„МУЗИКА СВЕТА“: Промоција књиге новинара Владимира Ђуричића у Малој дворани Коларчеве задужбине

КЊИГА „Музика света“ Владимира Ђуричића, објављена у издању Службеног гласника, представља својеврсно путовање кроз уметност, време и културе различитих народа.

Фото: Приватна архива

Аутор, дугогодишњи новинар и поyнавалац културних прилика у Србији, води читаоца кроз богат мозаик музичких традиција и личности које су оставиле дубок траг у светској уметничкој баштини.

Промоција књиге биће одржана у Малој дворани Коларчеве задужбине, у среду, 19. новембра у 17.30 часова, где ће љубитељи уметности имати прилику да чују аутора и разговарају о његовом 15-огодиШњем истраживачком раду.

- Књиге „Музике света“ говори о најлепшој музици планете 20. века и коју обожава више од 2/3 човечанства, а коју слуша на стотине милиона људи, а која је код нас скоро непозната, између осталог и због наше опчињености англосаксонском музиком, певаном на победничком језику. То је и питање доминантне културе у овом глобалистичком свету, где тзв. мале културе, које могу да имају и више стотина милиона људи, не могу нипошто да се пореде са условно речено „великом”, доминантном културом Међународне заједнице, коју представља богати Запад, и који бројчано не прелази ни 10% целокупног светског становништва – прича за „Новости“ Владимир Ђуричић.

Истиче да музика има снагу да обогати дух, карактер и поглед на свет, отварајући врата непознатих мелодија и прича које су обликовале епохе. Поред великана попут Баха, Моцарта, Бетовена или Чајковског, аутор „Музике севта“ скреће пажњу и на ствараоце 20. века чија су дела обележила читаве културе, иако су често остала непозната широј јавности.

 - У књизи „Музика света” можете прочитати више од хиљаду разних прича, па и о невероватним судбинама музичара, толико узбудљивих да су писцима и редитељима широм планете послужиле за писање књига и снимање филмова и ТВ серија. Читан низ земаља по својим музичким херојима назвао је улице, тргове, школе, трајекте, бродове, али су и тачке у васиони понеле њихова славна имена, а они су у нашим медијима изузетно мало заступљени – објашњава Ђуричић.

Истиче да су у књизи „Музика света“ испреплетене биографије, инструменти и гласови који откривају не само музичке већ и историјске и географске занимљивости. „Музика света“ није само књига о уметности, већ и о људима, путовањима и духу једног времена. Рецензентски тим који чине еминентни уметници и педагози – оперска дива и професор емеритус Бисерка Цвејић; оперски певач и редовни професор Факултета музичке уметности у Београду Никола Мијаиловић; првакиња Опере Народног позоришта у Београду Сања Керкез и академски сликар и професор емеритус Милош Шобајић – даје овом делу додатну тежину и стручну валидност.

- Моја едиција посебно занимљива биће онима који желе да открију музику изван граница доминантне, западне културе, али и љубитељима другачије историје и географије, као и путовања и туризма.  Доносим више од хиљаду прича о познатим певачима, композиторима и песницима из 25 земаља, откривајући њихове фасцинантне животне путеве и околности под којима су настала дела која су обележила историју музике. На страницама „Музике света“ читалац ће пронаћи и одговоре на питања како су настајале песме које данас зна цео свет – која балада је проистекла из велике љубави, а која из обичног тренутка шетње. Додао бих да је моја књига истовремено омаж уметности и позив да се сагледа богатство разноликости које музика доноси, кроз приче о људима који су стварали под различитим друштвеним и политичким околностима, често борећи се против ограничења и режима који су гушили уметничку слободу – објашњава Ђуричић.

Шпијунка на вратима прошлости

Према речима аутора „Музике света“ најчудеснији глас модерног доба је Има Сумак. Због свог необичног вокала ову Перуанку су називали принцезом и духовним вођом планинског народа, одакле је потекла, ћерком и богињом Сунца, птицом са Анда, Инка свештеницом... Описивали су је као осмо светско чудо и говорили да певањем уводи у хипнозу.

 - Критичари су рекли да се такав глас појави само једном у генерацији, али да та беспрекорна техника певања не постоји, да је виши опсег од било ког гласа у опери. Тадашњи диригент Метрополитена – Макс Рудолф је говорио да се под овим престижним кровом у ретким приликама појављивало четири октаве. Притом указујући да јој је сваки од четири гласа био једнако пријатан. Вокал Име Сумак је био феномен и предмет изучавања. Шеф музичког одељења са Универзитета Аубурн – др Холес Армент, покренуо је теорију да је њен глас окретање ка „примитивној ери”. На то је уследило да је због вокалне интригантности називају „шпијунка на вратима прошлости”. И тада музиколог констатује да је Има Сумак „кључ” – „поглед у прошлост”, на основу кога је открио сличност из ране музике Јерменије, Вавилона и Балија – прича Ђуричић.

„Зелене очи“ – најлепша шпанска копла

Легенда каже да је са Лорком и Рафаелом де Леоном у писању копле „Зелене очи” (Ојос вердес) учествовао и Мигел де Молина. Мада, има контраверзи па значајан број љубитеља музике мисли да је аутор стихова Салвадор Велверде. Ганутљива песма носи посебне емоције и певала се на обе стране хорора Шпанског грађанског рата.

- „Зелене очи“ прва је извела Естрељити Кастро, а када је то чуо Мигел де Молина, у трену се разболео. Годинама је био љут на ауторе, своје другаре, што су Естрељити дали песму коју су писали за њега. За ову коплу везује се и једна смешна анегдота… Када су је завршили, Лорка је рекао Де Леонеу: „Слушај, ово са зеленом бојом је била моја идеја, ти си ме копирао у ’Месечевој сонати’”, алудирајући на своје стихове – „Зелено, волим те, зелено / Зелен ветар, зелене гране...” Де Леон је Лорки са дубоким пријатељством одговорио: „Дакле, ти си поверовао да је твоје све што је зелено. Имаш тапију на зелено.” – прича Ђуричић.

Виктора Хару су убили „Хитлеровом тестером“

Песме највећег чилеанског певача и композитора Виктора Харе умотане су у епопеју народног јединства, јер је у њима показао велику љубав према обичним људима, славећи њихову марљивост и бранећи их од друштвених и политичких неправди.

 - Народ Чилеа је веровао у општу комунистичку филозофију, због обећања да ће живети боље. Међутим, Аугусто Пиноче, коме су САД помогле с милионима долара и војном снагом, у државном удару свргнуо је с власти легално постављеног Салвадора Аљендеа, завео је диктатуру и увео војну хунту, па је Виктор Хара ухапшен међу 130.000 људи. На Националном стадиону Чиле, који је служио као логор за око 5.000 затвореника, брутално су га мучили и убили „хитлеровом тестером”, како су звали амерички митраљез који решетањем човека пресеца на пола. Овај стадион је касније назван по њему, као најпознатијој жртви, а убрзо је почео да се открива „караван смрт”, како су медији назвали групу војних лица која су у име Пиночеа починили свирепе злочине – прича аутор „Музике света“.

Ататурк због једне песме пуцао из пиштоља 

Значајну улогу у турској музици XX века одиграо је Ататурк. Идеја водиља оца нације била је „узети од Запада, али сачувати турске корене”. Словио је за неприкосновеног слухисту, а у свом друштву често је имао врхунске свираче и песнике. Ипак, најусхићенији је био када су му певале Музејен Сенар и Сафије Ајла, које је угостио и док је лежао у постељи чекајући смрт, јер је желео да се од њих опрости.

 - Постоје многе музичке анегдоте о Ататурку... Великан турске класичне музике Мунир Нуретин Селџук је на једном пријему у Анкари, навео оца нације да пева са њим, па када је овај у севдаху пустио глас, певач је казао: „Ово оставите мени.” Тај непримерен гест првог човека државе веома је наљутио. Опростио му је после много времена, али тек пошто је Нуретин Селџук на Ататурков захтев ставио чашу на своју главу, како би отац нације у њу пуцао...

Мексичка певачица попила 43.000 литара текиле

Да ли сте знали да највише песама о алкохолу има у Мексику? И тон нам открива наш саговорник… Композитор и певач, али и најпознатији алкохоличар ове земље, Хозе Алфредо Хименез, скоро да се није трезнио, а низ његових хитова су као исповести о пијанству. У балади „За целу годину” (Па' тодо ел аñо) беседи да је пијани трубадур који жели да проживи певајући до сиромаштва, без гриже савести. 

 - Нико као Алфредо Хименез није умео да састави приче о лавиринту самоће и психологији алкохоличара. Највише је писао за себе и најбољу пријатељицу – Чавелу Варгас, највећу мексички певачицу. И она је посебна прича о уметности, животу и алкохолу. Глас Чавеле Варгас није као фонтана која сипа, већ канјон, стена. Она огољује сву радост мексичке музике. Биле су довољне само две, три гитаре да прате тај њен глас. Пре него што би запевала, углавном би неко време стајала са подигнутим рукама, ширећи пончо као крила. На сцени је често опонашала пијаницу глумећи нестабилан ход, а у приватном животу га је пила више него воду. Док неко попије једну чашу, она целу флашу. Постоји рачуница да је испила 43.000 литара текиле. Када је Чавела Варгас престала да пије, испред њене куће су паркирали камион пун телике и изазивали је да наздрави – прича Ђуричић.

Најлепша песма на јужној хемисфери 

Двеста уметника и новинара гласало је за најбољу бразилску песму свих времена. Реч је о дуету „Мартовске кише” (Агуас де Марçо). Аутор је Том Жобим, а инспирацију је пронашао у кишном марту, месецу карактеристичном по изненадним олујама са обилним тропским падавинама и ветровима.

 - Жобим је „Мартовске кише“ отпевао у дуету са најбољом бразилском певачицом - Елис Режином. И текст и музика се „сливају” попут кише низ олуке и брда, онако како олуја плави град, јер оркестрација ствара илузију константних падавина. Том Жобим је открио да му је рад на песми „Мартовске кише” био неки вид терапије, што га је спасило трошка новца који би дао на психоанализе, а да је стихове и ноте писао у мрачној соби – прича Ђуричић.

Окуџава је био пријатељ са Горбачовим

Аутор „Музике света“ каже да је највеће поглавље у његовој књизи посвећено руској музици. Каже да Руси који цене поштење највише слушају Булата Окуџаву, јер његови стихови обилују речима доброте, љубазности, милости, пријатељства.

 - Тиме је овај бард будио савест, толеранцију, па су га сматрали светим, Исусом који живи у човеку. Верујући у комунизам и идеологију СССР-а, Окуџава је добровољно отишао у рат, због чега се увек кајао. На Кавказу је рањен. Ужаси гранатирања и погибије војника до судњег дана су му били ноћна мора. Булат Окуџава је био пријатељ са Горбачовим, писао је револуционарне песме, али не по налогу партије, већ зато што је веровао властима, и у бољи живот, сматрајући да цела земља не може да буде у заблуди. Када је схватио да политичари само искоришћавају његов таленат, Окуџава је одбијао и награде да прими – прича Владимир Ђуричић.

Препоручујемо

Култура

0 0

ПОЧИЊЕ РЕГИОНАЛНИ ФЕСТИВАЛ „БЕЗ ПРЕВОДА“: „Изузети“ на отварању

17. 11. 2025. у 11:10

ТВ Новости

0 5

САША ЈОКСИМОВИЋ ЗА "ТВ НОВОСТИ": Могу да кажем да сам богат човек, а што је улога тежа, изазов је већи (ФОТО)

14. 11. 2025. у 17:20

Култура

0 1

ИМАО ЈЕ РАК: Преминуо познати глумац

12. 11. 2025. у 19:06

Култура

0 8

ДРАГОЦЕНИ СПОМЕНИК КУЛТУРНЕ БАШТИНЕ: Мирослављево јеванђеље пред посетиоцима Народног музеја од уторка до недеље

10. 11. 2025. у 15:09

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације