ПРЕД КАМЕРЕ САМО СА ДОЗВОЛОМ МАТИЧНОГ ТЕАТРА: Европски позоришни модели и различита искуства

У ИШЧЕКИВАЊУ доношења Закона о позоришту, у Србији су театри почели да се организују по сопственим принципима. Приватна позоришта и независне продукције немају стални ансамбл, што им даје одрешене руке у планирању као и ангажовању глумаца: по слободном избору, и од представе до представе.

Foto: Танјуг

Са друге стране, институционалне куће и даље се ослањају на сталан ансамбл и унапред утврђен месечни репертоар, мада се и међу њима понеки већ одлучују да представе изводе у "блоку" - што значи, из вечери у вече, играња истог наслова. На тај начин, у прилици су да лакше одрже поделу на окупу, будући да због снимања глумци све чешће пријављују "заузећа" и по неколико месеци, односно одсуствовања са редовног репертоара матичног театра. А каква је ситуација у другим европским земљама?

Турски позоришни модел следи нека проверена правила, па је тако (када је реч о државним позориштима) успостављена регионализација по угледу на Немачку. Таквих је тридесетак театара у тринаест градова и сва имају исти третман, мада се по значају уметника и квалитету репертоара, ипак, издвајају она у Истанбулу и Анкари. Над свима надлежност има Министарство за туризам и културу, које поставља управу позоришта, потписује уговоре са глумцима (ангажованим на отвореним аудицијама), а Министарство и сто одсто финансира рад позоришних кућа.

Глумци који прођу аудицију су на приправничком раду једну годину, потом се примају у радни однос који се обнавља сваке године - од 1. јануара. Иначе, уговор се потписује са Генералном управом у Анкари. Уколико не положе аудицију, пружа им се наредна једногодишња шанса (продужава приправнички рад), а ако не положе ни из "другог пута", посао морају да потраже на другом месту.

У овој земљи глумац је у обавези да прихвати све улоге које му налаже управа, тако да не постоји могућност оправданог одбијања, односно неслагања са "естетским принципом" или "концептом"... У случају да дуже време нема понуду у подели свог театра, може да ради на телевизији или филму, али му је за то нужна сагласност управе. Ни ту није крај: коначну одлуку доноси Генерална управа, после разматрања да ли је понуђена улога у другим медијима адекватна нивоу који не компромитује стандарде државног позоришта у којем је запослен.

У Турској не постоји могућност да позориште ангажује глумца из других театара или редова слободних уметника, што значи да сви извођачи морају да буду из ансамбла куће. Чланови ансамбла нису разврстани по категоријама, а нема ни стимулације (за оне који играју главне улоге или су више од других ангажовани), мада постоји иницијатива да се такве надокнаде уведу у позоришну праксу.

Коначно, мора се истаћи и да су глумачке плате до пет пута веће од просечних примања у Турској. Примера ради, глумац трабзонског државног позоришта има већу плату од универзитетског професора. Занимљиво је и да сви глумци добијају текст без поделе улога, седам дана пре прве читаће пробе на којој се одлучује ко ће шта да игра у представи. После премијере, представа се игра у континуитету сваке вечери два месеца, потом се скида са репертоара и само због великог интересовања публике може да се врати на репертоар у некој од наредних сезона.

Немачка позоришта која су у државној надлежности деле се на градска, регионална и републичка, а ова последња имају највиши облик организовања у земљи. Од укупног броја театара, четвртина је у надлежности републике. Финансирање је обавеза оснивача, али немачки театри све више свој буџет попуњавају сопственим приходима кроз добро организоване маркетиншке акције и претплату. Такође, позоришта финансирају и спонзори и донатори.

Већина кућа има стално запослене у администрацији и техници, док уметници обнављају уговоре, најчешће једном годишње. Са уметницима који 15 година, из сезоне у сезону, обнављају ангажман, склапа се уговор на неодређено време. Постоји могућност и привременог запослења: по уговору на одређено време, ауторском уговору, или уговору по пројекту. Према начину приказивања представа, позоришта се деле на традиционална репертоарска (која из вечери у вече или у малом блоку приказују различите представе), semi stagione позоришта која на репертоару имају мањи број представа и играју их у блоку (онда "прелазе" на други наслов), а постоји и трећи принцип, en suite односно stagione, када се после вишенедељног приказивања представа сасвим скида са репертоара, а уместо ње изводи нова.

Имају и своју "кровну" институцију: Савез немачких позоришта, једну од најстаријих и највећих позоришних асоцијација у свету (основану 1846) која окупља све врсте професионалних позоришта у земљи, преузимајући на неки начин и улогу послодаваца - закључујући уговоре са свим синдикатима запослених у театру.

По позоришном моделу Велике Британије, ако је редитељ и уметнички директор театра, по уговору је у обавези да на матичну сцену постави одређени број представа у сезони. Остале наслове раде редитељи из куће, али се неке представе поверавају и оним гостујућим. Како би се на време обезбедиле финансије, буџет за представе планира се неколико година унапред, а они су засновани на претходној продукцији, претходној сезони, врсти и величини продукције. Одлука о томе који ће се наслов играти на сцени, најчешће, доноси се најмање годину дана раније. Када је реч о оперским представама и неколико сезона унапред.

Прецизни Британци "истражили" су и од чега зависи приход с благајне - привлачности глумачке поделе, реномеа аутора, чињенице да ли комад припада обавезној школској лектири, је ли већ играно неко дело истог писца, па и да ли постоје посебне везе са локалним становништвом.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације