МУЗЕЈ МОРА ДА ОСЛУШКУЈЕ ИМПУЛС ЗАЈЕДНИЦЕ: Др Стеван Мартиновић, в.д. директора МПУ о поштовању историје и традиције куће, али и будућности

АКО желите нешто да промовишете, брендирате, да се нечим дичите, онда пре свега морате да имате добар производ, који је нуклеус сваке презентације и репрезентације, сматра др Стеван Мартиновић, који је недавно именован за в. д. директора Музеја примењене уметности.

Фото приватна архива

- У том смислу добри кустоски програми, добре изложбе и рад са публиком су, по мом осећању ствари, један од најбољих начина да се успостави високи критеријум, по коме би МПУ непогрешиво био препознат код публике. Зато морамо да се окренемо властитом квалитету, уз примену савремених музеолошких пракса - истиче у разговору, за "Новости", историчар уметности, који је донедавно био члан Управног одбора ове институције (у којој је и направио прве професионалне кораке).

Минулих десет година, под његовим руководством Народни музеј Смедеревске Паланке, је са својом изузетном збирком постао видљив на националном нивоу.

Стручно се исказао и као аутор неколико научних радова, изложби и каталога, а управо се из штампе појавило његово дело "Симбол(и) града: ремек-дела српског модернизма у служби репрезентације локалне заједнице".

- Музеј примењене уметности има добре темеље - истиче саговорник. - Постоје манифестације које су, у свом дугом трајању, постале симболи ове установе, њена окосница. Поред Салона архитектуре и Дечијег салона, то су и студијске, репрезентативне изложбе, организоване поводом 6. новембра Дана МПУ.

Фото Д. Удовичић

Став др Мартиновића је да су МПУ потребни управо такви кустоски пројекти, јер за њих постоји велико интересовање.

- Заједно са запосленима, односно тимовима које будемо стварали, трудићу се да их буде што више. Такве су поставке стварале историју ове куће, од оне посвећене сребрним чашама, преко "Освежавања меморије", до прошлогодишње, посвећене надреализму, а реализоване је у сарадњи са другим институцијама. Са друге стране, важно је да развијамо и нове кустоске праксе. Јер, свет у коме живимо се непрекидно мења.

У оснивачком акту овога музеја, подсећа саговорник, стоји да је он основан због проучавања средњевековне уметности, а данас сведочимо неким другачијим трендовима:

- Променила се научна и стручна парадигма, интересовање публике, друштвене околности. МПУ тако сада има и центар за моду, за дизајн, архитектуру... Такође, промениле су се и генерације, дошли су неки млади кустоси који ће дати свој допронос.

Ипак, главна тежња биће бављење сопственим збиркама, које би требало да се представе домаћој, али и међународној публици. Саговорник подсећа да је још педесетих година прошлог века МПУ гостовао у Паризу са изложбом посвећеном византијском наслеђу у Југославији, традицији по којој смо у свету одавно препознатљиви:

- Србија је била и остала земља фресака. Данас су неке од њих веома угрожене, а неке више и не постоје. Наша држава има интерес да успостави тај континуитет, настави ту нит, која нас представља као земљу фресака.

Када је реч о судбини даљег останка на истој адреси, на којој је МПУ подстанар, јер је здање на Топличином венцу враћено породици Челебоновић у реституцији, Мартиновић каже да је ту ситуацију пратио још као члан Управног одбора, и да ће развој зависти од многих елемената:

- Није тајна да овај, као и сви други наши музеји, има проблем са простором, јер је врло мало њих чије су зграде наменски подизане. То ствара организационе проблеме, који се тичу и безбедности. МПУ се тако већ 75 година прилагођава ономе што има и са чим може да ради. Видимо тенденцију државе, према којој се отварају нови музеји, па се надамо да ће у некој будућности бити слуха и за решавање наших проблема.

А један од њих, са којим се сусрећу и други музеји, али и библиотеке, архиви, у готово свим нашим срединама, примећује саговорник, је и недостак депоа:

- Има различитих решења која наша струка нуди, међу којима су и централизовани депои, које би користило више институција. Живимо у времену у коме се све чува, са тенденцијом да се ништа не заборави, иако је човек саздан да заборави. На иранском се човек и каже - "онај који заборавља". Морамо да нешто заборавимо, како би могли да памтимо, то је узрочно-последично.

С друге стране, све више се, како каже, отварају збирке предмета из деведесетих година прошлог века, или употребних предмета:

- Сада музејски предмети постају ствари из свакодневице наше непосредне прошлости. Имамо потпуно дугачије наративе за то шта је музејски предмет и како се он тумачи. Нису то више само експонати које је опхрвала патина векова и старине, већ их има и дигитализованих, а међу њима су се нашле и касице прасице, или постери из нечијег детињства. Они јесу значајни и за наслеђе и за памћење неке генерације или заједнице. Али, улазимо онда у други проблем, када је у питању селекција, јер се све своди на субјективну процену кустоса. Тако се ствара селекција бољег, најбољег... а живот није саткан од најбољих ствари. Мислим да музеји, ипак, морају да одговарају животу и да слушају импулсе својих заједница, публике.

Музеј примењене уметности је национални музеј, а његове високе стандарде, подсећа сагоговорник, поставили су истакнути стручњаци попут Бојане Радојковић, Загорке Јанц, академика Гојка Суботића...

- То је једно велико наслеђе. Време великих изложби, писање значајних монографија... Пре свега због тих људи, и онога што су нам оставили, амбиције ове установе морају да буду велике. Али, пре свега због публике, која то од нас очекује - закључује др Стеван Мартиновић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације