ШИБИЦЕ ИЗ ЗАБОРАВЉЕНОГ ДЕТИЊСТВА: Уметнил Владимир Перић Талент о Новим годинама, шареним бомбонама, филуменији...

ИЗ свог детињства памтим праве, правцате јелке. Тада нисам имао свест о екологији и томе шта значи убити дрво због неколико дана празника. Од баке и деке наследио сам и стаклене украсе. Мале, лепе скулптуре, од којих су неке биле ремек-дела стаклодувача.

Фото: З.Јовановић

Овако се неких давних Нових година присећа један од наших најистакнутијих мултимедијалних уметника, ванредни професор Факултета примењених уметности Владимир Перић Талент (1962), који је из свог "Музеја детињста", одабрао фотографије деце поред јелке (какве сви имамо у породичним албумима), и од њих направио празничну поставку у "Беоизлогу" Културног центра Београда. Неке од њих старе су и сто година, а богата архива пројекта који је покренуо још 2006. године, садржи на хиљаде снимака на тему Нове године: деце са Деда Мразом, како примају пакетиће, па новогодишње приредбе, костими...

- Са новогодишње јелке сећам се и неких бомбона у увијених у разнобојне папире, које су биле лепи, али сиротињски украси - наставља Перић. - Када су се појавиле вештачке јелке и пластични украси, то ми није баш пријало. И данас чувам стаклене украсе. Подсећају на тај срећни период живота, када ни ја, ни моји другари, нисмо имали никаквих проблема како да платимо све рачуне... Мени је детињство било лепо.

Збирка "Музеја детињства" до сада је толико нарасла, како Перић каже, да му је потребан живот корњаче са Галапагоса, како би је у потпуности заокружио и средио ("Толико тога је у њу ушло што још није обрађено, фотографисано, означено, јер је акумулација материјала, до сада била важнија"). Међутим, тврди аутор, ниједна институција до сада није се заинтересовала да подржи овај пројекат - осим једне политичке партије која је "Музеј детињста", пре много година, укључила у свој програм развоја Београда, али није прешла цензус.

Фото: З.Јовановић

- Многи светски градови имају сличне музеје - објашњава саговорник. - Мада су, то углавном музеји играчака, као при нашем Музеју науке и технике, док само неколико институција негује широко интересовање за најмлађи период људског живота. Међу њима су Музеј детињства при лондонском Музеју Алберта и Викторије, и по један у Ирској и Пољској, са којима сарађујем. Фондови "Музеја детињства", међутим, подразумевају и оно што се односи на негу детета, гардеробу, школски прибор, играчке, литературу, дечје колекционарство, дечје стваралаштво, ликовну уметност, музику...

А у Ликовној галерији КЦБ, паралелно, уметник је приредио још једну изложбу базирану на колекционарству, названу "Намењено-замењено", која представља етикете са кутија шибица.

- Сви знају за филателију, нумизнатику, а мало ко за филуменију, која је колекционарство шибица - објашњава Перић. - Она је заборављена, као и кутија шибица. Заменио ју је упаљач, а са њом је нестало читаво једно визуелно богатство, али и место оглашавања. Задржали смо плакате и флајере, који постоје и у дигиталној верзији, док етикета на шибицама није ничим замењена. Кутија шибица је била јефтин производ, потребан у свакој кући. А поруке на њеним етикетама, биле су често едукативног садржаја, а некада и упозоравајућег.

Фото: З.Јовановић

Тако се, са зидова галерија, сада могу прочитати норме понашања у саобраћају, у природи, инструкције за хигијену, додаје уметник:

- То су поруке о важности пастеризације намирница, прања руку, уништења штеточина, мува и којечега што може да изазове тровање храном. На некима пише "перите поврће". Читава серија се односи на бригу о детету, са инструкцијма да се не санкају у близини саобраћаја, да се не веру на бандере да би дохватили змаја који се заплео у жице, да их не би ударила струја... Мени је омиљена: "Цукра непријатељ зуба", етикета са пољске шибице. Ту је читав спектар савета како да неки несрећу избегнемо, или сачувамно здравље.

Уметник који је свој таленат оспољио у музици, графици, графичком дизајну, фотографији, правећи инсталације, објекте, реди-мејд скулптуре, на сцену је ступио као андерграунд аутор, а током четири деценије доспео је у енциклопедију, представљао земљу на Бијеналу у Венецији, постао професор...

- Нисам се додворавао никоме. Ни публици, ни колекционарима. Нисам имао уговор са галеристом, нисам ни морао да живим од продаје својих радова. Сналазио сам се са графичким дизајном и фотографијом, који су ми обезбедили егзистенцију, а у уметности сам радио оно што сам мислио да би требало да радим. И није ми криво. Драго ми је што и даље не морам да испуњавам жеље. Успео сам да сачувам уметност као религију - закључује Перић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације