КАД СУ БОРА ЧОРБА И ПЕТАР БОЖОВИЋ ИШЛИ У МИНХЕН: Глумац у интервјуу за "Новости" о легендарном рокеру: Није спавао да не промаши станицу

КАДА ће се и да ли ће се, уопште, одржати једна од наших најстаријих позоришних фешти, Фестивал монодраме и пантомиме у Земуну још је неизвесно, мада је превалио пола века и требало би да се појави у свом 51. издању. Готово незамисливо за нека бивша времена, у којима је овај жанр био толико важан и популаран да се чувени "Чеговић" Петра Божовића (по тексту Драгана Ускоковића) као трајни запис сачувао у многим кућама некадашње Југославије - на ЛП плочи и винил издању. Прича о младом, неснађеном Црногорцу који долази у Београд, да се свему чуди и тешко прилагођава, шармирала је од Триглава до Ђевђелије, па се "Чеговић" вртео изнова и изнова...

фото Д.Миловановић

- Плочу је издао "Југотон", у време када је група "Бони М" била светска атракција. Е, ја сам био испред њих по тиражу! У нашој земљи, наравно, тих седамдесетих. Постојале су две велике телевизије, загребачка и београдска, цела Југославија је гледала ову монодраму. Од ње је могла да настане и цела серија, јер то је прича која сама по себи тече. Шта све пише у њој: отац, мајка, долазак из Подгорице у Београд, сукоб менталитета.

Било је то још пре чувене "Ђекне"?

- Добра је то серија. Миодраг Караџић је сјајно ухватио менталитет севера Црне Горе који нема везе са оним доле, приморским. Север је Херцеговина са херцеговачким језиком, ијекавским, а доле је зетско-приморски дијалекат и менталитет.

Чеговић је, заправо, промовисао цео жанр и монодраму учинио ултрапопуларном?

- Пре мене се појавио Јосип Пејаковић са "Он мени нема Босне". То му је најбоље. А ја сам играо "Чеговића" свуда. У Загребу сваке недеље, у "Лапидаријуму". Сећам се како је у Копру дошло много публике, и то Словенаца, не нашег света. Приђе ми једна госпођа и каже "баш сте нас насмејали" и представи се као бивша "жупана".

Играли сте тих година и у једној од најбољих домаћих серија, у "Више од игре" Слободана Стојановића?

- ТВ Београд је истовремено снимала и "Грлом у јагоде". Е, сад замислите, такав рад и овај несрећни данашњи... Тих година, у сјајној хрватској серији "Куда иду дивље свиње", Љубиша Самарџић је остварио можда своју најбољу улогу. Па, "Салаш у Малом риту". Биле су то остварења која те емоционално везују. Шта те данас везује?! Глупости. Гледам како је у њима обавезно воће на столу које нико не једе. Питам: "Шта је бре, јел` једе неко ово? Кад устане из кревета, што не узме јабуку и прича преко ње?" Чему све то.

фото Д.Миловановић

Некада су сценарија писали изузетни аутори, а такве су биле и глумачке екипе. Све ас до аса?

- Е, ова смрт, како је гладна... Толико је њих изузетних отишло. Једанпут ме Пера Краљ питао шта мислим колико су година имали Зоран Радмиловић и Слободан Алигрудић кад су отишли. Мислио сам шездесетак, а он каже - педесет две. Тада сам свуда певао "Зоран је сванула" и "Нема те више Алија". Баш сам био тужан. У Дубровнику сам сазнао за Алијину смрт. Рца балетан ми је око два сата ноћу саопштио да је умро, у Грацу. Мислио сам откуд тамо, а то је Градац, на мору. Пре тога смо се видели у Подгорици, частио је пиће. Их...

Јесте ли се дружили са Бором Чорбом?

- Сваке недеље на "Вајбер" ми је од њега нешто долазило. Знамо се ми сто година. Изашла нам је заједничка слика баш у "Новостима", послао ми је наш заједнички кум Мијо Перуновић. Из времена кад смо ишли у Минхен и кад се Мијо борио за титулу професионалног боксера. Са пријатељем сам кренуо у Минхен из Примоштена. Знали смо само да треба да стигнемо у "Шератон". Бора је из Београда пошао возом. Целу ноћ је лежао будан, сам у купеу, плашећи се да не заспи и промаши Минхен. Али, кад смо се нашли... Седе Немци, пију виски и шампањац. А ми се скупили у једну собу, као гомила избеглица са Балкана.

Иако су га многи називали текстописцем, Бора је био песник и то велики.

- Шта Боб Дилан, нобеловац, бољи од Боре?! У нашој музици текст је и почео са Бором. И то ангажован, итекакав. Написати у оно време "Баба Јула" и "Јулино брдо". Нашао се и на суду, у Бару. Иначе, предлагао ми је у време кад су се оснивала све нека друштва и удружења, место потпредседника у Партији обичних пијанаца. Ја кажем: "Види, Боки, хвала ти. Ти знаш да сам ја из Црне Горе. И сад да кажу да сам ја потпредседник, не иде. Могу,евентуално, да будем председник посланичке групе."

фото: Д.Миловановоић

Добар део каријере посветили сте казивању беседа и стихова наших знаменитих људи. Зашто је важно оставити и такав траг?

- То треба да се питају ови који су доживели празнину великог успеха анонимних серија, писаца, телевизија. Сад свако има свој канал. Миљковић је рекао да ће једног дана сви писати поезију, али није мислио да ће сви издавати књиге у којима ће се појављивати разни некњижевни родови. Некњижевни, у смислу и онога ко пише и онога о чему пише. Додуше, током ових ратова у свету, катастрофе су мало бациле у засенак неке ствари: маслиново дрво од милион година које је донео онај власник свега, па и српских пољопривредних универзитета који се зову "Фарма" и "Задруга". Ако се у први мах и љутите на "Елиту", после кажете, па то и јесте наша елита.

У време ваше глумачке младости постојала је истинска, глумачка елита, а најбољи међу њима казивали су стихове. Зашто данашња генерација нема такав однос према поезији?

- Има неких. Него, нема више тог значаја. Погледајте државну телевизију, тамо је култура после поноћи. Што би рекли "факинг земљу" у којој је култура после поноћи, или у којој имаш водитељке које програм воде у комбинезонима. Данас су сва места измешана, ништа није подложно било каквој критици. Напротив. У такве емисије долазе виђени људи, доктори и професори. Разглабају о разним темама, онда се понекад појави и председник државе, премијерка. И што ти имаш нешто против, кад твоје руководство нема против? Неке емисије изгледају као "месара", реклама за спонзорство. После сам чуо да то и јесте истина. Аман, има ли неко друго место него да телевизије служе томе?

Да ли некада користите италијански који сте студирали? Макар у Црној Гори где се редовно прате програми РАИ?

- Кад сам у Црној Гори најдаље сам од Италије! Прво због те њихове монтенегринске политике. За мене је Црна Гора нешто друго. Црна Гора наших ђедова и баба, наших старих људи, Црна Гора сердара Јанка Вукотића и краља Николе. Погледајте само попис становништва у њихово време и језик којим се говорило. Постоје чињенице. Није то нека далека историја да би требало да археологија "ископава" факте. Али, изгледа да је ископана памет, не само нама него човечанству. Не бих веровао да ми је неко причао да ћу гледати директни пренос геноцида у свету, у коме велесиле као да играју покер на лепо застртом столу. Пију разна пића, уз оно "идем", "дуплирам", "мени две"... У томе ми живимо. То је невиђени цинизам.

Да ли је свет, као на скијама, ухватио залет низбрдо да више не може да се заустави?

- Нисам сигуран. Не слажем се са мојим председником у много чему, али он је мој председник и води ову пипиревку како једино може да се преживи: мало са Истоком, мало са Западом. Умео је то Тито, додуше вештије, у време поларизације света. Није пао Берлински зид, он се обрушио на нас и више нисмо занимљиви. Онда су се, наравно, појавила историјска дуговања. Немачка и Аустрија не могу да забораве ни Први ни Други светски рат, ни излаз на Солун. Србија је увек сметала, зато је на делу цепкање Србије и српског народа. Балкан је увек буре барута. Нико овде не долази да мири него да завађа.

Наш усуд је што смо саградили кућу насред пута?

- Наш усуд је што смо ту где смо и још верујемо у Божју правду. Ми смо једина земља на свету чија химна почиње "Боже правде". Не знам да су се друге претргле око Бога и правде.

А вечито смо је жељни?

- Жељни, али бар верујемо у њу.

Често и радо говорите мисли владике Николаја Велимировића?

- Увек сам га доживљавао као мајку и то строгу. У почетку се нисам слагао са разним стварима. Као, рецимо, причом о напретку. Шта је то напредак? Он му се подсмевао, а сад смо свесни да је "напредак" угушио и нас и сваку нашу душевну потребу. Погледајте само децу. Не знам како, уопште, иду у школу. Немају времена ни за шта. Владика Николај је најстрожи према свом народу. Нажалост, ништа не знамо о нашим великанима. Добро, знали смо за Теслу. Али, за Пупина? Ма, какви. Када сам радио серију о великом научнику у новинама је писало да Тесла и Пупин не могу очима да се виде. Била је то чиста удбашка ствар! А о Миланковићу? Нико живи ништа није знао. Пупин је пола ове државе довео, узео Банат, држао Далмацију. Од целе Југославије једино у Словенији има споменик. Јер, неко га је тамо ценио.

Како објашњавате да су најумнији људи, "најближи" космосу, и најрелигиознији?

- Мени је то најнормалније. Они знају да и материја има душу. Сећам се оног нашег социјалистичког ТВ програма и флоскуле "обуздати природу" или "довести је да служи човеку". Па, ми смо део природе! Направиш неку брану, а оно пљуне и оде све у п. м. Тесла је био први екологичар, а нико га не помиње у том смислу. Веровао је да се енергија не добија уништавањем нечега, већ да се један вид енергије претвара у други. Немаш друга посла него да цепаш атом! Ма иди, бре. Сетимо се како је Тесла рекао: Онда ће доћи дан када ће се та врста енергије сматрати злочином против човечности...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације