ПРЕ ТРИ ГОДИНЕ ПРЕМИНУО ЈЕ ВЕЛИКИ ГЛУМАЦ: Ево због чега ћемо памтити Љубишу Самарџића, шта је говорио и шта му је био непребол

„ПОСЛЕ свега што сам открио и осетио у овим мојим дугогодишњим токовима живота, јесте да је све ситно и безначајно, осим Човека.

Фото: П. Милошевић

Тај Човек био је и остао свет мојих интересовања, и свашта сам научио од филма. Пре свега, да и сам будем бољи, и да на свет гледам топлијим очима. Надам се да су награде које сам добио током каријере потврдила честитост и достојанство тих мојих филмова, и само због тога су ми важне“.

Овако је, за „Новости“, некада говорио југословенски и српски глумачки великан Љубиша Самарџић (1936-2020), који је преминуо на данашњи дан пре три године, 8. септембра 2017.

Глумац који је ушао у историју овдашње кинематографије као једини лауреат награде Златни лав на Венецијанском фестивалу (1967. за улогу Малог у филму „Јутро“ Пурише Ђорђевића), оставио нам је својеврсну баштину коју чини више од 70 филмских и телевизијских ликова које је остварио у сарадњи са култним југословенским и српским редитељима.

Љубиша је за бројне генерације гледалаца остао незабораван као Смоки (младић кога је 1962. играо у “Пешчаном граду”, и тај надимак пратио га је годинама), као Микајло (“Прекобројна”), Зис (“Валтер брани Сарајево”), Новак (“Битка на Неретви”), Келнер Валентино “Тровач” (“Живот је леп”), Голужа (“Смрт господина Голуже”), Војислав Воја Трајковић (“Љубавни живот Будимира Трајковића”), Милиционер Цане (“Специјално васпитање”), Жаре (“Партизанска ескадрила”), Синиша Пантић (“Рад на одређено време”), Драган (“Анђео чувар”), Поштар Ђока (“Искушавање ђавола”), Тоша Палидрвце (“На путу за Катангу”), Жика Ајкула (“Мала”), Лимијер (“Три карте за Холивуд”), Иван Секуловић (“Није лако с мушкарцима”), Видосав (“Убоство с предумишљајем”)...

Фото: Архива "Новости"

Ту су и Љубишине улоге у култним серијалима које су га учиниле једним од најпопуларнијих и највољенијих глумаца “од Триглава до Ђевђелије” – Црни Роко (“Куда иду дивље свиње”), Цакан Јанковић (“Цео живот за годину дана”), Видоје (“Грађани села Луга”)…, а срца огромног гледалишта некадашње велике Југославије освојио је као Бошко Симић у серији “Полицајац са Петловог брда” (1992), и Боривоје Шурдиловић Шурда у “Врућем ветру” 1980). У време када су ове серије премијерно емитоване улице наших градова биле су празне.

Фото: Архива "Новоссти"

Али, огромна популарност Љубишу није пратила само код нас, пре 40 година за Шурдом је била “луда” и публика у Европи - у Будимпешти га је дочекало чак 100.000 људи, у Риму је 1983. постао “Глумац године”, у Румунији и Пољској такође је проглашен најбољим глумцем, а “Врућ ветар”, по сценарију Синише Павића, у режији Александра Ђорђевића, једном од најбољих серија емитованих на њиховим телевизијама. Слично је било и у Грчкој, где је песма “А сад Адио” коју Љубиша пева (музички лајт мотив серије), постала апсолутни хит.

Фото: САрхива "Новости"

Љубиша је сарађивао са свим југословенским редитељима, а онда је крајем деведесетих и сам преузео режисерску палицу,а филмови и серије које је потписао као редитељ И продуцент такође су доживели велики успех (“Небеска удица”, ”Наташа”, “Јесен стиже, дуњо моја”, “Мирис кише на Балкану”…).

Фото: Анђела Стевановић

Легендарни Шурда се у јавности последњи пут појавио 30. марта 2017, на отварању Фестивала документарног и краткометражног филма, када је премијерно приказан његов аутобиографски документарац Панта реи. Био је тек мало опорављен после болести и тешке хируршке интервенције, и желео је да се још једном да поклони публици. Како је тада изјавио у ексклузивном интервјууу за “Новости”, он је желео да кроз личну животну причу у којој је описао своје одрастање у сиромашној породици, оца рудара, долазак из провинције на студије у Београд, прве улоге у позоришту и на филму, смрт јединог сина…, остави и документ о златном добу југословенског филма.

Фото: Танјуг

- Поносим се што сам део филма посветио ауторима и поштоваоцима филма бивше Југославије с којима сам сарађивао. Од Пурише Ђорђевића, Саше Петровића, Хајрудина Крвавца, Бранка Бауера, Крста Папића, Горана Паскаљевића, Горана Марковића, Боштјана Хладника, Ивана Хетриха, Вељка Булајића, до мојих колега Милене Дравић, Бате Живојиновића, Павла Вуисића, Бориса Дворника, Миодрага Петровића Чкаље, Мије Алексића... Био је велики изазов једну тако дугу каријеру сместити у осамдесетак филмских минута, а у овом документарцу је само делић импресија из мог живота и мојих дела. Није лако, пре свега емотивно, правити филм у којем се отворено и искрено говори о властитом животу и о губитку детета - рекао је за “Новости”, истичући да су туга и бол због његовог одласка огромни, и да свог сина не може да преболи.

Препоручујемо

Култура

0 0

КИЧИЋ: Упознао сам Мију Алексића као дете, летовали смо заједно у Трибуњу, често седели и пецали

06. 09. 2020. у 07:35

Култура

4 7

МАГ СРПСКИХ ХРАМОВА: Сећање на архитекту Предрага Пеђу Ристића (1931- 2019), који нас је напустио пре тачно годину дана

05. 08. 2020. у 13:19

Култура

0 0

ИГРАМ ЈОВАНА ЦВИЈИЋА И ПОСЛЕ ТРИДЕСЕТ ГОДИНА: Ирфан Менсур о пројектима који га очекују

06. 08. 2020. у 11:36

Култура

2 11

ИМАЛА ЈЕ ЖИВОТ КАО РОМАН: Сви детаљи о Исидори Бјелици које нисте знали

07. 08. 2020. у 09:13

Познати

3 2

"НОВОСТИ" САЗНАЈУ: ВУК КОСТИЋ НА НОВОМ ЗАДАТКУ - Игра Легију у "Породици"?

07. 08. 2020. у 08:26

Познати

1 1

ТИХОМИР СТАНИЋ: Тумачио сам Андрића неколико пута и стално сам се питао шта је та црна пруга у грудима о којој пише када описује Мехмед-пашу

10. 08. 2020. у 12:30

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације