НИЈЕ ВЕРОВАО ДА ЋЕ ОСТАРИТИ: Јагош Марковић отишао у вечност са позоришне сцене, као мало ко - пун живота (ФОТО)
ОД Јагоша Марковића ових дана се у медијима и на друштвеним мрежама опраштају и знани и незнани, не штедећи речи о позоришном генију који је као чудо од детета већ са дванаест година ушао у театар.
Изненадна и прерана смрт одвела је Јагоша право у легенду. Истина, за разлику од других великих уметника, постао је то још за живота: непогрешиво је стварао чаролију на сцени и око ње, дивили су му се глумци, управе позоришта, колеге, новинари.
Свака нова представа ишчекивала се с радозналошћу, на његове премијере долазили су сви који нешто значе у јавном животу (чак и ретки посетиоци театра), па и редитељи који обично не иду да гледају "како други обућар прави ципеле". А он, насмејан и разигран, увек би излазио на поклон премијерној публици која је, без изузетка, са одушевљењем испраћала сваку његову нову представу.
Живео од уметности
ЈЕДНА од Јагошевих омиљених арија била је из Пучинијеве "Тоске" - чувена Vissi d` arte ("Живела сам од уметности"). Радо је слушао оперу и Марију Калас. Али, и друге жанрове, а често је и сам певао:
- Уз класику, волим изузетно, циганску музику, па трубаче. Бескрајно волим српску духовну музику, врањанску... Не могу да поднесем да се прича и шушка док се слуша музика - говорио је редитељ, чије су представе најчешће и имале велико музичко "финале".
И баш како је гласио наслов једног нашег интервјуа, Јагош је умео у сваком од својих остварења да пронађе "лековити смех из туге", а тим леком крепили су се и у његовој родној Црној Гори, и у Београду, и на просторима бивше Југославије, и у иностранству. Смех је био катарзичан и заразан, а Јагош неодољив:
- Стално су ми, због енергије и живота који је "шибао" са сцене, говорили: "Ви сте као цунами!" А ја се увек сетим Стериније Феме која лепо каже: "Таква сам каква сам, за себе сам." Ето, и ми смо такви - какви смо. Како нам је, ми знамо. Можда себи и најтежи. Али нам је лакше уз Нушића - рекао је у разговору за наш лист, поводом поставке "Др" у Народном позоришту.
Волео је домаће писце, мада је често и радо ишчитавао светску класику. Уметници чувеног Драматена у Стокхолму, са симпатијама су годинама после премијере Стриндбергове "Кристине", помињали његов шарм и каламбуре. Један од главних глумаца Ерик Ен испричао је тим поводом:
- На једној проби није се појавила моја партнерка Елин Клинга. Требало је да имамо љубавну сцену, а Јагош у редитељском заносу и настојању да објасни како то треба да изгледа - почео је да прича на италијанском! И што је најинтересантније, иако нисмо знали језик, сви смо га разумели. Све што ради, ради са таквом страшћу и сугестивношћу, да се показало да језик није битан.
Комеморација и сахрана
КОМЕМОРАЦИЈА Јагошу Марковићу заказана је за сутра у 11 часова у Народном позоришту. Пријатељи, колеге и поштоваоци испратиће потом великог уметника на Новом гробљу у Београду - опело је у 14 часова, а сахрана у 14.30 у Алеји заслужних грађана.
А да ова "словенска душа" и пуши са страшћу, уверили су се кад се (после тромесечних проба) вратио у Београд. Будући да је ту "страст" најчешће испољавао у четири зида (пушење је у Шведској строго забрањено на већини места) домаћини су после одласка нашег редитеља морали да цео стан окрече.
Сведочили смо у Сибиру још једном несвакидашњем догађају и правој посластици: Јагош је на међународном фестивалу у Омску "ускочио" у сопствену "Госпођу министарку", играјући Перу Калинића! Али, ни то није све: он је другог Перу (Писара) на истом извођењу доделио колеги (и тадашњем директору Драме Народног позоришта) Кокану Младеновићу. Како је дошло до овог ексклузивног ускакања, објаснио је:
- Ноћ пред пут зазвонио ми је телефон и речено ми је да Душко Премовић неће моћи да игра. Пошто је већ био затворен списак путника, било је немогуће да крене неко други. Речено ми је да треба да ускочим у улогу Калинића, а ја сам то морао да прихватим без речи! Јер, пет дана раније сазнало се и да је Раде Марковић спречен да отпутује: големо бреме Пере Писара пребацио сам на Кокана Младеновића, који је, како се показало, то урадио јуначки и глумачки савршено. Зато, никад не реци никад. Ово је мој дуг позоришту...
Уз Јагоша су се увек нека чуда дешавала. Софоклову "Антигону" пожар је пре премијере истерао из матичне куће (Народног позоришта), али мало ко је тада знао да ју је ватра дочекала и у ЈДП, где су уприличили прво гостовање. Зато је изведена без генералне пробе:
Јездић:Чујем твоју песму...
"НИЈЕ ми, кад дубоко искрено о њему размишљам, прва асоцијација нити једна његова представа. Ни позориште, ни интимни братски и професионални разговори, ни само лепо, ни ружно. Морам рећи, лепог је било, знатно више. Ништа од свега што је онолико изнедрио и исплакао, засмејао, радовао и дао позоришту... Увек ми је, без обзира да ли је реч о проби, процесу, пробној сали, бифеу, премијери или генералној - будио асоцијацију на арију, оперу, уопште песму. И то не било какву, већ жанровски и стилски неку свепесму свемузичког жанра. Жива песма која не престаје, која траје и чује се, и кад је на чамцу у Боки сам. Чује се и кад га нема ту, кад је побегао, и од нас и од себе самог. Јагош је певао своју арију и staccato, pizzicato, rubato. И елегију и allegretto. На немогућ начин. И у позоришту и на дуњалуку, као нико на овом свету - у исто време. Чујем твоју песму и певушићу је док ме има. А ти певај, добри мој Јагоше, и радуј се у Царству Небеском!"
- Прво се запалила дим машина, па смо због страха од пожара морали да одустанемо од свега што пада "с неба". А требало је да пада неко посебно брашно. Размишљали смо да га заменимо кварцним песком или гризом, мада смо на крају из безбедносних разлога од свега одустали. Потом је настао проблем са ротацијом, па су наши декоратери ручно помицали патос и вртели по празној сцени. Последњег дана пред премијеру планирана је генерална проба, али нам се онда разболео Миша Јанкетић. Тако је представа изашла без последње пробе, без ротације, без брашна и без осликаног пода - открио је Јагош како је протекао овај "премијерни" доживљај, упркос коме је представа заживела пуним сјајем.
Ташко је прихватити да је неко ко је толико био жив, отишао на другу обалу. Има неке симболике што се то десило баш у његовој Боки Которској. Пре двадесетак година у познатом НИН- овом упитнику, када нико није слутио да ће се тако брзо завршити један, у сваком смислу, богат живот, одговорио је на питање како би желео да умре:
- Мирне савести. Плативши сам све своје грехе за живота. Да све сам поспремим, да дугове не оставим. Пре оних које волим. Окружен својима. Редом. Без понижења које болест носи.
Жеља му се, нажалост, испунила, али много пре времена. У свему је ишао "брзом пругом", пун живота, ни сам не верујући да је крај, уопште, могућ:
- Ја још не знам ни да ли ћу остарити, а камоли умрети. Шта је вама, то је промена агрегатног стања.
И колико год да је живео, он заиста, никада не би остарио. Заувек млад остаће у срцима оних који су га волели.
ТАЧНО НА ОВОМ МЕСТУ БИ МОГАО ПОЧЕТИ ТРЕЋИ СВЕТСКИ РАТ: Путин га сматра својом територијом, НАТО трупе већ распоређене
ОВАЈ снегом прекривени гранични мост између две средњовековне тврђаве у делу Естоније где се говори руски, могао би бити место где ће започети трећи светски рат, пише Политико.
26. 12. 2024. у 08:55
ПОЈАВИЛА СЕ ШОК ТВРДЊА: "Руси су оборили авион у Казахстану, погледајте трагове експлозије на репу летелице"
АВИОН Азербејџан ерлајнса, који се 25. децембра срушио на путу за Русију, можда је оборен руском ракетом земља-ваздух, према извештајима руских медија који нису наклоњени Кремљу и руском председнику Владимиру Путину.
26. 12. 2024. у 07:44
А ПОСЛЕДИЦЕ? Кина гради највећу хидроелектрану на свету - иселиће милионе људи, "кешираће" невероватне 35 милијарде долара
ПРОИЗВОДИЋЕ троструко више од 88.2 милијарде kWh, колики је пројектовани капацитет тренутно највеће хидроелектране на свету - "Три кланца" у централној Кини.
26. 12. 2024. у 14:37
Коментари (0)