ПРЕД БОГОРОДИЧИНИМ КОЛОМ, У МОРАЧИ: Са Свечане академије у Колашину, којом је обележен велики јубилеј - 770 година манастира Морача

Како ћу, Високопреосвећени владико Јоаникије са свештеницима, монаштвом и вјерницима, поштовани Колашинци и гости Колашина, на велики датум, на седам стотина и седамдесет година манастира Морача; на славу задужбине кнеза Стефана, Вукану сина, Светом Сави синовца, Стефану Немањи унука; како ћу као писац који велича завичајну ријеч са њеним расцвјетаним значењима и круговима који успијевају да богате српски језик ако не бих говорио понесено иако смо у оглоданом и сувом времену;

Фото Ж. Драшковић / Светигора

како ако не бих из азбучних романа прочитао бар један запис у чијем наслову је ријеч сига, што се зове и седра; што се зове и тух или тус, по чему је можда и добило име мјесто одакле су наши преци носили срезан камен да вјекује у храму Успења Пресвете Богородице; гдје на фрескама гледамо животопис пророка Илије кога на обали ријеке Хорат храни гавран; гдје су чувени радови хиландарског зографа Георгија Митрофановића с иконама које су ишле на свјетску изложбу; гдје су, уз молитве, у обоженој тишини, украшаване рукописне књиге и остављане у књижарницима; гдје су српски патријарси бирани и сазивали велике саборе народних вођа; гдје се будила просвјећеност и кроз вјекове се дозивала с нашим временом; гдје су архимандрити били завјереници Никодим Дуловић и Аксентије Шундић, ратници Михаило Дожић и Димитрије Радојевић чији су мостови на Грлу морачком и под Манастиром остављени, Митрофан Бан, каснији митрополит, предузимљиви Мирон Меденица и многи још, њима сродни по учености и благословљу; гдје је крај родитељске куће започео школовање српски патријарх др Гаврило Дожић чија је ријеч, док је био митрополит, била пресудна на великој народној скупштини послије Великог рата; гдје се у породици Радовић подигао архиепископ цетињски и митрополит др Амфилохије, градитељ и обновитељ вјере, цркава и манастира; гдје су сложно, као један, кроз густа и тамна времена приступали крсту и ктиторском ћивоту Морачани и Ровчани са осталима, у свом духовном средишту; гдје су долазили да се закуну под Богородичиним колом са двадесет једнаких иконица које су за сунцем и за срећом окретане кад се иде у часне послове; а с неруке онима што су ширили омразу, кретали упријеко, доносили бруку и општу штету; гдје су сабори госпођински чекани као велики дани сестринске бриге и братске скопости, искрене љубави и оданости свом имену; као што ће бити и на сјутрашњи и сваки дан који долази; да огласи трајан мир, слогу и опраштање у данашњој Црној Гори; да се износе колијевке окумнице као што је умир чинио Свети Петар Цетињски; да сви који се казују Срби, Црногорци и остали у Његошевој земљи пазе једни друге; да поштују Његошев завјет и аманет као свијећу која гори за добро свих који чине добро; да обурдавају свакога ко мисли да је сва Црна Гора његова имовина и ко хоће да је запучи у свом џепу; да се заједно сјећају како је у тринаестом вијеку, на половини тог вијека, сволтана немањићка светиња у морачкој жупи; крај Савине стране и Савиног почивала, пониже од Савине воде испод Јаблановог врха; са жељом да Светигору нико не потопи; да Савину изворску воду нико не замути; да скрајнута Морача не опусти као што је пусто или запуштено мноштво планинских и осталих насеља у Црној Гори; што се мора казати и проказати у овој години; када се на Жабљаку у први разред уписало десеторо дјеце, а у Шавнику четворо; када нас више умире но што се рађа; када с најбољим нашим младим стручњацима снабдијевамо најбогатије земље у свијету; када сами себе гасимо; када ни мајке с истим бројем дјеце нијесу равноправне; када се национално и на друге начине предвајамо; када све то знамо и све то примамо као да је нормално; када смо омамљени обећањима умјесто истине; када су нам књиге затворене а скаредни екрани отворени; и тако редом, у свјетском нереду; па како бих могао друкчије да се обратим; у граду на Тари, свој међу својима; ако не бих као што сам казао на почетку реченице коју слушате; која само помиње понешто од онога што се на свечаном скупу у част Морачке лавре мора поменути; како бих могао набрајачку бесједицу сводити без записа који читам увијек када се књиге испод које руке јавно приказују; тако а не друкчије: о прецима који су најљепши споменик оставили у Морачи Доњој; себи и нама; на начин непоновљив; у нашем оку кроз осам вјекова; а обећани запис каже да је на почетку било овако:

Гледали су, пред годину 1252, толико су им старе очи, поред семољских лисника, западном страном, уз продоли и врлећаке, косама и превојницама, кроз јаворје што му је само име остало, како додају, рука руци, даноноћно, без одмора, камен по камен, жут и мек, шупљикаст, учетврт срезан, наручит, да од њега, од сиге, доље, дан хода далеко, пола неба дубоко, над њиховом ријеком од семољских вода, више слапа каквог други немају, на травној подини, на равниници, сволтају и украсе лавру у којој су се, под њеним крстом, сви родили.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације