ГЛУМАЦ НЕ СМЕ ДА ПРЕЗИРЕ ПУБЛИКУ, БЕЗ ЊЕ НЕ ПОСТОЈИ: Нела Михаиловић, добитница Награде "Жанка Стокић"

ПРВАКИЊА Драме Народног позоришта Нела Михаиловић постала је добитница Награде "Жанка Стокић", коју од 2003. додељују Народно позориште, "Вечерње новости" и Град Пожаревац. Једногласном одлуком жирија припало јој је изузетно признање, са образложењем да је "обележила позоришни, филмски и телевизијски живот Србије стваралачком зрелошћу и богатством уметничког израза".

фото И.Маринковић

Од њене Катарине у "Укроћеној горопади" до Соје у "Удовици живог човека" прошле су три деценије. Испунила их је даром, стрпљивим и студиозним радом, успевајући да дотакне глумачке висине, а истовремено, чврсто и сигурно, пуним стопалом стоји на земљи. Надметала се само са собом. У међувремену, нанизала је бројна признања и сачекала "Жанку" као круну досадашње каријере, најлепшу награду коју би могла да пожели једна глумица.

о Шта ово признање чини тако харизматичним?

- "Жанка" је, пре свега, "женска" награда. Сужен је круг, али је огромна конкуренција. Није везана само за позориште већ и филм и телевизију, и на неки начин, награда је за "досадашње животно дело". Додуше, постоји "Добричин прстен", признање за свеокупни рад које смо увек доживљавали као награду на измаку каријере. "Жанка" се по дефиницији додељује на врхунцу глумачког пута и, можда нескромно, помислила сам да ми је дошла у правом тренутку. Имам и предивну награду "Љубинка Бобић", али се она даје за конкретну улогу. Као и многе друге.

о Жанка и Љубинка су савременице, обе глумице Народног позоришта, ипак различитих судбина?

- Недавно је на ту тему у Народном изашла и представа "Централа за хумор". Страшну глумачку и, наравно, људску судбину доживела је Жанка јер је играла током Другог светског рата. Љубинка је, пак, одбијала да глуми за време окупације. То су два избора. Не знам на чију бих страну стала. Много ми је тешко да се одредим. Дубоко верујем да не можеш бити кажњен зато што си стајао на сцени. Друго је питање за кога си играо. Жанки се ставља на терет да је играла за окупаторе, мада су за то постојали јасни разлози. Па и сви комади који су о Жанки написани, били су у њену одбрану: као дијабетичар није могла да преживи ако не заради за инсулин. У сваком случају, обе су велике глумице, зато и постоје награде са њиховим именом. И обе су део несрећног времена у којем је свака, по сопственој савести, одлучивала шта да ради. Веровала бих и једној и другој. У публици и данас седе различити људи...

о Размишљате ли и ви о томе?

- Члан сам Народног позоришта, куће у којој је управник увек човек из власти. Свиђало нам се или не, то је национална кућа и тако мора бити. Бар је тако код нас у Србији. Кад се угаси светло и изађем на сцену, никад се не питам ко је у публици, да ли су то присталице једне или друге опције. Наравно, говоримо о ситуацији која нија ратна. Мој задатак је да играм за сву публику, без ње не постојим. Не можемо је презирати, из било ког разлога. Јер, као, не знају довољно о теми, не аплаудирају довољно или не на месту на којем очекујемо. Публика је ту да бисмо били остварени у свом послу: пред празном позоришном салом не постојимо. Позориште је жива реч, уметност тренутка, због тога драгоцена и јединствена.

о Велики узлет десио вам се са Душком Ковачевићем и његовом Даницом у "Балканском шпијуну" за коју сте добили небројено награда. Да ли се глумац најбоље осећа у домаћем тексту и менталитету?

- У мом случају се испоставило да је тако. Даницу сам "органски" осетила, дубоко је носила у себи. Дошла је у правом тренутку, у добрим и зрелим глумачким и животним годинама. У тој улози сам, чини ми се, изнедрила из себе све оно што је мој глумачки дар. Душко карактере исписује непогрешиво, узбудљиво и животно, ја их наслоним на себе и изнесем на сцену. Иначе, постоје сусрети са текстовима и сусрети са редитељима. Други преломни тренутак у каријери десио ми се са Нушићем и Јагошем Марковићем: својим редитељским жаром отворио је у мени нешто што нисам знала да поседујем.

фото Народно позориште у Београду

о Мислите на "Ожалошћену породицу"?

- Да, то је било у јануару 2018, исте године у октобру ми се десио и "Балкански шпијун". Играла сам Виду. Кад ми је понудио ту улогу рекла сам: "Вида, која се не види?!" Јер, ја веома добро знам тај текст. Јагош је одговорио да ради на специфичан начин, да даје простор и кад га нема, само ако глумац уме да га освоји. Тако је и било... Умео је да препозна шта глумац жели са улогом и како се то уклапа у целину коју ствара. Имала сам невероватан спој са Јагошем. Дакле, постоје текстови, редитељи и колеге које те тако отворе да се сви питају откуд то у теби, а ти "то" заправо све време носиш. Тимски је рад, не можеш у фазону "ја ћу сам са собом". Морам да поменем и Тању Мандић Ригонат, наша прва сарадња био је "Балкански шпијун". Захтевна је редитељка, радохоличар, али смо лако и лепо радили. Повезала нас је Тањина вера да само ја могу бити Даница. Указано поверење и мој осећај да сам најбоља Даница у том тренутку, допринео је резултату. Такође, осим Љубе Бандовића другог Илију Чворовића не могу ни да замислим...

о Полако и с великим стрпљењем градили сте каријеру, с друге стране, са супругом Владом Петричевићем почели сте да живите после само пет дана познанства. Брзо и интуитивно?

- Две најважније одлуке донела сам на тај начин. Избор животног партнера и посла којим ћу се бавити. После две године студирања медицине, преко ноћи одлучила сам да ће мој позив бити глума и ништа друго. Покупила сам документа са факултета, нисам правила дупликате већ оригинал предала на ФДУ. Рекла сам себи: или ту или нигде. Прошла сам "из прве" код Владе Јевтовића. Суштински, и у животу и у послу, ужасно сам стрпљива и упорна. Мислим да је то мој велики дар, вероватно од рођења. А то је веома важно. Никада нисам сумњала да ћу стићи на циљ који сам зацртала. Само нисам знала када, али сам била довољно мудра да га полагано чекам. Неке ствари су ми дошле кад би се многи већ исцрпели и изгубили због неке неправде или, не дај Боже, огорчености и осећања да су ускраћени и "прескочени". Веома сам се тога чувала.

о Суштина је, дакле, да брзо препознате циљ не губећи стрпљење да до њега дођете?

- Можда је то права дефиниција. Важно је освестити да си интуитиван. У почетку можда и не знамо, потврди се тек кад се вратимо уназад. Умем да слушам своју интуицију у да је у правим тренутку препознам. И своју децу учим да буду стрпљиви, посебно у овом послу. Кад бих се вратила уназад, све бих поново овако. Не бих волела да ме слава одмах "снађе". Можда и нисам склона томе да ме превише уздигне. Сећам се како сам почела глумачки пут са Катарином и "Укроћеном горопади" на Великој сцени Народног позоришта, у режији нашег професора Владе Јевтовића. У ансамблу цела класа, Бечек је свима понудио стипендију. Тако су многи од нас ушли на велика врата...

фото Народно позориште у Београду

о Дар је предуслов за вашу професију. Ипак, знате ли колеге који су и без њега, јаком вољом и тренингом, од заната направили уметност?

- Има тих примера, мада не знам да је неко стигао до највећих висина. Мора постојати бар мало дара. Знам глумце који су његовим неговањем итекако нашли место у некој позоришној кући, филму или серијама. Уосталом, не могу сви носити репертоар нити играти главне улоге. Да би представа била за памћење, потребни су и мали, али неопходни шрафови да допринесу целини. Такође, неко са великим потенцијалом може, сплетом околности, да нестане са сцене ако не негује таленат или не добија прилику. Има и оних који су веровали да им припадају само "главњаци", што је велика грешка. Памтимо их по две-три улоге, после су нестали јер су одбијали улоге... Након Катарине било ми је најприродније да прихватим "Тројанке" и у њима будем део Хора. Није ми пало на памет да одбијем! Имала сам привилегију да будем део процеса у коме Ксенија Јовановић игра Хекубу. Гледала сам и учила како та жена ради, како на свакој проби даје свој максимум, на милион начина покушава да изговори неку реченицу. Део глумачког тренинга је и стати на сцену са великанима и само их посматрати у процесу, потом и у представи. У позоришту постајеш велики тек после дуге и различите километраже на сцени. Не играмо увек што желимо. Нису мени све улоге прирасле срцу, али сам из свих нешто научила.

о Постоји ли улога у којој се, од почетка до краја, нисте осећали у својим ципелама?

- Има! Када је Никита Миливојевић радио чаробну представу "Сан летње ноћи", добила сам улогу Титаније с којом сам се много мучила. До последњег извођења нисам се добро осећала. Годинама касније, срела сам једног редитеља који ми је рекао да је за њега моја најбоља улога Титанија! Нагнало ме је да размишљам ко је у праву. Немам одговор... Када се у корони емитовала та представа на телевизији, гледала сам је са великом дистанцом и помислила да сам била сувише строга према себи.Иначе, много сам радила на томе да будем свесна кад сам добра, а кад не. Мислим да је тај суд веома важан, да си објективан према себи. И то се неће увек поклопити са мишљењем публике.

о Да се вратимо на Жанку Стокић. Била је поштована, још више вољена. Колико је то глумцу важно? Има ли међу вама оних који "негују" своју надменост?

- Рекох, без публике не постојимо. Због ње сам ту где јесам. Често сам играла народске жене и мајке. Моја страст према послу, поготово у позоришту, све је већа. Људи ми радо и често прилазе. Понекад буде заморно, сви носимо неке своје терете, од дана до дана. Али кад год ми неко приђе, трудим се да будем срдачна јер без публике не бих ни добила ову награду.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације