ПОЗОРИШНА КРИТИКА - СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ: Страни писци, домаћи издајници и љубав у средишту

"БЕОГРАДСКИ трио", драмска адаптација епистоларног романа редитеља Горана Марковића (продукција Театар "Антон Подбевшек", Ново Место и "Цанкарјев дом", Љубљана) инсценира неколико наративних токова, врло узбудљиво приказаних у роману по коме настаје.

фото приватна архива

У представи редитеља Матјажа Бергера, која баштини жанр (квази)документарног театра, већина чињеница се презентира гласом ван сцене, пратећи епистоларну форму романа.

У наслову овог текста, страни писац је британски аутор, Лоренс Дарел ("Александријски квартет"), који је неколико година у Београду служио британску Круну. Биле су то мрачне године Информбироа, када се Тито одрекао Стаљина, па је мноштво русофила, али и потпуно недужних људи завршило у казнионици Голог отока и Светог Гргура (жене) у Јадранском мору. То би били домаћи издајници (ни криви, ни дужни), а љубав се дешава између поменутог Дарела (склоног аферама) и учитељице му српског језика, Вере Танкосић, иначе супруге пуковника југословенске војске, Ратка Танкосића... У срцу радње и романа, а и представе је трагедија брачног пара Танкосић, оданост и искрена осећања супруге Вере за овог сужња политичке тираније, којој се веза са Дарелом некако случајно дешава, у самоћи и безнађу, после мужевљевог нестанка.

У нешто више од два сата трајања словеначке представе (титловане на српски), актери су све време на сцени, иступају у радњу онда када се сторија одвије до њихове судбине, а подржани су како гласом који објашњава догађаје, тако и фотографијама на екранима, које приказују ликове и сцене у причи. Због овог поступка, стиче се утисак сталне илустрације изговореног и одиграног текста, где позориште и стварна историја потказују једно друго, на штету драмске радње... Аутор драматизације Марковићевог романа, редитељ представе Матјаж Бергер мењањем ритма приповедања и поигравајући се стварним личностима и догађајима, чинећи их у контексту приче апокрифним, није до краја избегао романескну форму. Остао је утисак неког сценског сторителинга, а "олакшавајућа околност" је што је гледаоцу јасно да је то и била намера аутора позоришне представе по роману као предлошку за игру. Можда је било сврсисходније да се више играло брехтовски, са намерним отклоном ка публици, уместо ка роману, који је и игран, и коментарисан, што је пре драмска деконструкција него епски театар, где би се ова представа о обезљуђењу и лажима најудобније сместила...

Фото Стеријино позорје

Интересантно уведен (у роману) лик славног романописца Лоренса Дарела, послужио је и у представи као аутентична супротност (менталитетска, карактерна, политичка) мраку информбироовског догађања у Југославији. Као аташе за културу британске амбасаде у Београду, под будним оком амбасадора, који га не симпатише и редовно га пријављује властима у домовини, Дарел чини ову причу занимљивом до границе мајсторства шпијунског романа једног Ле Кареа. Извесна монотонија препричавања и улазака и излазака присутних актера радње се разбија опет текстом, који је, посредован звучником и обезљуђен неприсуством спикера, још један доказ да је ова представа доказ значаја наступајућих медијских времена, када се све сазнаје кроз туђе очи и уши, а осећа и трпи непосредно, на својој кожи. 

Препоручујемо

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Стварност је постала театар

30. 05. 2025. у 09:00

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Хеда Габлер као студија случаја

28. 05. 2025. у 12:15

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: (Анти)ратнички плес у балетским ципелицама

24. 05. 2025. у 08:00

Култура

0 1

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Има ли земље за младиће?

05. 05. 2025. у 06:45

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације