ЖИВОТ ЈЕ КАО ЕКГ, ЗНАМО ШТА ЈЕ РАВНА ЦРТА: Глумица Миа Беговић о одрастању, првим улогама, звезданим тренуцима, таблоидима, старењу, Ени...

У сценографији своје сопствене дневне собе (коју увек носи са собом), две вечери заредом, Миа Беговић изводила је на сцени Мадленијанума монодраму интригантног наслова "Све што сам прешутјела". Реч је о ауторском пројекту који би требало да буде део њене докторске дисертације на Филозофском факултету (под насловом "Ауторство у изведбеној сценској уметности"), за коју каже да је још није завршила, јер за тако озбиљну ствар морала би да престане да буде - глумица.

фото Н.Скендерија

А за "престајање" популарна хрватска глумица није спремна. Уместо тога на позорници говори о свом одрастању, првим улогама, звезданим тренуцима, искуству са таблоидима, старењу и, наравно, о својој сестри Ени која је прерано отишла са позоришне и животне сцене...

- Ми, глумци, увек говоримо о себи. Кроз улоге које играмо откривамо о себи више но што бисмо хтели. Понекад и нешто што нам се не свиђа, и што можда никада не бисмо открили - каже на почетку разговора лепа и увек осмехнута Миа Беговић. - Подсвест делује паралелно са свешћу, па после неког времена примећујем реакције или речи које су се уткале у моје биће. А покупила сам их из улога. Сећам се неких заиграних реченица или ситуација, када бих људима говорила: "Опростите што сам то рекла, то је из представе коју сам одиграла 50 пута". Кроз неку реч која одређује пуно ситуација на онај далматински начин, из мог нуклеуса.

Која вас је представа, на тај начин, посебно обележила?

- Гете, "Ифигенија". Прво је занатски радећи, онда глумачки.Деси се да нешто преузимаш и - догоди се чудо. Ифигенија говори о усамљености и ја сам се запрепастила колико у том осећању проналазим сличности. Са 14 година отишла сам из куће на школовање, из породице у којој сам била бескрајно вољена, сама у самоћу... Запрепастила сам какве је све потиснуте светове ова улога открила у мени. Добила сам "Орланда" те године на Дубровачким летњим играма, много младих људи дошло је да гледа представу, јер се десило препознавање. И данас је осећај неразумевања и несналажења веома актуелан, а све креће из усамљености. О њој причам и у монодрами.

Ифигенија је трагична јунакиња, ви сте по природи оптимистични ?

- Осмех је оно што види моја публика. Ја сам и једно и друго. Толико сам блесава као глумица, волим радити неке одмаке као да се не ради о мени. Кажу да ми је најбољи комичарски део у глумачком смислу, мада ја то често користим и у животу. Имам самоироничне коментаре, све до опаке сатире. У томе смо се моја сестра Ена и ја добро надопуњавале, са специфичним смислом за хумор који обожавам видети на сцени: идеш до руба трагедије и онда у секунди окренеш у самоиронично "овако, људи, не треба!" Јер, треба се радовати животу и пролазити кроз што краћи период боли. Живот је само један.

фото З.Шкрбић

Јесте ли увек у томе успевали?

- Нисам. Губитак Ене је нешто у шта ни данас не могу дирати. Поред крви, бескрајно сам поносна што ме она изабрала за своју пријатељицу. Ена је била чудо од жене која је на сцени дуплирала сву своју лепоту и чаролију. Обожавала сам да играм с њом. Колико год блиске, биле смо различите. Није ми било лако осамосталити се од тако јаке особности: старија од мене само три године, ипак, битна разлика у тој доби. Заштитнички настројена према мени, понекад ме је гушила. Увек је говорила "пази", а ја сам веровала да морам стасати кроз своје грешке. Хтела је да ме закрили од живота, што је немогуће... Све друго у животу је моја заиграност са осмехом: ујутру се себи насмешим у огледалу и дан ми почне супер. Излазим чиста напоље, Бог ме дао овакву!

Монодрама је настајала из вашег дневника као литерарног предлошка. Шта је најтеже било прећутати?

- Наслов је парафразирање наслова мени изузетно драгог романа "Зашто сам вам лагала" Јулијане Матановић. Шта ја то не желим да изађе вани? Ту је и мој мали подсвесни обрачун са таблоидима и измишљеним интервјуима, неистинама које (кад се сто пута понове) постају истина. Неке лажи о нама никада не успемо опрати. Ипак, увек постоји избор шта ћу гледати и с ким ћу се дружити. Чувени наш режисер Жорж Паро изјавио је да не чита лоше критике. Купи новину, али је никад не прочита, јер то директно делује на подсвест. Зашто је онда уопште купује? Да има за повест, кад га једног дана буду "прогласили" за великог. Често се дешава да нешто што су означили очајним, временом постане бриљантно.

Понекад и смрт превреднује ствари, као да с њом уметник "заслужи" накнадно поштовање?

- Да, као да га открију у тренутку одласка. За Мерилин Монро кажу да је глумица упитног талента. Океј. Нека ми неко одглуми онај ход у "Неки то воле вруће" с којим филм почиње. Гледаш у тај кадар и не можеш веровати, све ти је већ јасно о тој особи. Чак и она пљоска која се појављује касније, јасна ти је по том ходу. Данас када неко ставља упитник на њен таленат је увредљиво. Још је имала тај "фактор икс" који готово превазилази снагу глуме. Многи су талентовани, али су неки безобразни да људима кажу "да, то сам ја". Тако постају звезде.

Како глумац већ самом појавом испуни целу сцену или кадар?

- Ја бих то назвала аутентичношћу. То се јако види у балету:неко други може бити занатски тачнији, али једну гледаш! И одмах је мичеш из тог збора, јер са собом доноси свој свет који можда није перфектан, али плени. Дешава се да неко добро говори стихове, али га нигде нема у томе. Е, то је то ауторство или његово одсуство у извођачкој уметности...

О чему вам је било најтеже да проговорите?

- Ни о чему посебно. Не говорим ту ја само о себи, била

бих пребахата. Подсвесно сам истраживала шта нас све повезује у сличним ситуацијама. Представа није таблоидни приказ мог живота, било би то недостојно. Има свој анегдотски део зато што сам схватила да неке ствари кад кажете озбиљно уопште не допиру до публике. Не занима их, не желе чепркати. Али, ако им дате ту лепршавост, а иза тога кажете "сад је доста", и ако се глумачки играте са брзим променама унутарњег стања, људи се кроз смех запитају. И то их стварно дира. Боље ме чују, помисле да можда и они могу нешто у животу завршити на тај начин.

Хумор је важан зачин у свим фазама живота?

- И кад мислите да је нешто била грешка, није. Без ње касније не бисте знали боље и мудрије. Живот је као ЕКГ: што је већи синус горе, већи је и доле. Знамо шта је равна црта... Жена никад не стари, она само сазрева. Старост вам је као одлазак у пензију - могу отићи у пензију, али нећу у мировину. Глумица сам која хоће играти до задњег тренутка. Мировина је страна нашем стваралачком бићу. Често сам у животу узимала себи за право, не тражећи потврду околине. И зато сам многима била на удару, јер људи воле овце. Е, онда ћу бар бити онај пас који их чува! Имам тај нагон пажења на мени драге људе.

Ово је прича о средовечној жени, постоји ли страх од педесетих?

- Страх? Ја сам у најлепшим годинама, сада у шездесетим. Богу хвала да сам жива, здрава, на сцени без шаптача. Које су године биле боље? Искрено, без цензуре, што сам зрелија више се радујем животу. И, нормално, осећам захвалност што ми је Бог дао снагу. И унапред се захваљујем, да ме сачува убудуће од свега, па и себе саме. Јер, наше сазревање траје читав живот. Дивна је спознаја да смо још ту. Још сам спремна и учити. Зато веома волим комуникацију са свим људима које срећем.

Осамдесете, године ваше младости, биле су најбезбрижније. Време великих филмова и редитеља. Како их памтите?

- Нисам била ни свесна колико ми се доброг догађа. Данас бих била. Знала сам ја да су све то велики магови, легенде, али сада бих више уживала у томе. Ево, баш данас сам срела Лордана Зафрановића, загрлили смо се. Свесна сам сваког секунда тог сусрета и те слободе. Одмерио ме је и рекао: "Мала, добро изгледаш". Дивно је чути ту реченицу. Ја му одговорим: "Хвала ти што си ме тако дискретно одмерио". Е, да сам бар таква била тих осамдесетих... Нисам, сада је то направила моја зрелост. Знала сам ја и онда да су то велике ствари које радим са великим редитељима, ипак, данас до краја уживам. У томе је разлика, тотално сам ослобођена. Зато више волим ове године. Премда,нормално, била су дивна она путовања "4-4-2, до Београда" на неку добру представу, после забаву... Све је то улагање у живот. Сећам се великих представа, када сам труптала ногама јер се више нисам могла смејати у ЈДП, гледајући "Бубу у уху". Да је нисам видела, била бих закинута за то искуство. Чуда се понекад и данас догађају. Морамо само чешће путовати.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације