СРБИЈУ БРАНИЛЕ И - АУСТРАЛИЈАНКЕ: Голготу Великог рата са нашим војницима делиле су добровољке са друге стране планете

ДА је Србија земља са највећим бројем цивилних и војних жртава, сразмерно броју становника, у Првом светском рату, сви (у Србији) знамо.

Архива

Да су у херојској одбрани земље, повлачењу српске војске преко Албаније на Крф и борбама на Солунском фронту, све до ослобођења Србије, учествовали (и то у великом броју) аустралијски добровољци - не знамо ни ми овде, ни они "тамо", који ни за један од поменутих топонима нису чули.

А то да су многи међу тим аустралијским добровољцима биле жене - лекарке, медицинске сестре, уметнице, писци, авантуристкиње, неретко пионирке у својим областима али и у борби за права жена, већ звучи као сјајан материјал за књигу, или филмску причу.

И прерасло је - и у једно, и у друго. "Наши заборављени добровољци" - гласио би превод наслова књиге Бојана Пајића, аустралијског историчара српског порекла, која истражује ратну службу више од хиљаду и седам стотина Аустралијанаца и Новозеланђана, махом жена, који су се, раме уз раме са српском војском борили у Великом рату.

"Покрај далеког Кајмакчалана", незванични је превод наслова филма на овој књизи заснованог једночасовног документарца сниманог у четири државе - Аустралији, Србији, Северној Македонији и Грчкој, током осамнаест месеци. Снимљен у најбољем би-би-сијевском маниру, ово у правом смислу рече јесте образовни, поучан филм, а представља јединствен покушај да се ова, до сада неиспричана прича, артикулише кроз историјске документе и сведочења потомака.

Филм у коме, осим ексклузивне архивске грађе, можемо чути и еминентне српске и аустралијске историчаре и стручњаке, потомке тих аустралијских болничарки и бораца из Првог светског рата, али и амбасадоре обе земље, не ставља пред никакве недоумице једног просечног аустралијског, или гледаоца из ма које друге земље, нити оставља простора за запитаност онима који на мапи не би умели да лоцирају Србију, или Балкан.

- Нема никаквих недоумица када је реч о томе ко су ти људи, где су се и због чега, са којим мотивима и циљем обрели, шта су доживели и преживели - објашњава Борис Трбић, сценариста и филмски педагог, који је и копродуцент филма, чију режију потписује у коауторству са Драганом Гавриловићем, документаристом из Мелбурна.

- Ово је врло добра прилика да аустралијска јавност чује нешто о нашој заједничкој историји и доживи Србију на другачији начин, иступивши из оног увреженог круга тема које се стално изнова понављају а тичу се или Косова и Метохије, или вакцинације нашег најбољег тенисера - уверен је Трбић, који је и сам већ дуго Аустралијанац, а професорску каријеру гради у Мелбурну.

Историчар Бојан Пајић, бивши дипломата, који је у Аустралију емигрирао као осмогодишњак, са својом породицом, истражујући аустралијске, српске, енглеске и француске архиве, открио је податке о добровољцима који су се (чак и пре Галипоља!) запутили на Балкан током Великог рата не би ли се са Србима одупрли аустроугарској инвазији: војницима, морнарима, пилотима, али и о лекарима и другом медицинском особљу, при чему је међу њима највећи број жена.

Архива

Званична аустралијска историја не садржи податке о овом учешћу тамошњег становништва у Великом рату, у неким далеким земљама, те је Пајић ову до тада неиспричану причу изнео у неколико књига, али и кроз организацију више изложби у музејима у Аустралији. У почетку су аустралијски историчари у приватној преписци са Пајићем изражавали сумње да је до контакта два народа и њихових војски уопште дошло у Првом светском рату. Сада су не само међу најзначајнијим аустралијским историчарима који овај пројекат подржавају, већ су у њему и учествовали.

Пајић се недавно изборио и за реализацију свог предлога да српска "Пошта" објави неколико маркица са портретима аустралијских бораца и болничарки (које су српски војници називали "добре сестре").

У овом је филму шесторо тих "јунака" - двојица војника (Niall Mullarkey, Edward Ramage) који су ратовали на Солунском фронту, и четири жене, по много чему особене: лекарка Мери де Гарис, чији је вереник погинуо на француском фронту, а која је давне 1906. постала једна од првих жена које су завршиле медицину, и била начелница болнице на Кајмакчалану, затим медицинска сестра Етел Гилингем, писац Стела Мајлс Френклин, чије име чува и аустралијска књижевна награда, ауторка књиге насловљене (баш тако, на српском) "Не мари ништа", али и оне по којој је насловљен овај документарни филм - By Far Kaymakchalan.

Олив Кинг из Сиднеја нашла се и на филмском плакату, све са шајкачом која се чува у музеју у Канбери, заједно са табакером - даром њеног српског драгана Милана Јовичића, животне њене љубави због које је љубављу према Србији и Србима задојила и наредне генерације - толико да су њени потомци пожелели и да финансирају део филма, који је иначе у целости финансирала влада Аустралије.

- Олив се пела на Попокатепетл, била је међу првим женама које су возиле аутомобил, и по тим вожњама је и даље памте њене унуке, као и по још неким изузетним детаљима који сведоче о њеној посебности и о њиховој љубави и поносу њеним постигнућима. У томе је једна од чари и специфичност која филму даје на значају - ми смо разговарали са припадницима последње генерације која те жене, те људе, заиста памти - наводи Трбић, наглашавајући и другу, не мање важну димензију:

- На први поглед је јасно да су ове четири жене, осим чињенице да су се све нашле на фронту са српском војском, посебне по много чему, сифражеткиње, пионирке у освајању женских слобода и права. Особеност филма је и у томе што пружа ретку могућност увида у медицинску историју тог доба и то усред фронта, те се у њему чак види шатор у коме се налазио један од првих рендгена, стигао на Солунски фронт као донација организације единбуршких фармера (и човек који је на њему радио, а чија је прича такође филмска).

Екипа прати Бојана Пајића на његовом путовању по Србији и региону са групом потомака док обилазе болнице, ратишта и градове у којима су још жива сећања на ове Аустралијанце, откривајући једно раније непознато поглавље из историје Првог светског рата.

- Љубавна прича је такође један од занимљивих елемената овог документарног филма - открива Трбић. - Олив Кинг и Милан Јовичић срели су се под Кајмакчаланом, где је она стигла у својим амбулантним колима допремљеним из Француске, а затим постала и добровољац у српској војсци. Њихова љубав није завршена браком, али су се након растанка срели у Добровнику, а последњи пут, на свадби краља Александра. Бојан Пајић је, иначе, принцу Александру Карађорђевићу донео фотографије свадбе његовог деде које је направила Кингова, али и фотографију Аустралијанке и Новозеланђанке Агнес Бенет, прве управнице шаторске болнице "Острово", на којој се са краљем Александром налази на Солунском фронту.

Архива

Овај филм је доживео изузетан пријем на пред-пројекцији у Институту за савремену историју у Београду, а затим и на церемонији на мелбурнском Споменику незнаном јунаку (Shrine of remembrance), где су га видели и потомци аустралијских добровољаца. Надамо се да ћемо га током 2025. године и касније видети на документарним филмским фестивалима у Србији и Аустралији, али и на националним телевизијским каналима.

- На овај начин се праве пријатељства - уверен је Трбић. - Проналазећи и истичући оне ствари које нас повезују. А то су тренуци заједничке историје на које можемо да будемо поносни.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације