ТЕАТАР ОСТАЈЕ БЕЗ МАЈСТОРА И РАДИОНИЦА: Интервју - Миодраг Табачки, сценограф и костимограф

У ЗРЕЊАНИНСКОМ Народном музеју ових дана отворена је изложба "Миодраг Табачки - живот и дело". Наш угледни сценограф и костимограф, универзитетски професор, дописни члан Одељења уметности САНУ, постигао је у својој каријери све што пожелети може. Какав је траг Табачки оставио у савременом театру сведочи и његово место у Светској енциклопедији модерне сцене, у којој је једини позоришни уметник с простора бивше Југославије.

фото В.Стругар

о А све је почело у Зрењанину и тамошњем Народном позоришту 1973, где сте урадили своју "премијерну" сценографију?

- Прву самосталну изложбу имао сам 1991. у Зрењанину, у Малој градској галерији. Отворио ју је Јован Ћирилов, а другу (2008) Горан Ибрајтер и Сава Дамјановић: актуелни и некадашњи управник, који ме је ангажовао за ту прву представу у зрењанинском позоришту. Ово је трећа, у мојој јубиларној години, у којој обележавам шест деценија матуре и уписа на факултет. Биографски део изложбе чине панои на којима је приказан мој професионални рад, али и припреме за њега: снимци и подаци везани за школовање које сам завршио у Зрењанину, студентски рад у Београду, а онда и за сваку годину стваралаштва. Други део изложбе чине оригинална уметничка дела, сценографске и костимографске скице у различитим техникама, зависно од жанра представе. Трећи део су видео-снимци на којима су приказани изведени радови, реализоване сценографије и костимографије. Такође, на екрану су и пројекције мојих цртежа и слика.

о Рођени сте у Кикинди, али сте основну, Музичку школу "Јосиф Маринковић" и гимназију завршили у Зрењанину. Колико је овај град био важан за ваше уметничко формирање?

- Сва моја интересовања и афинитети били су већ тада препознатљиви. Још у основној школи веома сам био заинтересован за глуму, а као гимназијалац наступао сам и у драмској секцији Дома омладине. Оно што ме је највише увукло у театар, заправо је глума. Као дете сам цртао, сликао, певао, играо у фолклору, свирао клавир. У Пионирском дому свирао сам и у тамбурашком оркестру, сведочанство о томе (фотографија) је и на изложби. Како је музичка школа делила двориште са позориштем, пролазећи кроз двориште имао сам прилику да видим шта се дешава иза завесе - у позоришним радионицама. Привлачила ме је и архитектура, уопште, визуелне уметности. Требало је доста времена да прође, да се коначно определим за театар.

о Прво сте уписали архитектуру?

- Од почетка студирања архитектуре одлазио сам у познату школу цртања у Шуматовачкој, уз једнако интересовање и за музику. На другој години факултета препознао сам себе као костимографа и положио пријемни на Академији. Ипак, полако су се "рашчишћавала" моја стремљења и маштарења, када сам спознао чињеницу да ћу бити задовољан тек уколико почнем озбиљније да се бавим простором и сценографијом. До данашњих дана имао сам неупоредиво више ангажмана као сценограф него костимограф, мада једнаких резултата. Са две године размака дипломирао сам и на архитектури и на сценографији, успео да у позоришту објединим све области за које сам заинтересован и у њима учествујем. У сваком случају, сцена и костим једна су област, морају бити синхронизовани.

о Да ли су увек у складу?

- Када је аутор иста особа, некада се деси да се не сложе сцена и костим. Врло је деликатно, али и интригантно за уметника. Зато што он, у договору са редитељем или сам, може да одлучи шта ће казати костимом, а шта сценом. Ако је комад антички, потпуно је могуће да једна од компоненти буде апстрактна, док друга представу лоцира у одређено време и простор. На пример, за "Антигону" може бити довољно да само костими буду антички. Сценографија не мора да казује ништа о жанру и времену кад се радња дешава, већ да се то постигне другим средствима.

о Данас редитељи, често невешто, преузимају посао сценографа. Куда нас то води?

- Ту сам у врло деликатној позицији. Има пуно разлога да кажем да су редитељи у томе сјајни зато што су били моји студенти, па мени као професору то импонује. Ово могу рећи као педагог. Као сценограф и професионалац (имајући у виду како се моја генерација спремала), налазим да сликарски аспект није нешто што је у стању да продукује редитељ. Мада се, углавном, редитељска решења простора не базирају на визуелној уметности него идеји... Ако сам видео и на прави начин доживео неку представу, не могу да јој тражим грешку. Па и ако гарнитура на којој глумци седе није стилски одрговарајућа, а они лепо играју и тече представа - шта је проблем?

о Чини се да сте у каријери апсолутно све постигли, у земљи и иностранству. Има ли нешто чиме нисте задовољни?

- Могу да кажем да нисам задовољан последњом представом коју сам радио у једном позоришту. То је посебан случај и мислим да је грешка самог позоришта. Иначе, ту сам радио више успешних пројеката. Овај је био - проневера. Ради се о хохштаплерају са трошењем пара, на штету представе. Оно што сам хтео, нисам успео да остварим, ни приближно како сам замислио. Генерално, имам утисак да што се тиче позоришних радионица (сценографије и костимографије) велика је криза, не само код нас. Позоришни занати се више не уче. Учили су се директно у театру, јер за њих нису постојале посебне школе. Сада и то мало људи који су упослени око производње позоришних декора, осим што немају средстава, немају ни потребно знање - нису имали од кога да га науче. Позоришта затварају своје радионице, наручују декоре на разним другим местима, што је велики проблем. Питање је какви су ти мајстори, могу ли да испуне захтеве сценографа...

о Како је до тога дошло?

- Када сам дошао у Југословенско драмско, имали су седам столара. Бравара, сликара, тапетара са помоћницима. Сада ЈДП има три мајстора - једног столара, једног бравара и "једну катицу за све". По мом искуству, све је кренуло деведесетих. Како ко оде у пензију, не запошљавају се нови људи. Позориштима се више "исплати" да негде наручују, него да редовно плаћају својим запосленим за ове послове...

о Добијали сте аплаузе за сценографију већ на подигнуту завесу, којим резултатима се поносите?

- Вероватно је било и срећних околности. Заиста, не могу да се пожалим да сам био "санкционисан". Можда сам и нудио праве ствари, које су редитељи и управа радо прихватали. Такав је, рецимо, случај са представом "Фигарова женидба и развод" у Народном, "Буре барута" и "Позоришне илузије" у ЈДП, "Вишњик" У Атељеу, "Вештице из Салема" у Загребу, "Кармина Бурана" у Сарајеву, "Успавана лепотица" у Скопљу, "Тумор у глави" у Цељу, "Микеланђело" у Сплиту...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације