. 2021. у 16:33

У НОВОМ роману Александра Гаталице "Двадесет пети сат" флуидне су границе између реалности и офантастиченог света једног жељеног Београда - чији су рејони грађени с носталгијом према времену које је прошло.

На сасвим особит начин исприповедане су судбине наших емиграната расутих по свету, од Париза и Лондона, до швајцарских, америчких, шпанских и других светских метропола и варошица. Читаоци овог динамичног романа сигурно ће бити опчињени судбинама јунака, нарочито Милоша Црњанског, Станислава Кракова, Владимира Велмар Јанковића. Условљени сложеним историјским околностима, а оне су за њих увек биле такве, јунаци се крећу кроз реалне, али и имагинарне светове у које су их потисли њихови двојници.

Увођење двојника који заузимају животе својих оригинала додатно услојава овај роман и судбине његових јунака, високих интелектуалаца, који нигде нису добродошли. Они нигде не налазе сигурност, чак ни када су у свом дому, како је то било са Исидором Секулић (која је такође добила место у овом роману). На основу уланчаног приповедања - а готово сви јунаци су приповедачи, смењују се и појављују више пута у различитим временским одсецима, али и световима - разумемо да су многим разлозима били мотивисани да направе за себе једини могући свет, онај који постоји у том, "двадесет петом" сату.

Први разлог за то је репресивност успостављене Титове државе у оквиру које су у свету културе, науке и уметности значајни људи и/или пак доказане патриоте били не само сувишни, већ проглашени непријатељима, ликвидирани, затворени или маргинализовани.

На основу онога што су исприповедали књижевни јунаци емигранти, али не само они, већ и људи Службе - Мирко Илић и Весна Цигановић (а који су се на крају од ње одметнули), закључујемо о степену ауторитаризма и репресивности тог друштва и, наравно, о суштинском одсуству слободе и моћи - за све осим за победнике.

Други разлог за то, закључујемо резигнирано, тиче се истине да ниједно време, па ни садашње, није у савезу с врхунским интелектуалцима наших простора који континуирано раде на корист сопствене земље и њене културе, а јесте у савезу с тзв. компрадорском интелигенцијом, која систематски ниподаштава историјску жртву сопственог народа, његову традицију, моралне постулате, културу, а особито књижевност.

Роман је уоквирен врло актуелном причом наших дана. Наиме, извесни Миладин, Србин из Немачке, стицајем околности бива затечен у Београду на почетку корона пандемије и разбољева се. Из сегмената онога што као наш савременик приповеда са искуством живљења на западу, као и на основу искустава јунака овог романа, само у другим временима и околностима, можемо потврдити наша претходна, а реална знања о ономе што запад јесте. Можемо сагледати његова лица и наличја, а такође много тога потврдити и закључити о нама самима у односу на запад.

Овај роман Александра Гаталице специфичан је омаж Милошу Црњанском. "Друга књига Сеоба" и "Роман о Лондону" веома су важни за "Двадесет пети сат" и његове јунаке. Тај роман на посве књижевни начин говори нам о значају културе сећања. То је оно што наша (ауто)коолонијална елита управо жели да заборавимо. Нећемо заборавити, наравно.