ДОМАЋИ АУТОРИ НА "КУСТЕНДОРФУ": Аплаузи за "Изгубљену земљу" и "Моју швајцарску војску"

На Међународном филмском фестивалу „Кустендорф“ у Мокрој гори, приказан је играни филм „Изгубљена земља“ српског аутора Владимира Перишића, публика је претходно видела документарно остварење „Моја швајцарска војска“ Луке Попадића. Дугометражна осварења домаћих аутора приказана су у оквиру програмске целине „Нови аутори“, напунила су „Проклету авлију“ до последњег места, а реакција публике говори да је реч о ствараоцима који ће обележити време које долази.

Кустендорф/Н. Јанковић

- Златни стандард наше кинематографије се изгубио, правимо филмове који су, како је говрио покојни Шиба Крвавац, тзв. „тркопиш филмови“. Праве се само да би били направвљени, зато садржајно и формално немају одговоре на време у коме живимо. Овде до сад није било много наших филмова, не због тога што мислимо да нису добри, него зато што је лествица у свету увек била високо дигнута када су у питању аутори – рекао је Емир Кустурица, након што су, напокон, два дугометражна филма наших аутора доскочила до тражених стандарда и квалитета.

У филму „Изгубљена земља“ Владимира Перишића, главне улоге, сина и мајке, тумаче натуршчик Јован Гинић и глумица Јасна Ђуричић. Њихов однос дефинише стање у држави у коме су се затекли: мајка је портпарил владаајуће странке током демонстрација 1999. године, син је због тога у атмосфери искључивости од друштва одбачен.

Кустендорф/Н. Јанковић

- Прича је базирана на мом личном искуству јер је моја мајка била на државној функцији баш у то време. Ипак, нисам правио политички филм, фокус је на емотивним везама, на драми која се дешава у оквиру породице – каже Перишић, после приказивања филма – Један од нејвећих изазова био је, како режирати децу, групу другова. То су натуршчици, пријатељи у стварномм животу, настојао сам да остану тинејџери, баш онакви какви јесу, да начин њихове комуникације остане изворни и веродостојан.

Странце у публици, интересовао је политички контекст драме.

- То је зато што постоје контрадикције у ликовима, на начин како постоје и у стварном животу. Мој посао није био да одређујем ко је добар, а ко је лош лик, јер таква апсолутна граница не постоји ни у животу. Перспектива детета је оно што је мени било важно – додао је Перишић.

Филм „Моја швајцарска војска“, документарно остварење Луке Попадића, открива нам на почетку податак који нисмо знали: у „неутралној“ земљи чоколаде, сира и врхунских часовника – 150.000 људи је под оружјем. Духовито, иронично, балкански – црнохуморно и на моменте дирљиво, филм открива Швајцарску из угла који не познајемо, и веродостојно, јер је остварење дело редитеља који је уједно официр поменуте војске.

Попадић је рођен у Бадену 1980. године, студирао је историју и политичке науке у Цириху, био је асистент режије у „Гудман театру“ у Чикагу, графички дизајнер у Берлину… Филску режију завршио је у Београду. Његови филмови су приказивани на стотинак фестивала, на којима је освајао награде.

Кустендорф/Н. Јанковић

- Филмска писменост српске публике је веома висока, не ѕнам да ли још негде обични таксисти знају за Бергмана или Тарковског. Срби разумеју и филмове из Ирана или Шведске, а „Кустендорф“ је надградња те добре основе - рекао је Попадић, после пројекције филма на „Кустендорфу“.

Филм је иначе освојио награду публике на 59. Филмском фестивалу у швајцарском Солотурну.

Попадић је, раније, два пута награђиван на „Кустендорфу“.

ЈЕЛИЦА И БОЈАНА - КОД КУЋЕ

Млада редитељка Јелица Јеренић, драматургију је завршила у Београду, живи и ствара у Финској, а њен кратки филм „Печена патка“ приказан је у оквиру такмичарског дела Кустендорфа.

- Финци знају за „Кустендорф“, па је моје и задовољство финских продуцената велико због приказивања филма баш у Србији. Тренутно радим на кратком филму „Имагинарни бројеви“ уз подршку Филмског центра Србије – рекла је Јеренићева.

Глумица и модел Бојана Панић, Београђанка је која живи и ради у Грузији, у Тбилисију. После сарадње са „Диором“ и „Шанелом“, снимила је три филма, а данас је у жирију „Кустендорфа“.

- Од аудиција за рекламе у Паризу, стигла сам до аудиција за филмове, глума је мене пронашла. Пошто је мој супруг глумац, из Тбилисија чето одлазимо у Париз који нам је постао база за рад. Немам планове за рад у Србији, али се надам да ће се то убрзо променити – нагласила је Панићева. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације