РАЗОТКРИВАЊЕ ЖЕНСКОГ ПРИНЦИПА: Славица Гароња поводом награде "Ђорђе Јовановић" за књигу "Од Црвенокосе богиње до слепих певачица"

ИАКО сам већ добила неке важне награда као књижевница, "Ђорђе Јовановић" је прво велико признање за науку, која је у ствари, мој примаран позив, и тим ми је награда дража.

Приватна архива

Такође, са награђеном књигом "Од Црвенокосе богиње до слепих певачица" заокружила сам један велики период личних научних преокупација и истраживања, и радост је утолико већа, што су ова књига и тај мој рад препознати. Од 57 добитника, тек сам десета жена-добитница ове угледне награде, што говори и о промењеним социјално-културолошким обрасцима, где је сада знатно више жена-научница у видокругу јавног мњења.

Овако Славица Гароња, историчарка књижевности и књижевница, говори за "Новости", након уручења награде "Ђорђе Јовановић" која јој је припала за књигу у издању "Прометеја", "Од Црвенокосе богиње до слепих певачица". Ова је студија круна Гароњиних вишегодишњих изучавања, започетих још монографијом "Жена у српској књижевности", преко "Жена и идеологија", "Жене говоре", и две антологије женске приповетке од 1850 до данас.

- Овде сам расветлила питања, која су била и моја лична питања постојања, у оквиру света у коме живимо, како у родном, тако и у културолошком смислу, а да сам се овде (што је и логично) поново вратила и фокусирала на усмену књижевност, као прапочело свеколиког стваралаштва. И није случајно то присуство женског начела на свим нивоима - од материјалног, преко симболичког, све до женског ауторства у усменој, песничкој пракси и "матерњем језику" који се научи са мајчиним млеком, а које је до данас остало довољно непрепознато и "невидљиво".

о Археолошки артефакт из старчевачког периода у наслову књиге, наговештава да је реч о наставку ваших истраживања, о женском принципу на тлу Балкана. О којим је све артефактима реч?

- Уз изузетне зналце проблематике теорије матријархата, попут Бахофена (још 1861), Ериха Нојмана и Харалда Хармана, који су са митолошког, археолошког до психоаналитичког аспекта дали тај први матријархални систем, који је увек и пре свега, религиозни систем - архетип Велике Мајке или женског принципа (Велике Богиње), заснованог на старом религијском систему (вери Старих, како вели Бахофен), из чега проистиче целокупна материјална и духовна култура чији смо и данас баштиници, у тим археолошким артефактима женских божанстава са разних страна света (нарочито Медитерана), упадљиво су недостајали проналасци и открића са тла Балкана, конкретно Србије - додуше, тек у последњих 30 година у нарочитој експанзији и значајним проналасцима.

Архива БГБ

- Споменућу (сем светски познате Винче), и недавна фантастична открића у Белици, Медведњаку и рад Милорада Стојића, што сам све с пажњом пратила, па и на страницама "Новости", као и у новим студијама. Поредећи археолошке артефакте по музејима Медитерана, увиђала сам, уствари, један исти "рукопис" - велику неолитску цивилизацију матријархалних седелачких заједница, међусобно усаглашених, без насиља, и са високом културом из којих проистичу и до данас нека наша знања (ткање, грнчарија, пољопривреда, припитомљене животиње, обреди и сликарство, песма, што је све у ствари делокруг жене). Са овим увидима почела сам другачије да размишљам и о српској народној поезији (мојој примарној струци), увиђајући да баштинимо много дубљу и старију културу, кроз очуване балканскословенске обредно-обичајне праксе, него што је то на први поглед видљиво.

- Заправо, сви музеји у Србији препуни су тих женских фигурина божанстава (често и седећих богиња на престолу), врло сличних стилизација и порука. Стога и није случајно што сам за наслов књиге одабрала ипак једну, изузетну међу свима - Црвенокосу богињу, то ремек-дело неолитске културе, пронађену у Брањевини код Оџака 1989. године, у којој је садржана сва суштина женског принципа: естетска, еротска, и материнска (рођајни принцип). Треба нагласити да прву породицу сачињавају Мајка и дете, и да таквих представа имамо широм Медитерана (од Анадолије до Египта), али и неколико изузетних примера и у Србији, од којих у књизи то документујем само једном - фигурином мајке и детета из музеја у Јагодини.

о Књига је амбициозно замишљена, чине је три целине?

- Да, оне су сукцесивно настајале и проширивале се тематски, кроз моја двадесетогодишња истраживања, мада у почетку нисам имала свест о томе. Први део, сачињава тај теоријско-археолошки приступ матријархату, најсложенији и најизазовнији, и последњи написан, а у којој сам, како је речено на додели награде, "на изузетно пријемчив начин приближила (уз археолошку грађу) ту целовиту женску цивилизацију засновану на лунарној религији, гинекократском уређењу и материнском праву, све до смене лунарног принципа соларним и укидања матријархата кроз свадбу као обред прелаза и брак као облик потчињавања жене".

- Та замена материнског права патријархалним, дешава се на плану религије, негде у предантичко доба (изванредно тумачење даје Бахофен поводом Орестовог матероубиства и опроштаја тог убиства што је до тад било незамисливо - и од тада почињу сва зла и насиља оличена у мушком принципу), и није се на свим просторима дешавала истовремено, али је наравно, изазивала велики отпор гинекоратских заједница, чији најестремнији вид представљају Амазонке, које нису никаква "измишљотина", већ заиста вековима постојеће "чете ратница" - бранитељке женске слободе и материнског права, чији су реликти сачувани рецимо кроз митолошке виле у српској народној песми.

о Други, централни део књиге доводи нас до оних слепих певачица из наслова?

- Тај део бави се конкретном анализом односа гинекократије медитеранско-балканског типа и српске народне песме, чији су бројни мотиви у ствари посведочени у Бахофеновој теорији, и показују да се целокупно усмено српско наслеђе врло танким слојем припада познатом историјско-цивилизацијском патријархату, док својим дубинским слојевима припада много старијем, матријархалном систему, у великој мери добро очуваном, мада често маскираним другим слојевима. То је нарочито видно у лирској песми и у баладама, где су сачувани веома стари облици матријархалног права и древног етнографског језгра ("Бог ником дужан не остаје", "Браћа и сестре", "Сеја брата на вечеру звала").

- Посебно разматрам и типове жена патријархата у нашој народној песми: тип мајке, сестре и невесте, као и племените и неверне љубе, делије-девојке, док посебно поглавље посвећујем типовима жена владарки у нашој епици: Царици Роксанди (Јелени), књегињи Милици, трагичној вереници (Косовка девојка), трагичној мајци Мајка Југовића) мајки Јевросими, деспотици Ирини Кантакузин ("проклета Јерина"). Други део наслова ове књиге с дубоким разлогом везујем за наше слепе певачице - прве велике песникиње и жене ауторке - након књижевница нашег средњег века, кроз чији репертоар, естетику и хуманизам су сачувани можда и најважнији тематски кругови ("косовски") или типови јунака (Марко Краљевић) наше епске поезије, а којима се понекад не зна ни име (Слепица из Гргуреваца).

о Трећи део вам се, кажете, сам наметнуо као примена тог "женског начела" (по Лази Костићу) на савремено књижевно стваралаштво и савремену културу?

- Ту сам укључила неке међуратне књижевнице и њихове романе (Љубица Попадић, Марица Вујковић, Љубица Радоичић) којих нема ни у једном књижевном лексикону, а не би их се смели тако лако одрећи. Студија о Ребеки Вест и њеном путопису кроз Југославију (Црно јагње и сиви соко), наравно, не морају се читати само у матријархалном кључу, а ту је и интерпретативно читање поезије Милосава Тешића, у целини посвећено женском принципу, кроз његову инспиративну збирку Калопера Пера.

- Дотичем се и типичне активизације женског принципа - алтруизма и арехтипског спасавања потомства по сваку цену, у немерљивом хуманитарном раду Дијане Будисављевић кроз дисертацију Наташе Матаушић о њој, а овде приказујем и две изузетне студије чија су истраживања у истим смерницама са мојим - књигу Јелене Арсенијевић Митрић "Terra Amata vs. Terra Nullius" (о стваралаштву Ле Клезиоа и Вонгара), где се прати повратак женског принципу кроз генезу постколонијалног дискурса, као једини облик изласка човечанства из кризе - дубоко огрезлог у ратовима, насиљу, профиту и колонијалном израбљивању. Најзад, пред саму предају књиге у штампу упознајем у преводу др Ивана Димитријевића и волуминозну књигу Евелина Гаспаринија - "Словенски матријархат", и одједном су све ствари и у мојим истраживањима - дошле потпуно на своје место.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације