КАД ДВОЈЕ ПОТИЧЕ ИЗ РАЗЛИЧИТИХ ДРУШТВЕНИХ МИЉЕА: Да ли ове ствари могу да вам униште вези

"Ја сам рођен у цвећу ливада, чувах стада покрај реке Груже, ал' заволех девојку из града, са уснама к'о пупољак руже" – певао је, први пут 1972. године Мирослав Илић народњачки хит "Волео сам девојку из града", са стиховима Добрице Ерића. Спот који га је пратио приказује Мирослава како пати за поменутом девојком, због чије лепоте је "заборавио брда и долове" и напустио родно село.

Фото Shutterstock

Свакодневно срећемо емотивне или брачне партнере који потичу из различитих друштвених миљеа, и свако од нас има бар један такав пример у свом окружењу. Ако ипак немате, сетите се Емилије Попадић и Гиге Моравца, из серије "Бољи живот", или професора Хенрија Хигинса (Лесли Хауард, односно у другој верзији Рекс Харисон) и продавачице цвећа Елајзе Дулитл (Венди Хилер, па и Одри Хепберн) из ванвременског филмског класика "Пигмалион" (тј. „Моја лепа госпођице“). У оба случаја, партнери потичу из потпуно другачијих средина, што доводи до низа проблема, али и лепота.

Није редак случај да се склапају емотивне везе, па и бракови, између партнера потеклих из различитог друштвеног миљеа и другачијег порекла. Шта је највећа опасност по одржање оваквог односа за "Живот плус" појашњава Радмила Урошевић, социолог и социотерапеут, едукатор и аутор више књига о социологији старења:

- Мислим да је за одрживост неке емотивне везе од највећег значаја искреност и посвећеност. Ако тога нема, онда различитости у највећој мери нису примарне. Наравно, овде не говоримо о браковима који се склапају из чистог интереса и у којима искреност и посвећеност никада нису ни били на дневном реду. Љuди који ступају у емотивне везе могу да се разликују по много чему, али те разлике не би требало да буду у зони усвојених социјалних вредности и животних циљева. Људи који се на сличан начин пробијају кроз живот боље ће се разумети, лакше договорити и превазилазити проблеме и кризе. Када се као разлог развода или разлаза наводе "непремостиве разлике између партнера", онда се често помињу разлике у ставовима, вредностима, нормама, животној филозофији једне стране, која је дијаметрална у односу на другу. Бракови су одувек били "канали" за вертикалну друштвену покретљивост, тзв. напредовање на скали друштвених слојева, и такав корак је захтевао напор једне стране да се прилагоди друштвеном миљеу коме припада друга страна. Притом не треба да заборавимо да ти друштвени миљеи имају своја неписана правила и систем вредности. Ако говоримо о припадницима средњих слојева, који се полако топе услед деловања економских фактора, за њих је препознатљив животни модел да представници оба пола вреднују образовање, рад, посвећеност професији и напредује се на основу постигнутих резултата. Ништа мање није вреднована ни посвећеност породици, деци, њиховом васпитавању и образовању.

Када се појављују прве разлике које сметају?

- Не зове се случајно први месец заједничког живота меденим. Кад на ред дође реалност живота удвоје - судови које треба опрати, животни простор који треба сређивати и рачуни које треба плаћати, то је први тест да ли је пар спреман на компромис, поделу улога и толеранцију. Заправо, тада долазимо до кључног питања како је која страна замислила заједнички живот - да ли као партнерску поделу обавеза или потребу да нам неко угађа, толерише неодговорност, себичлук, неуредност...

А оне непремостиве?

- Партнерство јесте емотивна, али веза са низ практичних обавеза које се свакодневно појављују. Данашње жене вређа позиција да, када са посла дођу кући, за њих започиње ново радно време спремачице, куварице и бединерке, док друга страна мисли да је реч о искључиво женским пословима. Прави услов да будемо равноправни у вези јесте осећај који имамо када се одлучујемо за живот са неком особом, осећај равноправности у сваком погледу. Ако је почетна позиција једне стране да вреди више и има већа права у односу на другу страну, због тога што потиче из имућније породице, има већу плату и имовинску карту, онда та веза нема неку нарочиту перспективу. Предрасуде са којима улазимо у партнерски однос, а да притом не попричамо о томе како замишљамо заједнички живот, посебно када нас оне стављају у позицију изнад партнера, јесу проблем у најави.

ПОДЕЛА НА "ТВОЈЕ" И "МОЈЕ"

Да ли их је, и како, могуће превазићи?

- Увек је искрен и отворен разговор најбољи пут у решавање проблема. Одржив компромис без разговора није могућ. Љубав међу партнерима често се покаже као најбоља основа да се разлике превазиђу, али превазилажење разлика није наше пуко декларисање, већ искрено залагање. Ако породица не прихвата изабраницу свог сина јер она долази из сиромашнијих друштвених слојева, нема факултетску диполому и слично, онда је притисак на пар сигурно велики. Он се може превазићи ако партнер заиста верује да је његов избор прави и да партнерка не вреди мање ако је шалтерска радница или службеница. Много парова се развело или разишло због осуде породице у статусним разликама између две стране.

Које су предности таквих односа? Шта је најбоље што може проистећи из њих?

- Предност партнерског односа у којима једна страна "вуче" другу која потиче из нижег социјалног слоја може бити само ако се међусобно подржавају па то партнерство подразумева поштовање, међусобну подршку у личном развоју и напредовању.

Да ли и "прошривање видика" спада у то?

- Наравно. Не треба заборавити да узајамност треба да постоји у оба смера и да обе стране увек могу нешто да науче од оне друге. Добро је ако та различитост, коју носи припадност различитим друштвеним слојевима, значи обогаћивање ако је са неким поделимо. Ако смо са села дошли у град и градску породицу, наравно да не значи да мање вредимо.

Почне ли, кад-тад, онај из мање средине да се осећа непријатно, па каткад и угрожено, у односу на "велеградског" партнера?

- Места за непријатност има само ако нам неко пребацује да нас је извео из сиромаштва, немаштине, показао нам свет, ако на породичним догађајима исмева наше родитеље, навике...

Колико се то одражава и у кругу пријатеља једног и другог?

- Ако је фронт отворен, ако се пријатељи и породице деле на моју и твоју, онда је постављен темељ раздора. Природно је да ће се свако окретати свом јату и раздор ће да расте до одвајања.

Да ли и у којој мери "досељенику" недостаје све оно из родног краја, па и менталитет жена/мушкараца са којима се тамо сусретао?

- Током живота непрестано се мењамо, учимо, развијамо, или би бар тако требало да буде. Када погледамо уназад, ни сами себи не изгледамо исти. Једноставно смо напредовали у сваком погледу, без обзира где и у каквој породици смо се родили. Време које је прошло, завичај - ако смо га напустили, засигурно у нама буди носталгију као и људи са којима смо се некада дружили, виђали. Успомене и сећања прате сваког човека. Оне који су направили "социјални скок" уласком у партнерску везу или брак, то недостајање сигурно прати. Иако је важан локални менталитет у чијим оквирима смо рођени и одрасли, мислим да су данас доминантни глобални утицаји на појединце и породице, а који су свуда присутни и пресудно утичу на формирање личности, система вредности и животне филозофије. Медији, друштвене мреже и интернет већ дуго промовишу комфор живота, индивидуализам, брз успех по сваку цену, који треба да буде видљив за нашу околину - одређују да не бирамо средства за социјални напредак, посебно склапањем брачних и партнерских веза.

У којој мери нас начин васпитања заувек, непромењиво, одређује у животу, па и мушко-женским односима?

- Тај утицај и данас постоји, али није толико јак као што је био у време наших бака и дека. Еманципација је процес који је захватио и женски и мушки род, а да ли смо се баш нашли у равноправној мери, то је релативно и ситуационо од пара до пара, да бисмо могли да говоримо о родној равноправности.

Догађа ли се да, из ината, поједине особе бирају партнера потпуно супротног очекивањима породице и средине у којој су рођени и одрастали?

- Наравно, има и тога и зато је препорука родитељима да уместо изрицања забрана разговарају са својом децом. С друге стране, предбрачни или ванбрачни партнерски живот има и своје добре стране јер се у том моделу заједничког живота на најбољи начин партнери упознају и виде има ли међу њима непремостивих разлика.

Да ли су честе преваре до којих дође управо због оваквих различитости?

- Преваре се догоде када се парови емотивно удаље једни од других. Ако је разлог томе неслагање услед разлика у образовању, социјаном пореклу и слично, одговор је потврдан. Мислим да нико никога не превари једноставно зато што има мање или више образовања. Разлог је увек дубљи, а поседовање или непоседовање дипломе може да буде само наиван изговор.

Око чега се овакви парови најчешће сукобљавају?

- Можда није највећи, али јесте важан проблем у вези, подела свакодневних обавеза у кући и изјава "нисам се женио да бих прао судове и чувао децу". Осећај супериорности који даје материјално богатство можда је најпогубнији за везу у којој друга страна не може да парира. Посматрање људи око себе, па и партнера, кроз имовинску карту коју (не)поседује је нешто што ће убити сваку емоцију и перспективу везе, без обзира на децу и патријахално васпитање да се за породицу треба борити по сваку цену.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације