ИСПИСИВАО СТРАНИЦЕ ТОПЛЕ ДУШЕ: Постхумно објављена прозна књига "Мемороман II" писца Александра Петрова (1938-2021)

НЕПОСРЕДНО пред олазак Алексан­дар Петров (1938- 2021), истакнути песник, приповедач, преводилац, критичар и историчар књижевности успео је да заврши други том дела под необичним насло­вом који наговештава и суштину "Меморомана".

Фото В. Данилов

У књизи која је недав­но објављена у издању "Прометеја" још једном је дошао до изражаја ко­смополитски дух ауто­ра који на особен начин сведочи колико о својој интими, толико и о раз­ним дешавањима на књижевној, друштвеној и политичкој сцени.

О издању се старала његова су­пруга Кринка Видаковић Пе­тров, која истиче да је у питању и ме­моарска проза и роман:

- Сагледавао је себе споља и изнутра, сагле­давао је друге и себе као "другог", писао о ствар­ним и фиктивним дога­ђајима, играјући исто­времено улогу аутора и лика у наративу. Писао је отворено и о својој бо­лести, о путу ка смрти и тренутку кад ће се сусре­сти Ерос, у ширем смислу животна снага стварала­штва, и Танатос. Многи стварни догађаји тичу се својеврсног "откри­вања Америке" и себе у њој, дру­ги се односе на сусрете с људима у разним де­ловима све­та, трећи су о породици. Неки сегмен­ти су приче преузете из снова, а има и аутопоетичких одломака. Жанровски ра­зличити, прилози заједно чине "Мемороман" који границе помера у сиву зону отворених могућно­сти.

Није случајно што су за мото књиге изабрани ис­кази Растка Петровића у чијем опусу тајна рођења има кључно место, а који је, као и Петров, знатни део живота провео у САД, истиче Предраг Петро­вић, књижевни крити­чар и историчар, и за "Новости" каже:

- Управо припове­дање о бо­равку у Америци, сусрети са тамошњим књижевници­ма као што је Ален Гинзберг, академ­ска каријера на уни­верзитетима и поли­тичка борба за српске интересе у америчким, политичким и култур­ним круговима, има значајно место у овом делу. Живећи и радећи на свим континентима, Петров је свуда неумор­но истрајно афирмисао српску књижевност и на­ционални идентитет. У тој борби наилазио је на бројне отпоре које је са­владавао не само снагом аргумената него и духо­витошћу и проницљиво­шћу, о чему сведоче многе епизоде из књига.

Кринка Видаковић, Фото приватна архива

Међу живо­писно датим књижевним портретима издвају се фигура пе­сника, како оних који су били Петровље­ви пријатељи и сапутници, попут Васка Попе и Гинзберга, тако и оних које је чи­тао и проуча­вао какав је Јован Дучић.

- У сва­ком од тих портрета присутна је особена пе­сничка имагина­ција и лирски тон у приповедању. У нови­јој српској књижевности "Мемороман" остаје као јединствена космополит­ска књига чији актери су аутентични ствараоци различитих језика, култу­ра и идеолошких опреде­љења - закључује Петров.

Фото промо

Фото промо

Изазов "Меморомана 2" је био можда и већи, него у првом делу ако се има у виду да је описано време распада Југосла­вије, санкиција и ратова. Догађаји су дати не из ов­дашње него из америчке перспективе с обзиром на то да је Петров у то време живео у Питсбургу, каже за "Новости" Јелена Па­нић Мараш, књижевни критичар, и додаје:

- Америчко искуство от­крива шта значи би­ти Србин у Америци , осликава оданост и посвећеност нашој цркви и колико је Петро­ву било важно да поста­не уредник "Америчког Србобрана". Посебно су занимљиве странице по­свећене преносу земних остатака Јована Дучића у Требиње где имамо укр­штену и америчку и овда­шњу перспективу управо преко Саше Петрова који је и овде и тамо. Преко америчког искуства чита се и патриотизам Саше и Кринке Петров и њихова културна дипломатија, као и промовисање срп­ског језика и културе. Иза описа многих догађаја, разговора, путовања, кри­је се лирски слој песнич­ка и топла душа Петрова који није могао побећи од песника у себи.

Јелена Панић Мараш, Фото Printskrin Youtube

Како сам пао на пријемном

НА почетним страницама књиге читамо и ову врсту исповести Александра Петрова:

- Већ као свршени студент друге године Филолошког факултета, 1958, на­говорили су ме вршњаци, будући редитељи, Дејан Ђурковић и Љубомир Муци Драшкић да се пријавим и на Позоришну академију. На пријемном испиту рецитовао сам део песме Растка Петровића "Путник"... Расткова младост. Необуздана, и још тајанствена, и окренута целом свету и космо­су! А, сва телесна, жељна и нечег другог, духовног. Говорио сам стихо­ве у заносу, ни пред ким другим него пред Растковим другом Душаном Матићем, тада професором на Академији. И пао! Као у Римски бунар на Калемегдану. Није ме, додуше, оборио Матић него професор музике Ен­рико Јосиф.

Мозаична слика 20. века

- ОБЕ књиге "Меморомана" су и композиционо и тематски заокружене и самосталне целине, али тек повезане оне дају велику мозаичну слику 20. века. Други том није наставак првог, јер између две књиге успоста­вља се сложени однос прожимања, преплитања и допуњавања. Колико Петровљево приповедање не следи хронолошки след догађаја најбоље потврђује смисаони и композициони оквир друге књиге која започиње јунаковом спознајом болести и блиске смрти, а завршава се вешћу о ње­говом рођењу - каже Петровић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације