ЗЛОЧИН ЗА КОЈИ НИКО НИЈЕ ОДГОВАРАО: Годишњица страдања Срба у возу код Глине - Жене живе изгореле, уследио монструозан извештај УНПРОФОР-а

ДАНА 14. јула 1993. године око 8 часова близу моста јужно од Глине дошло је до експлозије воза који је био пун путника, највише жена и деце, који су од Вргинмоста путовали на пијацу у Глину, подсећа Веритас.

Фото: Принтскрин

- Тај воз је само дан раније почео да саобраћа по пругама Кордуна и Баније и то оног дела који је био под контролом Републике Српске Крајине, на којима је саобраћај био у прекиду од почетка сукоба. Воз се састојао од два путничка вагона предходно довежена камионима из Руме и локомотиве довежене на исти начин из Книна. Воз је истог јутра у супротном смеру несметано прешао исту релацију. На пругу су биле постављене две мине, од којих је само једна експлодирала и то испод половине првог вагона.

Од последица експлозије на лицу места изгореле су две жене: Маца Данчула (70) из Пјешчанице и учитељица из Блатуше Рокнић (43) родом из Чемернице. Истог дана у глинској болници вишеструким тешким повредама подлегао је и Јанко Радујковић (70) из Брњавца. Перо Гвојић (36) из Мале Трепче остао је без обе ноге до изнад колена, Јанко Јакшић (34) из Батинове Косе, остао је без једне ноге испод колена, Радујковић Ђуро (44) из Брњавца, син поменутог Јанка, остао је без леве ноге до изнад колена, док је још око 25 путника, углавном жена и деце, теже и лакше израњавано. Међу рањенима је била и кћерка изгореле учитељице Соке, Зорана (14), коју је експлозија избацила из воза и тако јој спасила живот.

Пола сата после експлозије на место несреће, поред представника српских власти, дошли су и представници УНПРОФОР-а који су истог дана саставили извештај о овом догађају и под шифром “поверљиво” доставили га њиховој команди за “Сектор Север”. Упркос изјавама присутних представника српске стране да је “ова операција вођена под хрватском командом која жели да дестабилизује подручје” пред најављено отварање моста на Масленици 18. јула, аутори извештаја износе свој став да се овај догађај може сагледавати у “контексту настављања јаких превирања између различитих економских и мафијашких група које су активне у региону” које нису заинтересоване за мирно решавање односа изнеђу Крајине и Бихаћког џепа, те између Срба и Хрвата.

О овом догађају говорио је и сведок оптужбе Слободан Лазаревић пред Хашким трибуналом на суђењу Слободану Милошевићу, хвалећи се да је он, као официр за везу са УНПРОФОР-ом у Кордунашком корпусу, методом дедукције (“Пошто је била зима, а пошто није било никаквих трагова, никаквих стопа у снегу, било је јасно да ништа није дошло са те стране, значи морало је доћи изнутра.”) закључио да нису Хрвати извршили диверзију на предметни воз. Никоме није било важно што се догађај десио у сред лета и што је, како ће се убрзо испоставити, “поуздани” сведок Лазаревић авантуриста и хохштаплер светског гласа.

Истина је да до данас за овај злочин нико није одговарао ни пред домаћим, ни пред међународним судовима, а како ствари стоје, мала је вероватноћа да ће за њега било ко и било када и одговарати. Можда и због тога што су све жртве српске националности - наводи Веритас.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације