ТАЛЕНАТ КОЈИ СЕ НЕ ГУБИ У - НЕРАДУ: Тијана Васић, награђивана млада позоришна редитељка о којој ће се, извесно, тек чути

ПРЕДСТАВА "Дечко из последње клупе" зрењанинског позоришта "Тоша Јовановић" недавно је победила на Фестивалу победника фестивала и представила једно ново редитељско име о коме ће се, извесно, тек чути.

фото Н.Скендерија

Мада није реч о првенцу Тијане Васић (режирала у Кикинди, Шапцу, Бијељини), њен дипломски рад "Паразити" изведен је у Београдском драмском, а мастер представа "Моћни ренџери не плачу" у СНП - зрењанинско остварење с правом је скренуло пажњу на редитељку већ особеног и зрелог рукописа, темељну и прецизну у свим својим решењима, заокруженим карактерима, уједначеној драмској радњи и игри.

Ова рођена Лозничанка завршила је ФДУ у класи професора Николе Јевтића и Душана Петровића, док је "премијерна" искуства на сцени стицала асистирајући неким познатим и увелико етаблираним редитељима:

- Током студија сваке године сам радила и по једну представу у Дадову, што је за мене била и школа и тренинг. А када уђете у три-четири београдска ансамбла као асистент, упознате се са глумцима, функционисањем позоришта, пробама, па и техником. Видите како цео тај процес изгледа од почетка до краја, када га неко ко зна води - каже на почетку разговора Тијана Васић.

Прво признање, још стечено на факултету било је награда "Хуго Клајн" коју додељује катедра за позоришну и филмску режију ФДУ за најбољег студента у генерацији. Самосталне редитељске радове остварила је у унутрашњости, за коју каже да има и предности и мана:

- Ансамбли су обично мали, па и избор текста зависи од њихових могућности. Али, сваки ангажман донео ми је ново искуство, изазов и "дупле" (два пута дневно) пробе. Сада су, додуше, и глумци из тих позоришта ангажовани у серијама, па није лако направити ни поделу. Ипак, постоји осећај топлине, блискости и заједнице. Свима је стало да представа успе.

фото Зрењанинско позориште

"Дечко из последње клупе" био је Тијанин избор. Текст је пре Зрењанина слала на много позоришних адреса на којима га нису препознали као важан комад за њихов репертоар.

- У Зрењанину је дошло до промене управника, схватили су да је ово занимљив наслов и да имају поделу за дело Хуана Мајорге. Реч је о узбудљивом и вишеслојном писцу, који је многе ствари из свог живота пренео у текст веома богат метафорама. Доста смо га "штриховали", јер кад постављате модеран комад дужина представе је важна ставка. Мајоргино дело велича књижевни процес, има референце на различите писце, сликаре и филозофе...

Како каже, била јој је интересантна чињеница да савременог човека све више интригира шта други раде "иза затворених врата". Зато ју је привукла прича о малом воајеру који у потрази за блискошћу и припадањем на манипулативни начин, кроз саставе које размењује са професором, улази у туђе животе и постаје рендген једног друштва.

- У представи су два наративна тока, реално дешавање и оно што дечак износи из приче. Жанровски, ово је психолошки трилер, сваки од ликова темељно смо обрадили. Све су то различити карактери са различитим проблемима... Реч је о фрагментарној драматургији. У анализи и договору са сарадницима, главно је било просторно решење да бисмо постигли симултаност радње. Породица о којој дечак прича мора стално да буде присутна на позорници, јер је он "укључује" и с њом манипулише. За сцену на каучу референца су нам били "Симпсонови", будући да је ово комад који се критички односи према средњој класи и отуђеној породици која стално буљи у телевизор. Била је то само полазна тачка. Пошто сам, иначе, завршила средњу музичку школу осећај за ритам, темпо и паузу, ваљда иде инстинктиво - гледали смо да сваки прелаз "обојимо" звучном завесом и да то допринесе атмосфери, али и симултаности радње.

О плановима и новим представама Тијана не говори. Како каже, "преговори" дуго трају, понекад се изјалове, а млад редитељ гледа да не затвори врата и сачека прави тренутак:

- Живим и даље и у Београду и Лозници. Слободно време покушавам да проводим поред Дрине. Ужурбани београдски живот ми некако не прија, мада је због рада и свих културних дешавања важно да будем на лицу места... Сећам се да је у мојој музичкој школи, између вежбаоница за клавир, стајао урамљен плакат на коме је писало: "И највећи таленти губе се у нераду. Толстој". Ова пишчева мисао веома ми је важна. И мотив да истрајем.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације