КАКО СЕ ЛЕВИЦА ДИГЛА ИЗ ПЕПЕЛА: Политикантске игре и клима у друштву пресудили националној десници

УВЕК ваља рачунати на француски левичарски револуционарни дух.

Жан-Лик Меланшон / Фото АП

Тако је то било 1789. године приликом пада Бастиље, 1871. током Париске комуне, 1968. за време студентске побуне и у још сијасет других прилика. Тако је, на неки начин, било и недавно, на парламентарним изборима који су зауставили европски тренд и у сасвим другом смеру окренули кретање политичких струја на Старом континенту.

Могло би се рећи да је "дух комуне" и овом приликом изашао из боце, без обзира на то колико су сада за то непопуларна времена и на то што се сада француски левичари тренутно међусобно боду као рогови у врећи, немогавши да се договоре ни око заједничког програма, ни око имена премијера, ни око реда којим треба спроводити реформе, нити како се поставити према рату у Гази или у Украјини. Важно је да је идеја левице опет победила.

Читава Европа, па и свет, скретали су удесно. Популисти су освајали редом Мађарску, Италију, Аустрију, Словачку, Скандинавске земље, крајњи десничари бујали у Финској, Немачкој, Холандији… У САД се очекује победа Доналда Трампа који заступа политику "прво Америка", јака национална свест присутна је и у Русији, Кини. И у Француској су крајњи десничари и суверенисти освојили највише гласова на изборима за Европски парламент. А онда је прорадила интернационала.

Шта се заправо догодило? Европски избори се одржавају по једнокружном систему и ту на површину исплива реална политичка воља народа. На парламнетарним изборима важи већински систем, па се иде у два круга, а ту онда до изражаја долази виши ступањ - свест о политичкој одговорности. До ње се стиже кроз политикантску комбинаторику, али она ипак одражава већинску климу у друштву, односно жељу да се и даље подиже брана за крајњу десницу.

Тако није успела "мелонизација" Француске, иако су се многи популисти, суверенисти, националисти и патриоте широм континента понадали да ће управо у једној од колевки савремених људских права и демократије и делу водећег европског "двомоторца" промовисати рецепт за коначни успех конзервативних идеја.   

Тако су трећи успели да постану први, а први трећи. Тако је левица дошла до, за сваког математичара, нелогичне победе, са чак три милиона гласова мање од супротног табора. Волео неко левицу или десницу, мораће да се сложи да то осликава класични дух француског народа.

 "Пребројавање крвних зрнаца" у земљи коју су прославили један Зинедин Зидан, Мишел Платини и Килијан Мбапе, Шарл Азнавур и Тони Паркер, Рејмон Копа и Далида, Ив Монтан и браћа Карабатић, Карл Лагерфелд и Пјер Карден, они рођени у иностранству или који вуку порекло иза границе галског дворишта, на крају, овде, ипак не пролази.

Мајке мигранткиње с бебама у наручју, илегалци под шаторима у парковима, страни радници које послодавци израбљују без уговора – све су то слике које код већине Француза ипак изазивају емпатију. Пре избора, по француским градовима виђене су сцене како понеке мелескиње и црнци најпре плачу од зебње за сутрашњицу, а затим, после објављивања резултата, од радости.

Најављивање крајње деснице да ће укинути бесплатно лечење за илегалне избеглице извесно је делом допринело њеном фијаску. Трвди десничари су екстремној левици последњих година "украли" огроман део бирача, инсистирајући на социјалној правди, што је "оригинални левичарски производ", на шта су још заиграли на бризи за очување нације. А Французима је, очигледно, и даље дража интернационала.  

Само они који не познају Робеспјерове земљаке, нису очекивали такав резултат, без обзира на то што су крајњи десничари из основа променили имиџ и изложили програм који има доста разумних и добрих идеја, сада када је људима ратова и небезбедности наврх главе. Били су то за неупућене права драма, шок. С друге стране, вођа крајњих левичара Жан-Лик Меланшон је са својим присталицама славио на париском тргу који се зове Стаљинград. Победу су однели његови непотчињени, социјалисти и еколози, али и комунисти, антикапиталисти, чак и троцкисти.

Ово и јесте, на неки начин, комунистичка земља. Раднички синдикати имају огромну снагу, стечена права запослених тешко је изгубити, рано се иде у пензију, ради се само седам сати дневно, годишњи одмор траје шест недеља… Французу паузу за ручак у коме лагано ужива у ресторану у близини његовог радног места нико не може да ускрати.  

Крајњи десничари су се жалили да су изгубили због "неприродне коалиције" неолибарала и комуниста. Али, овим другима чак није ни важно хоће ли на крају бити изиграни. Важно је да су поново пустили духа да изађе из боце.

Врло је могуће да француски левичари неће успети да се саставе да владају, готово је извесно да ће се њихова коалиција распасти пре него што је и заживела, али једно је сигурно: вратили су раднике себи и преокренули ток европских политичких трендова. На тренутак или на дуже, остаје да се види.

ТЕШКЕ КОАЛИЦИЈЕ

Колико су "победници" у крхкој ситуацији показује и то што је "макронисткиња" Јаел Брон Пиве управо поново изабрана за председницу националне скупштине. То је резултат ад хок савезништва центриста и умерене деснице. Неки у томе виде и назнаке могуће владајуће коалиције у повоју. С друге стране, крајња десница узвикује да је реч о правом политичком скандалу и гажењу воље једанаест милиона Француза, јер ниједан њихов представник није изабран за потпредседника скупштине, новом политичком игром осталих актера међу којима су и крајњи левичари. То још једном показује колико је политичка ситуација у Француској компликована и каква клима влада када треба да се "заустави" крајње десничарски блок

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације