ГЛУМАЦ - МАРАТОНАЦ И САКУПЉАЧ УСПОМЕНА: У издању зајечарског театра итзашла монографија о Милану Цацију Михаиловићу

ОВО је књига о глумцу са више од хиљаду улога. Ово је књига о књижевнику који је створио "Успоменаре", јединствене споменике онима који су писали и који пишу историју српског театра. Ово је књига о песнику љубави - бележе Иван Мишић и Предраг М. Поповић, приређивачи монографије "Маратон" посвећене Милану Цацију Михаиловићу.

Фото Монографија "Маратон" НП Тимочке Крајине" Зоран Радмиловић" Зајечар

Богато опремљена фотографијама, на више од 450 страна (у издању НП Тимочке Крајине" Зоран Радмиловић" Зајечар), књига о добром духу нашег позоришта подељена је на занимљива поглавља "О себи" , "О њему" (колеге пишу о Цацију), "О њима" (Цаци о колегама), "За њих"( Цацијеви стихови посвећени драгим људима), док се два последња поглавља баве глумчевим књигама и улогама.

На почетку ове обимне монографије Михаиловић се сећа како је 1968. уписао ("из прве") Академију за позориште, филм, радио и телевизију и већ на почетку друге године добио стипендију Народног позоришта. А већ следеће и главну улогу (Гаврило Принцип) у првом комаду Златана Дорића "Сарајевски атентат" у режији Арсенија Јовановића, на сцени Круг 101 националног театра. Упркос стипендији, после дипломирања, на позив Мире Траиловић отишао је Цаци у Атеље 212.

Фото Монографија "Маратон" НП Тимочке Крајине" Зоран Радмиловић" Зајечар

- Бифе Атељеа био је прави Универзитет... Простор је био мали и увек су отпадали сувишни. Водили су се разговори о позоришту, књижевности, уметности, дешавањима у друштву, политици. Укратко, говорило се слободно и гласно о најважнијим стварима - сведочи Михаиловић. - Памтим и трубаче које је понекад доводио Драган Николић, памтим Зорана Радмиловића како улази у бифе са шајкачом на глави, а за њим трчи сељак молећи га да му је врати. Како да се врне у село без шајкаче! Било је ту и такмичења у шаху или у ексерболу, понекад и у пијењу, на пример: екипа Народног позоришта против екипе Атељеа. Учествовали су врло озбиљни и опасни такмичари. Ту се делила и срећа и туга. Понекад се чула Бачићева гитара или пикола, говорили се стихови неумрлих песника, било је и обијања просторије у којој је држана позоришна реквизита, али је све то рађено по прописима, уз присуство сведока, да би се "позајмила" хармоничица на развлачење из "Ибија" и да би нас до зоре забављао добри, ненадмашни шмекер, сјајни Тозовац...

Наш популарни глумац рано је почео да ради на телевизији (после треће године студија), а прва сарадња је била са Славољубом Стефановићем Равасијем у "Хроници паланачког гробља". Када је о филму реч, опус није велики, за разлику од радија за који је снимио више од 600 драма - само до 2010.године, када је добио годишњу Награду "Витомир Богић" за најбоље остварење.

Фото Монографија "Маратон" НП Тимочке Крајине" Зоран Радмиловић" Зајечар

У поглављу монографије под називом "О њему", колеге бележе своје успомене и утиске, па Тања Бошковић пише:

- Цаци је увек био добри дух сваког позоришта у које је дошао, био је добри дух и на Академији. Просто је са нежношћу,са лепим васпитањем, са углађеним манирима деловао на све оне друге који су долазили и који су се углавном понашали разбарушено. Цаци није у те спадао.

Да није спадао у "разбарушене", али ни оне глумце који највише воле сами себе (јер уме да "прихвати и осети љубав онако како је прихватају људи који нису глумци") уверен је био и његов први позоришни редитељ Арсеније Јовановић:

- Никад о том човеку и глумцу, стављам реч човек на прво место, никад ни из далека нисам чуо ружну реч. Тиме само желим да дам значај нечему тако важном и у уметности и ван ње, да је бити човек, да је бити Цаци, велики и ретки драги камен у свету глуме и уметности.

Фото Монографија "Маратон" НП Тимочке Крајине" Зоран Радмиловић" Зајечар

А колико је Цаци умео да прихвати и осети љубав, можда најбоље илуструју његове речи посвећене колеги Љубиши Баји Бачићу:

- Његову поезију не памтим, њу знам као најдражу молитву. Био је драгоцен на сцени носећи варнице које пале оне око њега, које инспиришу и обогаћују. Његови медаљони били су дражи од нечијих главњака. Памтим неколико његових суза: када је чуо добар стих, праву реченицу, када је некоме угинуо пас... Памтим његову последњу сузу. У Дому пензионера, његовом одабраном дому, на зиду, из новина исцепана фотографија пса који је згрлио маче. Бачићу падне поглед на слику, а суза се скотрља преко осмеха. Једном ми је изненада рекао: "Волео бих да си ми син".

Бележи са сетом Цаци своја сећања и на неке друге незаборавне глумце и пријатеље попут Зорана Радмиловића, Петра Краља, Бате Стојковића, Аленке Ранчић, Тање Бељакове, Мире Ступице:

- Где су сада ти људи, те громаде? У вечности? Да, али и овде, међу нама, на ћошковима, трговима, за кафанским столовима, по парковима, у топлим сећањима, у сновима, у успоменама...

У другој половини монографије следе Цацијеве песме посвећене драгим људима, а пред крај - шта други мисле о његовим књигама. О његовом "Успоменару 212" оставио је траг Јован Ћирилов:

- Ја који не псујем, нити умем да испричам како ваља такозвани безобразни виц, уживам што је у тој књижици сачуван дух једног Београда којег више нема. За мене то није носталгија, већ позоришна стварност, коју ниједна систематична и научна књига о том непоновљивом позоришту не би могла да у свој својој свеукупности дочара. Дух салона односио се на сцену и са сцене оплемењен враћао се у салон.

Било како било, иза овог посвећеног и педантног хроничара театра остаје сачувано од заборава једно време, заувек прошло: време дружења, врцавог духа и хумора, особених појава и јаких индивидуалности - и на сцени и око ње.

Фото Монографија "Маратон" НП Тимочке Крајине" Зоран Радмиловић" Зајечар

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације