ПОГЛЕД КА ИНДИЈИ: Прилози српској књижевној историји

ИМА у историји културе тема које на први поглед делују маргинално, али пажљивије читање открива да су кроз неколико генерација заокупљале умове немалог броја стваралаца и мислилаца.

Фото Промо

Таква је и слика Индије међу српским писцима. Наизглед мање утицајна од француске, немачке или руске културе, индијска је од 19. в. па све до данас фасцинирала српске књижевнике и интелектуалце. Када се систематски и хронолошки погледају њихови текстови о Индији открива се недовољно позната прича о великој љубави. У бившој Југославији је 1965. одржан скуп "Југославени и Индија" у Загребу, где су тих година осниване индолошке студије. У српској научној средини таква истраживања остала су препуштена ентузијазму појединаца. Кад је о књижевности реч, писало се о нирвани код Диса или о путопису Јелене Димитријевић, али остало је још тога непрочитаног и код великих писаца, а камоли у старим издањима и часописима. Збирни поглед на ову имагинарну и често идеализовану Индију може дати нову димензију слици српске књижевности.

Такав покушај учињен је 2019. када је у Задужбини Доситеја Обрадовића одржан округли сто "Индија и српска књижевност", први такав одржан код нас. На њему су учествовали проучаваоци усмене књижевности, ренесансе и књижевности 18. и 19. века. Објављена књига је зборник радова с тог окупљања. Зборник отварају два рада посвећена српској епици и индијским паралелама. Александар Лома, који се већ дуго бави "археологијом" српске јуначке поезије, даје нове увиде о сличностима "Махабхарате" и косовске епике, овог пута о цикличном схватању времена. Ова необична сличност објашњава се пореклом из мита, заједничким наслеђем праиндоевропске старине које се сачувало с једне стране у српском, с друге у староиндијском епском певању. Лидија Делић пише о слици Индије код српских певача. Колико год далека, ова земља им није била непозната, барем по имену.

Најпознатија је "проклета Инђија", али није то једина њена слика која се јавља код гуслара, како рад открива. Славко Петаковић анализира чудесну Индију о којој се говори на почетку Држићевог "Дунда Мароја". Наизглед је ова слика разумљива у контексту географских открића тог доба, али садржи и нешто више, један утопијски простор ван реалне географије. Персида Лазаревић ди Ђакомо показује како су до образованих Срба почетком 19. в. стизале вести из светске филологије о открићу сродности европских језика са санскритом, чиме је установљено постојање индоевропске језичке породице.

Подстакнут тим новостима, Павле Соларић пробао је да повеже порекло Срба и Словена са Индијом. Милан Јовановић Морски, медицинар, драмски аутор и путописац био је један од првих Срба који је стигао до Индије крајем 19. в. као бродски лекар. Горан Максимовић анализира Јовановићев путопис с Истока у ком описује и боравак у Индији, од одеће и пејзажа до обичаја и политике. Морски је на свом путу радио аквареле и један од њих, "Село код Калкуте", на корици је зборника. Путописним жанром бави се и Нађа Ђурић која се посветила књизи Божидара Карађорђевића. Мада је путопис настао на француском, тешко је исписати име Карађорђевића из наше културе којој је и сам хтео да припада.

Показује се како је на кнежев приказ индијских предела утицала савремена техника импресионизма. Аутор овог чланка и уредник зборника писао је о слици коју су српски интелектуалци између два рата имали о Гандију. Док је популарност Рабиндраната Тагора у то доба код нас довољно позната, пријем Гандијевих идеја остао је неистражен. А увид у чланке открива политичку подршку Гандију код нас и одушевљење њим као универзалном месијанском фигуром. Интересантно је да је једну од првих докторских теза о Гандију у свету одбранио у Паризу компаратиста Милан Марковић. Неки српски путници Гандија су срели и лично и писали о тим сусретима.

Ово су прилози којима је свако из једног угла допринео широј повести која, на крају крајева, и није толико о Индији, колико о нашој култури. А могао би се замислити зборник с истом темом, а с потпуно новим прилозима: о народним приповеткама и индијским паралелама, о средњовековној књижевности и њеним индијским изворима, о низу писаца двадесетог века, тако различитим као што су Стеван Пешић и Чедомир Миндеровић, о контракултури седамдесетих која код нас делује у време комунизма и несврстаних... Но, сем доприноса српској књижевној историји, овакав или неки сличан зборник може дати подстрек и нечем другом - стварању српске индологије као институционалне академске дисциплине.

Препоручујемо

Култура

0 0

НЕПОДОБНИ "ПЕКАРИ" И СУМЊИВА "ЗЕМЉА": Пред читаоцима необјављени текстови Јована Радуловића, у издању РТС

13. 04. 2022. у 11:08

Култура

0 0

ПО БУРЕК КОД НУШИЋА: Како су се Смедеревци одужили највећем комедиографу српске књижевности

13. 03. 2022. у 07:54

Друштво

0 2

ЕВРОПА ГА СЛАВИЛА, СРБИЈА ЗАБОРАВИЛА: Чувени критичар и публициста Урош Петровић делом задужио српску књижевност

31. 10. 2021. у 11:15

Култура

1 8

HOMO POETICUS, УПРКОС СВЕМУ: Хандке се на глобалном плану више неће поновити

19. 10. 2021. у 18:47

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације