ЗЛОГЛАСНА "ФОРМУЛА НОРИЈЕГА" СЕ ВРАЋА: Уцене и сила као алат за рушење непослушних држава

ОД Панаме 1989. до Венецуеле данас - иста линија империјалистичког модус операнди. Криминализација, уцене и сила као алат за рушење непослушних држава.

Foto: Profimedia

Империјализам се не враћа на мала врата, он улази кроз главна, уз телевизијски пренос и пропратну конференцију за медије. То видимо на примеру Венецуеле, где се против легитимног председника Ницоласа Мадура води правосудни и пропагандни рат који снажно подсећа на оно што је Вашингтон урадио Панами крајем осамдесетих година прошлог века. Тада је мета био Мануел Норијега, човек који је, за разлику од Мадура, годинама радио за америчке интересе док није постао превише самосталан. Данас је мета Мадуро, наследник боливарске револуције који се усудио да споји социјалну државу, националну контролу над енергентима и спољну политику која се не клања пред Белом кућом.

Случај Норијега био је прекретница у историји америчке политике према Латинској Америци. Сједињене Државе оптужиле су панамског лидера за трговину дрогом и прање новца, поставиле га на попис тражених криминалаца, а затим покренуле инвазију на суверену државу. Операција је имала врло конкретну сврху - свргнути режим, поставити послушну владу и послати поруку на целом континенту о томе ко одлучује шта је дозвољено. Норијега је након неколико недеља отпора завршио у згради Ватиканске нунцијатуре из које је на крају изашао у лисицама, пребачен у војни авион и отпраћен на суђење у Мајамију.

Тај чин био је демонстрација силе којом се показало да се вође малих земаља могу изводити пред америчке судове као да су локални криминалци. Стотине цивила погинуле су у бомбардовањима, читаве четврти Панаме сравњене су са земљом, а међународне организације осудиле су инвазију као кршење међународног права. Све то није спречило Вашингтон да операцију представи као "моралну мисију против нарко диктатора". Иза реторике борбе против дроге стајала је порука да се свака влада која изађе из орбите САД може прогласити криминалном организацијом и уклонити војним путем.

Нориега формула

Мануел Норијега није на власт у Панами дошао као отворени непријатељ САД-а, него управо супротно, као њихов дугогодишњи савезник и оперативац. Још од шездесетих година био је повезан с америчким обавештајним структурама, пре свега с ЦИА-ом, којој је пружао информације о левичарским покретима у регији и служио као поуздан канал америчког утицаја у Панами. Након смрти генерала Омара Торријоса 1981. године, Нориега постепено консолидује моћ унутар панамских одбрамбених снага и де факто постаје најмоћнији човек у земљи, иако формално не преузима председничку функцију. Вашингтон у том периоду, не само да толерише његов успон, него га и активно подржава јер Панама остаје стабилна, антикомунистичка и поуздан партнер у америчким регионалним операцијама.

Проблем настаје средином осамдесетих када Мануел Норијега почиње да се понаша аутономније него што је Вашингтон очекивао, не само у унутрашњој политици Панаме, него и у спољним везама које више нису биле искључиво усклађене с америчким интересима. Панама, под његовом контролом, постаје кључно транзитно чвориште за новац, робу и информације, својеврсни сиви мост између Латинске Америке, Кариба и финанцијских центара у САД-у и Европи. Норијега у том периоду одржава односе с врло широким спектром актера, од колумбијских наркокартела, пре свега кругова повезаних с Медељином, до различитих обавештајних служби, регионалних политичких лидера и посредника из несврстаног света. Управо та мрежа вишеструких лојалности почиње озбиљно да смета Вашингтону јер Панама више није искључиво амерички продужетак, него самостални играч са сопственим калкулацијама.

Посебно осетљиво постаје Норијегино балансирање између сарадње и уцене према САД. Док је годинама служио као користан оперативац за ЦИА-у, помагао у праћењу левичарских покрета у Средњој Америци и логистички подржавао америчке операције против сандиниста у Никарагви, његове везе с кријумчарским мрежама толерисале су се и прећуткивале. Али, средином осамдесетих Норијега почиње да користи управо те везе као полугу моћи, показујући да поседује информације о америчким тајним операцијама, илегалном финансирању и прљавим пословима које би могао да изнесе у јавност ако се Панама покуша дисциплиновати силом. Тиме из партнера прераста у потенцијалну претњу.

Додатни аларм у Вашингтону пали се када Норијега успоставља и одржава контакте с политичким актерима које САД сматра непријатељским или барем непоузданим. Његови канали према Куби, Либији и појединим левичарским покретима у региону нису нужно значили идеолошки заокрет, али су сигнализовали да Панама више не функционише искључиво као америчка безбедна зона. У контексту касног Хладног рата, у којем се САД још увек бори за апсолутну контролу над Средњом Америком, таква самосталност била је неприхватљива, посебно у земљи која контролише један од најважнијих светских трговачких пролаза.

Кључни лом догађа се и око Панамског канала. Иако су уговори о преносу контроле над каналом већ били потписани, Норијега све отвореније инсистира на пуном суверенитету и одбија америчке притиске да Панама остане трајно војно и политички подређена. У исто време у земљи расте незадовољство, избија политичка криза... . Вашингтон у том тренутку процењује да је дотадашња стратегија толерисања постала прескупа и преопасна јер Норијега више није предвидљив, нити се може контролисати претњама иза затворених врата.

Тада се доноси одлука о потпуном заокрету, Норијега се више не третира као проблематични савезник него као криминалац. Везе с наркокартелима, које су годинама биле познате и игнорисане, одједном постају средишњи елемент оптужби. Тиме се ствара наратив у којем се брише његова дугогодишња улога америчког сарадника и фокусира искључиво на слику нарко диктатора који угрожава америчку сигурност. Управо тај тренутак означава прелаз из сиве зоне прагматичне сарадње у отворену фазу демонизације, која ће врло брзо завршити инвазијом и Норијегиним одвођењем у лисицама, као упозорење свима који помисле да се могу извући из америчке орбите без последица.

Администрација Роналда Реагана већ крајем осамдесетих почиње постепено да мења тон према Норијеги, али кључни заокрет догађа се 1988. године када амерички судови подижу оптужнице против њега због трговине дрогом и прања новца. Тиме се први пут један де факто шеф државе формално криминализује унутар америчког правног система. Норијега тада још увек верује да може да преживи захваљујући својој дотадашњој улози и компромитирајућим информацијама које поседује, али политички сат већ убрзано откуцава. Када 1989. поништава резултате избора, против воље Вашингтона и проглашава ванредно стање, тиме прелази црвену линију.

Доласком Буша у Белу кућу доноси се одлука да се Норијега уклони силом. План се гради на комбинацији правне делегитимизације и војне интервенције, уз снажну пропагандну кампању у којој се Норијега приказује искључиво као нарко диктатор и претња америчким грађанима.

Након изручења у САД Норијега је осуђен на дугогодишњу затворску казну због трговине дрогом и прања новца. Америчке институције, притом, су избегавале расправу о властитој одговорности и дугогодишњој сарадњи с човеком којег су касније прогласиле симболом криминала.

По истеку казне Норијега није враћен у Панаму као слободан човек, него је изручен Француској, а тек затим поновно Панами, где је остатак живота провео у затвору. Умро је 2017. године, готово заборављен. 

Понављање формуле

Хуго Чавез, који је на челу Венецуеле био од 1999. до 2013. године, врло је рано упозорио да ће се иста шема покушати применити на Боливарску Републику. Говорио је да у Пентагону и у америчким службама годинама круже сценарији у којима се председник Венецуеле проглашава "нарко босом". Наглашавао је да се неће прозивати сама држава, него конкретно председник који онда постаје легитимна мета за санкције, изолацију и евентуалну војну интервенцију. То је назвао "формулом Норијега" и подсећао како је Панама практично спаљена да би се један човек извео пред амерички суд.

Доласком Доналда Трампа у Белу кућу ова је логика добила брутално отворен израз. Када се показало да ни притисак, ни покушаји пуча, ни дипломатска опсада не могу сломити Мадурову владу, Вашингтон је посегнуо за рецептом који је већ испробан у Панами. Америчко министарство правде оптужило је Мадура и низ највиших званичника за нарко тероризам и шверц кокаина, створивши "правни оквир" у којем се шеф друге државе третира као вођа картела.

Председник Венецуеле практично је стављен на исти ниво као вође злогласних картела и терористичких организација - не као политички противник, него као ловина.

То је радикална нова фаза империјализма у којој се отворено говори да ће се управљање једном земљом пренети у руке страног центра моћи. Није више реч о скривеном утицају кроз кредите или прикривене операције обавештајних служби, сада се пред камерама најављује како ће се једна власт заменити другом и како ће се ресурси и институције подредити интересима Вашингтона.

Трампова операција против Мадура показује да се иста формула и даље примењује, али питање је колико ће проћи. Да, Мадуро је отет и одведен, али то не значи да ће се остварити америчка империјалистичка мисија преузимања Венецуеле. Информацијски простор је шири, алтернативе западним медијима постоје, а латиноамеричка јавност има живо сећање на војне диктатуре и раније америчке интервенције. 

Важно је подсећати на то што се догодило Норијеги, али још је важније препознати како се исти сценарио покушава поновити сада, уз много отворенију и циничнију реторику.

(Адванце.хр)

Препоручујемо

Свет

0 3

ПСИХИЈАТАР ОБЈАСНИО: Мадуро је понизио САД својим речима

04. 01. 2026. у 20:39

Свет

0 2

ЗЛОСЛУТНЕ РЕЧИ ТРАМПА Запретио потпредседници Венецуеле: Чека је судбина гора од Мадурове, поменуо и Гренланд

04. 01. 2026. у 19:45

Свет

0 3

"ТРАМПОВ ТИМ ЈЕ СУРОВ" Медведев објаснио зашто је Америка извршила агресију на Венецуелу

04. 01. 2026. у 19:16

Свет

1 36

ПРОРОЧКЕ РЕЧИ УГА ЧАВЕЗА: Ево шта је бивши председник Венецуеле говорио о нападу Америке и венецуеланској нафти (ВИДЕО)

04. 01. 2026. у 09:21 >> 12:29

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације