ПОЗОРИШНА КРИТИКА : Прапочетак успеха - Гете “ (Пра)фауст“, режија Борис Лијешевић, БДП

ИСТРАЖИВАЧКА тетарска радионица редитеља Бориса Лијешевића и драматурга Федора Шилија изнедрила је још један експеримент, „Пра(фауста)“, који се мало разликује од оног „правог“, касније написаног. Истраживачи су, сопственом методом (епика и деконструкција заједно у стиху) још једном испричали (тачан израз) познату причу о томе, како је научник Фауст продао душу нечастивом, за додатни тренутак младалачке страсти. Најближи њиховом хиту „Чаробњак“, где Светозар Цветковић тумачи Гетеа, врло слично овом подухвату, када игра Фауста, (Пра)фауст забавља и интригира публику, на празној сцени /Александар Денић), уз ватромет глумачких бравура. И не да гледаоцу мира:неко из публике мора и да „заглуми“, по тексту, који му додаје Фауст.

фото:приватна архива

Типичан Лијешевићев продор кроз позоришну илузију овде врло добро „ради“. Јер, читава представа је осмишљена као разиграна литургијска драма, нека врста средњевековног миракула, мистерија, у коме обични људи почесто играју божанске реплике. То „глумовање“ је у овој представи најбоље стајало Огњену Грабарићу, који се, већ доказаном вештином, мигољио кроз Мефистофелесово универзално зло, бескрајно симпатичан, полиглота, музички образован, изванредан у персифлажи. Само што није био Нечастиви, него неки суперстар у светлећиим патикама (Марина Сремац)...Добро би било да му је редитељ дао бар тренутак анђеоске дилеме, да се наслути природа, која се падом приначила у карактер „онога, чије се име не помиње“. Фауст Светозара Цветковића, био је очекиван: кристално јасан и у стиху, и у намери, врло добар у приказивању искушења, коме нико не би одолео, трагичан у тренуцима искреног кајања због свог злочињења над сиротом Гретом. Њу је изврсно, надахнуто, волшебно играла Ива Илинчић, постајући централна фигура ове представе. Она је, заправо, била и Фауст (слика његовог недела), и Мефистофелес (јер је поклекнула пред Фаустовим наговором да отрује мајку). Ако дела говоре више од речи, ако је позориште место радње, а не приповедања (упркос Лијешевићевој упорној заводљивости „сторителинга“), онда је због Грете Иве Илинчић вредело поставити ову представу, упркос томе, што у значењском смислу, није много новог донела тумачењу великог Гетеовог дела.

Мирјана Карановић је, очекивано, од лика Марте створила бравуру, а Иван Томић, Даниел Сич, Иван Зарић и Станислава Николић су врло успешно попунили, својом уверљивошћу и умећем, празнину многих духова, које је Шили избацио, оправдано, из овог миракула.

П(р)оиграли смо се великим Гетеом, са аргументом, да је Прафауст нешто више, другачије, дубље (!) од потоњег дела, које је надживело векове, а и наш ће. Порука у мистерију мора да дође из игре, јер су претње цркве паклом и казнама због грехова претешке, престрашне и пресурове, да би се могле исказати простим речима. Лијешевићева и Шилијева представа је ту игру показала заводљивом, можда и превише /кореограф Соња Вукићевић), осим ако Мика Џегера не схватимо као Сотону лично, што би он, вероватно, радо прихватио. Харизму злотвора Фауст овде није имао, а Мефистофелес је није ни хтео, јер се сав предао „глумовању“ да је сладак и неодољив. Сви су такви и били, а Цветковић, као увек, и горак са покрићем, уверљив и аутентичан, колико му је стих то допуштао. За ту фактуру бољег тренутно нема.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације